Nešto zvano život koje se vrti u krug
Film ne počinje u pola osam, nego u sedam.
Shit.
(za prikazano od 24. minuta nadalje važi sledeće)
Sacro GRA je film o obilaznici (prstenu) oko Rima tj o životima ljudi koji žive oko nje. Reditelj Gianfranco Rosi dve godine je snimao materijal, a za film je u Veneciji nagrađen "zlatnim lavom".
Formalno ovo je simfonija predgrađa. Neo-realizam najbolje vrste. Čađav. Formalno ovo je kolaž sudbina i, u najvećem broju slučajeva, sudbinica. Prostitutke (i one sa pišom) su tu. Baš kao i ljudi čiji je značaj za kosmos koliko i zvezda. Ima jedan imućni Italijan (moguće romskog porekla) koji se oženio Litvankom i jedan, daleko siromašniji, koji se oženio Ukrajinkom. Jedan otac živi sa odraslom ćerkom u sobi malo većoj od kutije šibica. Toliko maloj da je Rosi morao da kameru postavi napolje i viri kroz prozor.
Iako ovaj kolaž nije baš lak, a ni "lak" za gledanje, s obzirom na odsustvo bilo kakvog dramskog (ili progresivnog) narativa, ali ne mislim da je Rosi morao da ubaci istraživača crva koji se nastanjuju u drvetu palmi (čiji oblik odgovara obliku naših duša, ako niste znali, a to on tvrdi). Njegovo ritmično ponavljanje u filmu služi kao elaboracija metafore Sacra GRA kao jednog Vavilona nebitnih ljudi koji žive jedni pored drugih, poput ovih crva, proizvodeći neke zvuke za koje samo "ludi naučnik" tvrdi da su posledica komunikacije. Sve njih veže ovaj prsten, i pored bede skoro ništa više.
Rosijevo predgrađe Rima, zadnja soba života, ima svoje čudesne trenutke (kao onaj srcecepajući kada sin razgovara sa svojom senilnom majkom) koji nose dovoljno emocija da napune piramide, ali sve je to svesno svog bivstvovanja u progresivnom zaboravu. Rosi ne nastupa kao kritičar društva, slobodni levičar, njegov je pejzaž poetski, zbirka, antologija, pokušaj da se nešto od svog tog blaga spase od pomenutog zaborava.
Volim da virim i ovo je odličan film za virenje.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Film ne počinje u pola osam, nego u sedam.
Shit.
(za prikazano od 24. minuta nadalje važi sledeće)
Sacro GRA je film o obilaznici (prstenu) oko Rima tj o životima ljudi koji žive oko nje. Reditelj Gianfranco Rosi dve godine je snimao materijal, a za film je u Veneciji nagrađen "zlatnim lavom".
Formalno ovo je simfonija predgrađa. Neo-realizam najbolje vrste. Čađav. Formalno ovo je kolaž sudbina i, u najvećem broju slučajeva, sudbinica. Prostitutke (i one sa pišom) su tu. Baš kao i ljudi čiji je značaj za kosmos koliko i zvezda. Ima jedan imućni Italijan (moguće romskog porekla) koji se oženio Litvankom i jedan, daleko siromašniji, koji se oženio Ukrajinkom. Jedan otac živi sa odraslom ćerkom u sobi malo većoj od kutije šibica. Toliko maloj da je Rosi morao da kameru postavi napolje i viri kroz prozor.
Iako ovaj kolaž nije baš lak, a ni "lak" za gledanje, s obzirom na odsustvo bilo kakvog dramskog (ili progresivnog) narativa, ali ne mislim da je Rosi morao da ubaci istraživača crva koji se nastanjuju u drvetu palmi (čiji oblik odgovara obliku naših duša, ako niste znali, a to on tvrdi). Njegovo ritmično ponavljanje u filmu služi kao elaboracija metafore Sacra GRA kao jednog Vavilona nebitnih ljudi koji žive jedni pored drugih, poput ovih crva, proizvodeći neke zvuke za koje samo "ludi naučnik" tvrdi da su posledica komunikacije. Sve njih veže ovaj prsten, i pored bede skoro ništa više.
Rosijevo predgrađe Rima, zadnja soba života, ima svoje čudesne trenutke (kao onaj srcecepajući kada sin razgovara sa svojom senilnom majkom) koji nose dovoljno emocija da napune piramide, ali sve je to svesno svog bivstvovanja u progresivnom zaboravu. Rosi ne nastupa kao kritičar društva, slobodni levičar, njegov je pejzaž poetski, zbirka, antologija, pokušaj da se nešto od svog tog blaga spase od pomenutog zaborava.
Volim da virim i ovo je odličan film za virenje.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment