92 od 100 na Metacriticu
Chantal Akerman je pažnju sveta skrenula na sebe filmom Jeanne Dielman, 23 Quai du Commerce, 1080 Bruxelles. Nisam (još gledao).
U međuvremenu je režirala još dvadesetak filmova od kojih nisam gledao nijedan.
La folie Almeyer je njen poslednji film. I da nisam bio toliko zbunjen tako visokom ocenom i činjenicom da za film, praktično, nigde drugde nisam čuo, ne bih ni njega gledao. Dolazim iz palanke, ali gledam u zvezde.
S obzirom da film traje dva sata i sedam minuta možda nije bilo baš najpametnije da ga gledamo na iPadu s obzirom da se namera pretvorila u trodelni prikaz u nekoliko dana. S obzirom na to da je recenzija uvek odraz (i) okolnosti duha i tela u kojima je neki film odgledan čini mi se logičnim da vam to napomenem. Ako ništa, ono preventivno.
Chantalin film nije naročito dramski. On pre funkcioniše kao niz statičnih situacija impresivne lirske snage. Drugim rečima, statično postavljena kamera po dubini para prizor unutar koga jedna osoba zarobljena i u telu i u duhu monologno komunicira sa nekom drugom ili svetom uopšte. Stvar ume da zamori. Naročito ako već po treći put gledamo guste kišne talase kako se mreškaju po noći.
Nažalost, početak impresionira i daje lažnu nadu da ćemo uživati u bizarnoj kombnaciji Wong Kar Waia i Davida Lyncha. Dok peva na plejbek neku od balada iz pedesetih mladi Azijat (Kambodža je u pitanju kaže jedna hvalospevna recenzija, iako se u filmu spominje Malezija) prilazi drugom Azijatu i zabada mu nož u srce. I dok prateće vokalke beže u panici, jedna ostaje, zagledana u kameru, da otpeva drugu pesmu, ne sasvim daleku od MESAM melodrama pomenutog Kar Waia ili Roya Orbisona na španskom. Ima nečeg vrlo zabavnog u toj postavci, duhovitog, ali bolnog. Ali, kao što rekoh, nažalost sva ta prijatna osećanja ostaju na početku filma.
Priča o ocu koji se oženio lokalkom i dobio sa njom ćerku, Ninu, koji na nagovor prijatelja (ja sam mislio da mu je brat) pušta nevoljno ćerku na školovanje u veliki grad, gde ova biva šikanirana i od stafa i od učenika zato što je "pola- pola". Sve to dato je sa nekom FDU-ovskom fascinacijom arthausom gde zapravo pojačana teatralizacija, lepo slikana treba da produbi dramu koju inače "običan film" ne može da kreira. Iako je film manje-više snimljen na lokaciji Almayerove kuće (to je Ninin tata) i okolne džungle, lokacije su tek 3D scenografija iza dvodimenzionalne drame koju pratimo- otac se lomi oko svojih odluka, ljubavi prema ćerki, a ona sama pokušava da pobegne, prvo iz grada tj škole (nakon što ostane bez finansija), a potom i od oca.
Junaci su neprobojni i nemoguće je osetiti njihovu muku, zbog čega čitav film deluje hladno, a periodične dramske situacije (pokušaj da se prikrije identitet Nininog ljubavnika) bivaju progutane okolnom "statikom" i potom pretočene u pseudo-patosne replike.
A ni od Almejerovog ludila nema baš puno. Pre bi mogli da govorimo da je jedan od onih neartikulisanih pijanaca što sede na stepenicama mini-marketa i uz pivo mrmljaju nešto primetio da će u starosti ostati sam i bez ikoga da mu donosi pivo.
Film je slobodna interpretacija prvog romana Đerđa Konrada i verujem da će brojinim intelektualcima ponuditi dovoljno materijala za razgovore o rasizmu, post-kolonijalizmu, post-krivici, nemogućnosti multikulturalnosti... i tako.
SELEKTAH: 3/ 10
Chantal Akerman je pažnju sveta skrenula na sebe filmom Jeanne Dielman, 23 Quai du Commerce, 1080 Bruxelles. Nisam (još gledao).
U međuvremenu je režirala još dvadesetak filmova od kojih nisam gledao nijedan.
La folie Almeyer je njen poslednji film. I da nisam bio toliko zbunjen tako visokom ocenom i činjenicom da za film, praktično, nigde drugde nisam čuo, ne bih ni njega gledao. Dolazim iz palanke, ali gledam u zvezde.
S obzirom da film traje dva sata i sedam minuta možda nije bilo baš najpametnije da ga gledamo na iPadu s obzirom da se namera pretvorila u trodelni prikaz u nekoliko dana. S obzirom na to da je recenzija uvek odraz (i) okolnosti duha i tela u kojima je neki film odgledan čini mi se logičnim da vam to napomenem. Ako ništa, ono preventivno.
Chantalin film nije naročito dramski. On pre funkcioniše kao niz statičnih situacija impresivne lirske snage. Drugim rečima, statično postavljena kamera po dubini para prizor unutar koga jedna osoba zarobljena i u telu i u duhu monologno komunicira sa nekom drugom ili svetom uopšte. Stvar ume da zamori. Naročito ako već po treći put gledamo guste kišne talase kako se mreškaju po noći.
Nažalost, početak impresionira i daje lažnu nadu da ćemo uživati u bizarnoj kombnaciji Wong Kar Waia i Davida Lyncha. Dok peva na plejbek neku od balada iz pedesetih mladi Azijat (Kambodža je u pitanju kaže jedna hvalospevna recenzija, iako se u filmu spominje Malezija) prilazi drugom Azijatu i zabada mu nož u srce. I dok prateće vokalke beže u panici, jedna ostaje, zagledana u kameru, da otpeva drugu pesmu, ne sasvim daleku od MESAM melodrama pomenutog Kar Waia ili Roya Orbisona na španskom. Ima nečeg vrlo zabavnog u toj postavci, duhovitog, ali bolnog. Ali, kao što rekoh, nažalost sva ta prijatna osećanja ostaju na početku filma.
Priča o ocu koji se oženio lokalkom i dobio sa njom ćerku, Ninu, koji na nagovor prijatelja (ja sam mislio da mu je brat) pušta nevoljno ćerku na školovanje u veliki grad, gde ova biva šikanirana i od stafa i od učenika zato što je "pola- pola". Sve to dato je sa nekom FDU-ovskom fascinacijom arthausom gde zapravo pojačana teatralizacija, lepo slikana treba da produbi dramu koju inače "običan film" ne može da kreira. Iako je film manje-više snimljen na lokaciji Almayerove kuće (to je Ninin tata) i okolne džungle, lokacije su tek 3D scenografija iza dvodimenzionalne drame koju pratimo- otac se lomi oko svojih odluka, ljubavi prema ćerki, a ona sama pokušava da pobegne, prvo iz grada tj škole (nakon što ostane bez finansija), a potom i od oca.
Junaci su neprobojni i nemoguće je osetiti njihovu muku, zbog čega čitav film deluje hladno, a periodične dramske situacije (pokušaj da se prikrije identitet Nininog ljubavnika) bivaju progutane okolnom "statikom" i potom pretočene u pseudo-patosne replike.
A ni od Almejerovog ludila nema baš puno. Pre bi mogli da govorimo da je jedan od onih neartikulisanih pijanaca što sede na stepenicama mini-marketa i uz pivo mrmljaju nešto primetio da će u starosti ostati sam i bez ikoga da mu donosi pivo.
Film je slobodna interpretacija prvog romana Đerđa Konrada i verujem da će brojinim intelektualcima ponuditi dovoljno materijala za razgovore o rasizmu, post-kolonijalizmu, post-krivici, nemogućnosti multikulturalnosti... i tako.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment