MOLLY NILSSON (KC DRAGSTOR, 30.11.2013)

piše: Olja Lakićević (tj ona mi je ovo poslala kao privatni mejl (otuda odsustvo velikih slova, interpunkcije etc), a meni je bilo žao da ne podelim sa MMG-narodom prikaz koji može da služi kao templejt kako svi treba da pišu recenzije koncerata- sasvim privatnoprivatno, dakle. fala, kraljice. i foto je njen)

bila sam na moli nilson i zaljubila sam se u nju, obozavam je.
mislila sam da ce to biti kako su mi svi rekli, lakrdija, njen laptop i ona. to vec u najavi deluje smesno. bojala sam se da odem prosli put, da mi se ne bi desilo kao sa chinawoman. secam se posle proslog certa svi koje znam su mi rekli da je to najgori cert ikad i odgovarali me da sad odem. iako su sve prepreke moguce iskrsnule, cak i to da sam cekala ispred kafica u kojem su kartu prodavali (samo tu) i kao pola sata se niko nije pojavio, xxxxxxx neorganizovani hipsteri, do toga da je cert kasnio 2 sata (odnosno ja nisam videla satnicu) i bila neka predgrupa, pa onda u dragstoru LEDARA, nije bilo nikog cuku i po, samo nas recimo pet u sali, pice preskupo, ma uzas...i izlazi ona sa svojim kompjutercicem, kao ono karaoke da je ukljucila, samo su njene pesme. ona onako izgleda staromodno, tako se i krece, i sve je kao tvin piks, sve s tim kliktanjem po kompu kao, koja je sledeca pesma.na matrici i bek vokali. ovako kad pricam deluje glupo, ali meni je bilo carobno. uprkos moronima koji su pricali koje sam napusavala svako malo. a mjuza, sve isto kao na snimku. ali meni je snimak strava tako da je mogla i na plejbek, ali samo tu da stoji tako glomazna u crnoj haljini i nekim paklenim cipelicama ortopedskim, neverovatno decentna, ozbiljna, starmala ali nimalo stroga ni cinicna.
onaj njen glas, nekome zvuci hladan, a meni savrsen, distanciran na nacin na koji je bolnije saostiti stvari nego praviti histeriju neku. koliko mi je vazno da izvodjac ne bude i zabavljac, vec osoba ciju usamljenost osetim na tom stejdzu, neka pristojna nenakurcena nespretna osoba (kao lojd kol, koliko nas je sve odusevio). ne zanima me prenemaganje, glumljenje strava ribe i frajera, bivanje kul, jer to me inace u zivotu ne zanima. ona je tamo stajala kao da je u tvin piksu, pogledom sam trazila damu sa kladom.
do tada sam mislila da bi bilo bolje da ima bend, sad mi je jasno sto nije bolje. jer ta usamljenost kojom su njene pesme natopljene, ona je i konceptualna i fizicka. ona stoji sama na stejdzu, tako usamljena. hevi je, ali nema tragedije, vise ti se place zbog lepote, prolaznosti. kaze, ovu pesmu sam posvetila bratu, i krece philadelphia, pa ja ne mogu, meni suze idu sve vreme koliko je lepo i kako sam srecna. ''i hope we will never be domesticated'' ''we dont have to be so complicated, i wanna be a sister to you, do things normal sibilings don;t do, i want you to be like a brother to me'' ''at night they call you on your phone, but that's allright cause i'm your ringtone''...
bila je i 'in real life' - online you never feel alone, i never feel alive, call it what you like in real life...'' i hotel home...im never at home so call on skype...
dear life je isto bio...''Dear Life, you know I love you secretly
even when you're talking dirty to me
And I'm not only saying this cause I'm drunk
(though I am) I should tell you more often
if I think that I can
I really mean it, I really mean it
I really really mean it tonight''
nije izvodila moje jos 4 omiljene i cert je bio prekratak, ni sat vremena, ali sam otisla presrecna. bozanstvena muzika. to sto ona radi TOLIKO komunicira sa necim sto zivi u meni iznutra, taj neki optimizam melanholije, kao, nikad nije tragedija i hevijana, sve posmatras i prihvatas i volis zivot. i tako s tim laptopom, i tim ozbiljnim glasom, delovala je realnije nego vecina izvodjaca koje sam videla. mozda je to jer me, sem ljudi, nista nije ometalo da cujem sve te pesme kako one inace zvuce na snimku, i nisam imala problem s njenim konceptom, sa njenim malim kabareom, ne treba mi performans, te pesme su dovoljne.