Koliko puta možete da izgovorite "life's a bitch..." i da se iznenadite onim što sledi posle
Ne znam čime je Heli zaslužio "Palmu" za najbolju režiju na ovogodišnjem Kanskom festivalu. U pitanju je sve popularniji miks "starog" miksa (arthausično) prikazane sirotinje sa sirovim prizorima nasilja koje je sve češća prva pratilja u zemljama ne-evropskog porekla (datakokažem). U ovom ostvarenju katalonskog reditelja Amata Escalantea nema ničega što Briliante Mendoza nije kreirao u svom (malčice precenjenom) filmu Kinatay iz 2009.
Ako smo u Meksiku već očekujemo brutalne odmazde za sve koji su stali na pogrešnu stranu puta nekom od tamošnjih kartela. To važi i za našeg junaka Helija, radnika "neketamo" fabrike (automobila, ako vas baš zanima) koji sa ocem, suprugom, bebom, sestrom i ocem živi u "dve sobe", deluje, negde na sred pustinje. Kada sestrin momak, policijski akademac, iz mafijaškog šteka (ili policijskog, svejedno) ukrade par paketa sa kokainom i sakrije ih u bojler Helijeve kuće, par dana kasnije naoružana armada upada u kuću i pravi haos.
U prvom delu filma prepušteni smo duhovitim i sentimentalnim scenama koje pokazuju kako mala sestra (tinejdžerka) stiče svoja prva ljubavna iskustva, dok njen izabranik prolazi brutalni policajski kurs. Heli je tu samo okosnica. U drugom i najinteresantnijem delu filma vrlo smo blizu toga da omirišemo kako je bilo zarobljenicima u Guantanamu s obzirom da Escalante fantastičnim trikovima prikazuje vrlo, vrlo brutalne stvari, a da pri tome stoji na istoj udaljenosti kao kada je slikao sestru kako se vata sa momkom. I kada pomislimo da je genij ovog filma u tome što na isti način tretira mir i nemir, počinje treći deo filma (podela je moja, to ste shvatili) koji je neka vrsta post-festuma u kome je sav naš fokus na Heliju koji je izlomljen ozbiljnim tragedijama i sasvim nemoćan da potraži osvetu (kadar kada poput Godzile ispred Helijeve kuće stigne borno vozilo mafije kao podsećanje/ opomena je vanserijski).
Ipak, na kraju on se izbori za neko parčence osvete. I povrati svoju muškost. U dosta bednoj metafori ponovne seksualne aktivnosti.
Ne znam da li je Escalante nenamerno naslovio svog junaka Heli kao Hell-i. Ali "paklić" je ono što nam je prikazano. I taj deminutiv nažalost nekako ne dozvoljava ni ovom filmu da zaposedne prostor na koji se možda nameračio.
SELEKTAH: 5/ 10
Ne znam čime je Heli zaslužio "Palmu" za najbolju režiju na ovogodišnjem Kanskom festivalu. U pitanju je sve popularniji miks "starog" miksa (arthausično) prikazane sirotinje sa sirovim prizorima nasilja koje je sve češća prva pratilja u zemljama ne-evropskog porekla (datakokažem). U ovom ostvarenju katalonskog reditelja Amata Escalantea nema ničega što Briliante Mendoza nije kreirao u svom (malčice precenjenom) filmu Kinatay iz 2009.
Ako smo u Meksiku već očekujemo brutalne odmazde za sve koji su stali na pogrešnu stranu puta nekom od tamošnjih kartela. To važi i za našeg junaka Helija, radnika "neketamo" fabrike (automobila, ako vas baš zanima) koji sa ocem, suprugom, bebom, sestrom i ocem živi u "dve sobe", deluje, negde na sred pustinje. Kada sestrin momak, policijski akademac, iz mafijaškog šteka (ili policijskog, svejedno) ukrade par paketa sa kokainom i sakrije ih u bojler Helijeve kuće, par dana kasnije naoružana armada upada u kuću i pravi haos.
U prvom delu filma prepušteni smo duhovitim i sentimentalnim scenama koje pokazuju kako mala sestra (tinejdžerka) stiče svoja prva ljubavna iskustva, dok njen izabranik prolazi brutalni policajski kurs. Heli je tu samo okosnica. U drugom i najinteresantnijem delu filma vrlo smo blizu toga da omirišemo kako je bilo zarobljenicima u Guantanamu s obzirom da Escalante fantastičnim trikovima prikazuje vrlo, vrlo brutalne stvari, a da pri tome stoji na istoj udaljenosti kao kada je slikao sestru kako se vata sa momkom. I kada pomislimo da je genij ovog filma u tome što na isti način tretira mir i nemir, počinje treći deo filma (podela je moja, to ste shvatili) koji je neka vrsta post-festuma u kome je sav naš fokus na Heliju koji je izlomljen ozbiljnim tragedijama i sasvim nemoćan da potraži osvetu (kadar kada poput Godzile ispred Helijeve kuće stigne borno vozilo mafije kao podsećanje/ opomena je vanserijski).
Ipak, na kraju on se izbori za neko parčence osvete. I povrati svoju muškost. U dosta bednoj metafori ponovne seksualne aktivnosti.
Ne znam da li je Escalante nenamerno naslovio svog junaka Heli kao Hell-i. Ali "paklić" je ono što nam je prikazano. I taj deminutiv nažalost nekako ne dozvoljava ni ovom filmu da zaposedne prostor na koji se možda nameračio.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment