Film kojim bih otvorio FEST. Zbog tetki (pun intended)
L'inconnu du lac je gej arthaus triler o momku koji otkriva da je njegov novi (GEJLER!!!) ljubavnik zapravo ubica, i to verovatno serijski. Međutim, ispod te priče, a to mislim u nadi da me neće spopasti anti-gej kritike, krije se jedna vrlo oštra kritika nečega što bi mogli da nazovemo "tipičnim"/"uopštenim" gej načinom života (i ponašanja).
I pre nego što odustanete od svega ovoga, možda još neke od vas mogu da zainteresujem time da film obiluje vrlo eksplicitnim scenama gej seksa (reditelj Alain Guiraudie je manje-više ispratio sve "osnovne" poze).
Skriveno od znatiželjnih pogleda i samo za one koji znaju za njega malo jezerce na jugu Francuske preko leta okuplja homoseksualce. Dok plaža služi za sunčanje, kupanje i međusobna overavanja, šumarak koji se diže iznad nje funkcioniše kao ruralnija zamena za tip kruzinga kakav se odvija u Bolonjskoj šumi. I akteri i posmatrači su dobro došli.
Franck upoznaje Michela (mešavina Freddie Mercury-ja i Toma Selecka, recimo) i zaljubljuje se u njega. Međutim, Michel ima dečka. Koga će zadaviti tokom noćnog kupanja. Franck je sve to video, ali to ga ne sprečava da narednih dana stupi u vrlo strasnu vezu sa Michelom. Ali, kada Michel shvati da je Franck bio svedok ubistvu njihov odnos počinje da se ruži. Paralelno sa ovim strasnim, telesnim odnosom, Franck razvija prijateljstvo (a možda i nešto intimnije od toga) sa debeljuškastim, sredovečnim Henrijem koji na jezero dolazi "zbog tišine", ali je daleko verovatnije da je stidljivo počeo da izlazi iz ormana.
Čitav film zapravo je niz od nekoliko dana pod suncem koji uvek počinju istim statičnim kadrom s brda koji prikazuje pristizanje Franckovog Renoa 23 na mali, improvizovani parking iznad plaže. I svaki završava mrakom.
Unutar tog "ljubavnog trougla" koji čine Franck, Michel i Henri Guiraudie čačka Franckovu (a)moralnost koja, kako nam sam kraj filma pokazuje, ne jenjava ni kad se njegov život nađe u opasnosti. Možda bi bilo pošteno da ovaj film tretiramo kao i svaki drugi i zanemarimo da su akteri gej orijentacije, i okrivimo za sve ljubav i Franckovu nesposobnost da razdvoji telo od duha, toplo od zgodnog, razum od strasti... I kao takav ovaj film, osim ako vas ne loži eksplicitni gej seks, deluje zaista mršavo u odnosu na kanon sličnih dijabolčnih postavki (pa čak iako uzmemo u obzir samo one francuske). A žrtvovanje najdivnijeg čoveka priče izvedeno je traljavo i na kraju čak deluje pomalo groteskno.
S druge strane film može biti posmatran kao alegorija odnosno kritika gej promiskuitetnosti koja zarad "telesnog provoda" i lakih emocija ne obraća pažnju na "prave vrednosti" ljudskog kontakta, tj nešto što (možda) egzistira kao bespolni moralni obrazac. Jezero kao izolovana lokacija na kojoj su samo gejevi funkcioniše kao sistem sopstvenih pravila i Guiraudie postavlja pitanje ima li takav jedan sistem, pa čak i ako bi bio samoodrživ, pravo na takav tip egzistencije. A onda kada isti počne da se raspada tj da sam sebe jede, Franckov ljubavni/ preplašeni zov Michela na samom kraju filma u isto vreme deluje kao da je ovaj način ujedno i jedini koji sistem održava tj to je zov očajnika koji ne zna šta bi drugo. Guiraudie kao da poručuje da je alijenizacija gej populacije na koju su bili prinuđeni vremenom u izvesnoj meri postala i njihov izbor unutar koje su se razvili nekakvi degenerativni moralni oblici ponašanja koji sada počinju da nagrizaju samo to društvo. Deluje kao da je njegova poruka tom društvu- sada je na vas red da odustanete od te alijenizacije.
SELEKTAH: 4plus/ 10
L'inconnu du lac je gej arthaus triler o momku koji otkriva da je njegov novi (GEJLER!!!) ljubavnik zapravo ubica, i to verovatno serijski. Međutim, ispod te priče, a to mislim u nadi da me neće spopasti anti-gej kritike, krije se jedna vrlo oštra kritika nečega što bi mogli da nazovemo "tipičnim"/"uopštenim" gej načinom života (i ponašanja).
I pre nego što odustanete od svega ovoga, možda još neke od vas mogu da zainteresujem time da film obiluje vrlo eksplicitnim scenama gej seksa (reditelj Alain Guiraudie je manje-više ispratio sve "osnovne" poze).
Skriveno od znatiželjnih pogleda i samo za one koji znaju za njega malo jezerce na jugu Francuske preko leta okuplja homoseksualce. Dok plaža služi za sunčanje, kupanje i međusobna overavanja, šumarak koji se diže iznad nje funkcioniše kao ruralnija zamena za tip kruzinga kakav se odvija u Bolonjskoj šumi. I akteri i posmatrači su dobro došli.
Franck upoznaje Michela (mešavina Freddie Mercury-ja i Toma Selecka, recimo) i zaljubljuje se u njega. Međutim, Michel ima dečka. Koga će zadaviti tokom noćnog kupanja. Franck je sve to video, ali to ga ne sprečava da narednih dana stupi u vrlo strasnu vezu sa Michelom. Ali, kada Michel shvati da je Franck bio svedok ubistvu njihov odnos počinje da se ruži. Paralelno sa ovim strasnim, telesnim odnosom, Franck razvija prijateljstvo (a možda i nešto intimnije od toga) sa debeljuškastim, sredovečnim Henrijem koji na jezero dolazi "zbog tišine", ali je daleko verovatnije da je stidljivo počeo da izlazi iz ormana.
Čitav film zapravo je niz od nekoliko dana pod suncem koji uvek počinju istim statičnim kadrom s brda koji prikazuje pristizanje Franckovog Renoa 23 na mali, improvizovani parking iznad plaže. I svaki završava mrakom.
Unutar tog "ljubavnog trougla" koji čine Franck, Michel i Henri Guiraudie čačka Franckovu (a)moralnost koja, kako nam sam kraj filma pokazuje, ne jenjava ni kad se njegov život nađe u opasnosti. Možda bi bilo pošteno da ovaj film tretiramo kao i svaki drugi i zanemarimo da su akteri gej orijentacije, i okrivimo za sve ljubav i Franckovu nesposobnost da razdvoji telo od duha, toplo od zgodnog, razum od strasti... I kao takav ovaj film, osim ako vas ne loži eksplicitni gej seks, deluje zaista mršavo u odnosu na kanon sličnih dijabolčnih postavki (pa čak iako uzmemo u obzir samo one francuske). A žrtvovanje najdivnijeg čoveka priče izvedeno je traljavo i na kraju čak deluje pomalo groteskno.
S druge strane film može biti posmatran kao alegorija odnosno kritika gej promiskuitetnosti koja zarad "telesnog provoda" i lakih emocija ne obraća pažnju na "prave vrednosti" ljudskog kontakta, tj nešto što (možda) egzistira kao bespolni moralni obrazac. Jezero kao izolovana lokacija na kojoj su samo gejevi funkcioniše kao sistem sopstvenih pravila i Guiraudie postavlja pitanje ima li takav jedan sistem, pa čak i ako bi bio samoodrživ, pravo na takav tip egzistencije. A onda kada isti počne da se raspada tj da sam sebe jede, Franckov ljubavni/ preplašeni zov Michela na samom kraju filma u isto vreme deluje kao da je ovaj način ujedno i jedini koji sistem održava tj to je zov očajnika koji ne zna šta bi drugo. Guiraudie kao da poručuje da je alijenizacija gej populacije na koju su bili prinuđeni vremenom u izvesnoj meri postala i njihov izbor unutar koje su se razvili nekakvi degenerativni moralni oblici ponašanja koji sada počinju da nagrizaju samo to društvo. Deluje kao da je njegova poruka tom društvu- sada je na vas red da odustanete od te alijenizacije.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment