Film koji će otvoriti FEST i poneka usta na tetki
Originalni (francuski) naziv ovog filma je La vie d'Adele i mislim da on više odgovara onome što se u filmu prikazuje. U svakom slučaju više od prilično pretencioznog (znači banalnog) Blue Is The Warmest Color. Kako me je osnovna škola naučila plava boja spada u hladne boje (mada Žozefina kaže da u zavisnosti koliko žute ima u sebi može da bude i topla u nekim nijasnama, ali o tome u filmu nema reči) i sva poenta ovog filma je da prikaže "kako" plava može da bude topla, to jest šta je plava (ako ne tuga) i možda ću kasnije još o tome. Ovo je valjda dovoljno da shvatite da nisam naročito okupiran i oduševljen simbolikom.
Za film koji traje 2 sata i 53 minuta Blue ima pretanku priču i neinventivnu realizaciju iste. Znam da nije lepo premontiravati tuđa dela, ali siguran sam da bi ovaj film mogao bez problema da izgubi pola svoje dužine, a da pri tome ne izgubi mnogo, ili skoro ništa, u svojoj jasnoći, poenti, atmosferi ili emociji. Lepa vest je da to njegovo trajanje ne pada teško, pre svega zahvaljujući glavnim glumicama (naročito Adele Exarchopoulos koja igra Adele), kao i brojnim scenama eksplicitnog seksa koje su zaista praznik za oči bez obzira na vašu seksualnu orijentaciju ili veroispovest.
Mala Adele ima 17 godina (radnja filma se u prvom delu odvija oko njenog 18. rođendana, a potom prolazi par godina u poslednjoj trećini). Ide u srednju školu, voli francuski i engleski, voli da čita i voli školu, jer u školi je naučila puno toga što nigde drugde ne bi. I zbog toga ona mašta da jednog dana bude učiteljica i nastavi sa prenosom znanja na druge. U tom prvom delu filma, film francuskog Tunižana Abdellatifa Kechichea, sve deluje kao post-Entre les murs francuski film "o odrastanju"- seks, škola, revolucija, inspirativni francuski pisci (pre svega Marivaux i njegov nezavršeni roman "La vie de Marianne" koji je poslužio kao inspiracija/ referenca za ovaj film) su tu. Međutim, iako je Abdellatifovo slikanje školskog časa sa mahom nezainteresovanim učenicima, nevoljnim za romantiku i kontemplaciju, autentično, oni trenuci kada film treba da na sličan način ugazi u dramsko počinju da se tanje i gube na uverljivosti. Ako je prvi susret Adele i njenog momka (zaboravih mu ime) bio simpatičan uz svu dopadljivost kokakola naivnosti, njegova kasnija razrada, a naročito sve nakon raskida deluju dosta usiljeno. Najviše od svega imao sam problem da razumem zašto bi Adeline vršnjakinje koje su, kao i "ostali" u školi, prihvatile gejeve (Adelin najbolji prijatelj je otvoreno gej), sa toliko agresije napale (samo) mogućnost da je ona lezbijka. Deluje mi da se Abdellatif nije baš najbolje snašao sa agitovskim momentima svog filma.
Drugi deo filma počinje i pre nego što se prvi završi (govorim o mojoj podeli, Abdellatif je zamislio da njegov Adelin život formalno ima dva poglavlja) i to kad Adele prvi put ugleda, u plavo ofarbanu, Emmu. Kao u opisima Marivauxovog romana to je jedan "fatalan" susret, "onaj", sudbinski, "jedini u životu", koji prepoznajete čitavim telom. Što Abdellatif ne propušta da nam prikaže scenom masturbiranja/ "uzbuđenja u snu" tokom kog Adele sanja da je Emma svuda po njoj. Ali i tu, nakon inicijalne lepo prikazane spontanosti, u kojima obe junakinje, bez obzira na prethodna (ne)iskustva, pokazuju kako je lepo zaljubiti se, počinju samo dva tipa scena. Prvi prikazuje Adele i Emmu u strastvenim scenama vođenja ljubavi, eksplicitno-da-eskplicitnije ne može biti prikazanim, uvek na plavoj posteljini... Nisam izdržao pa sam u nekom intervju sa glumicom Adele pročitao da je sva ta eksplicitnost bila deo strategije da se sve stvari prikažu istinito, "podjednako istinito", bez preskakanja. Navodno je i Marivaux imao sličnu ideju sa svojim romanom.
Ali, ovaj drugi deo, koji sam nazvao "špagete i školjke" je onaj u kome Abdellatif sa publikom vodi dijalog. O normalnosti "školjki" (koje jede "umetnička" porodica Emme) koliko i o normalnosti "špageta" (koje jede Adelina "normalna/ radnička" porodica i koje Adele kasnije sprema)- da li je njihov zajednički život moguć, da li neko ko voli špagete može da zavoli i školjke, i obrnuto, i preneseno na sve ostale stvari koje ova dva jela simbolizuju. Adele, očigledno, ne može da drži korak sa Emminim svetom umetnika i promišljalaca umetnosti. Ona jedva da je čula za Šilea (čak i posle tri godine veze sa Emmom?!). S druge strane, s Emmine strane ni nema nekih naročitih pokušaja da se bavi Adelinim životom. Ona je očigledno prihvaćena kao "supruga i domaćica". Nažalost, Abdellatif nas neće poštedeti ni intelektualnih rasprava kojima je moderni francuski film sklon, a koje se bave, kao na jednoj žurci, time da li žene više uživaju od muškaraca, kao i da li su one kroz umetnička dela češće prikazane u ekstazama uživanja i šta sve to govori...
(spojleri na kraju)
Predvidljivo, za ovu flispapir dramu, romansa se završava neverstvom (od svih stvari koje su ih mogle rastaviti!!!), i to Adelinim.
Adele zbog toga pati. I zaista zamarajuće scene njenog pedagoškog rada sa decom u obdaništu (a kasnije i u osnovnoj školi) ne služe ničemu sem da vidimo kako ona plače kad deca odu na raspust, odnosno kako Adele sa "onim" porno-učiteljica naočarama zapravo prikazuje protok vremena. Špagete i školjke više niko ne jede. Prijatelja nema. Roditelja nema. Adele je odrasla i sama.
Emocije među njima su i dalje jake, ali za njih dvoje više sreće nema.
Dva sata i 53 minuta kasnije bio je to jedan isečak iz "života Adele". I ništa više, ako mene pitate.
Kada upoznamo Emmu, sa njenom dečački ošišanom i u plavo ofarbanom kosom, sa šeretskim "belmondovskim" kezom, pomislio sam da će Blue biti neki "ženski" retuš novotalasovskih muških filmova. Što je mučeni Abdellatif možda i probao. Ali, ako ostavimo eksplicitne scene seksa (koje su, iako prelepe, oruđe uglavnom netalentovanih reditelja (Von Trier excluded)), Blue je tek Fucking Amal sa arhaičnim agendama za diskusiju. Ako je za LGBT populaciju dovoljno samo da se neki film bavi LGBT junacima, kao i da potom taj film osvoji Kan (o, da!) i dobije odgovarajuću pažnju, onda je Blue odradio posao. Ali, ako je ovo trebalo da bude film sa nekim "univerzalnijim" kvalitetima "primenjenim" na jedan, oprostite mi što ću ga tako nazvati- "fringe" teren, onda je on pobacio i kao film koji ima nekakvu specifičnu dramu i kao film koji svoju tematiku promišlja na nov ili interesantan način. Barem za nas ne-tetke.
O provlačenju plave boje kroz film radije ne bih. Ako ima neko da mi objasni kako taj "plavi/plavkasti svet" nije u filmu budalasto dočaran, spreman sam da saslušam.
Moji komplimenti glavnim glumicama, naročito mlađahnoj Adele Exarchopoulos, koja je tokom filma ostala na istoj visini zadatka sa impresivnom dozom prikazane emocionalnosti. O slobodi pred kamerama da i ne govorim.
SELEKTAH: 4/ 10
PS Malo pre mi Boan javio da je ovo po stripu. E, Boane, dobro si se setio da mi javiš!
Originalni (francuski) naziv ovog filma je La vie d'Adele i mislim da on više odgovara onome što se u filmu prikazuje. U svakom slučaju više od prilično pretencioznog (znači banalnog) Blue Is The Warmest Color. Kako me je osnovna škola naučila plava boja spada u hladne boje (mada Žozefina kaže da u zavisnosti koliko žute ima u sebi može da bude i topla u nekim nijasnama, ali o tome u filmu nema reči) i sva poenta ovog filma je da prikaže "kako" plava može da bude topla, to jest šta je plava (ako ne tuga) i možda ću kasnije još o tome. Ovo je valjda dovoljno da shvatite da nisam naročito okupiran i oduševljen simbolikom.
Za film koji traje 2 sata i 53 minuta Blue ima pretanku priču i neinventivnu realizaciju iste. Znam da nije lepo premontiravati tuđa dela, ali siguran sam da bi ovaj film mogao bez problema da izgubi pola svoje dužine, a da pri tome ne izgubi mnogo, ili skoro ništa, u svojoj jasnoći, poenti, atmosferi ili emociji. Lepa vest je da to njegovo trajanje ne pada teško, pre svega zahvaljujući glavnim glumicama (naročito Adele Exarchopoulos koja igra Adele), kao i brojnim scenama eksplicitnog seksa koje su zaista praznik za oči bez obzira na vašu seksualnu orijentaciju ili veroispovest.
Mala Adele ima 17 godina (radnja filma se u prvom delu odvija oko njenog 18. rođendana, a potom prolazi par godina u poslednjoj trećini). Ide u srednju školu, voli francuski i engleski, voli da čita i voli školu, jer u školi je naučila puno toga što nigde drugde ne bi. I zbog toga ona mašta da jednog dana bude učiteljica i nastavi sa prenosom znanja na druge. U tom prvom delu filma, film francuskog Tunižana Abdellatifa Kechichea, sve deluje kao post-Entre les murs francuski film "o odrastanju"- seks, škola, revolucija, inspirativni francuski pisci (pre svega Marivaux i njegov nezavršeni roman "La vie de Marianne" koji je poslužio kao inspiracija/ referenca za ovaj film) su tu. Međutim, iako je Abdellatifovo slikanje školskog časa sa mahom nezainteresovanim učenicima, nevoljnim za romantiku i kontemplaciju, autentično, oni trenuci kada film treba da na sličan način ugazi u dramsko počinju da se tanje i gube na uverljivosti. Ako je prvi susret Adele i njenog momka (zaboravih mu ime) bio simpatičan uz svu dopadljivost kokakola naivnosti, njegova kasnija razrada, a naročito sve nakon raskida deluju dosta usiljeno. Najviše od svega imao sam problem da razumem zašto bi Adeline vršnjakinje koje su, kao i "ostali" u školi, prihvatile gejeve (Adelin najbolji prijatelj je otvoreno gej), sa toliko agresije napale (samo) mogućnost da je ona lezbijka. Deluje mi da se Abdellatif nije baš najbolje snašao sa agitovskim momentima svog filma.
Drugi deo filma počinje i pre nego što se prvi završi (govorim o mojoj podeli, Abdellatif je zamislio da njegov Adelin život formalno ima dva poglavlja) i to kad Adele prvi put ugleda, u plavo ofarbanu, Emmu. Kao u opisima Marivauxovog romana to je jedan "fatalan" susret, "onaj", sudbinski, "jedini u životu", koji prepoznajete čitavim telom. Što Abdellatif ne propušta da nam prikaže scenom masturbiranja/ "uzbuđenja u snu" tokom kog Adele sanja da je Emma svuda po njoj. Ali i tu, nakon inicijalne lepo prikazane spontanosti, u kojima obe junakinje, bez obzira na prethodna (ne)iskustva, pokazuju kako je lepo zaljubiti se, počinju samo dva tipa scena. Prvi prikazuje Adele i Emmu u strastvenim scenama vođenja ljubavi, eksplicitno-da-eskplicitnije ne može biti prikazanim, uvek na plavoj posteljini... Nisam izdržao pa sam u nekom intervju sa glumicom Adele pročitao da je sva ta eksplicitnost bila deo strategije da se sve stvari prikažu istinito, "podjednako istinito", bez preskakanja. Navodno je i Marivaux imao sličnu ideju sa svojim romanom.
Ali, ovaj drugi deo, koji sam nazvao "špagete i školjke" je onaj u kome Abdellatif sa publikom vodi dijalog. O normalnosti "školjki" (koje jede "umetnička" porodica Emme) koliko i o normalnosti "špageta" (koje jede Adelina "normalna/ radnička" porodica i koje Adele kasnije sprema)- da li je njihov zajednički život moguć, da li neko ko voli špagete može da zavoli i školjke, i obrnuto, i preneseno na sve ostale stvari koje ova dva jela simbolizuju. Adele, očigledno, ne može da drži korak sa Emminim svetom umetnika i promišljalaca umetnosti. Ona jedva da je čula za Šilea (čak i posle tri godine veze sa Emmom?!). S druge strane, s Emmine strane ni nema nekih naročitih pokušaja da se bavi Adelinim životom. Ona je očigledno prihvaćena kao "supruga i domaćica". Nažalost, Abdellatif nas neće poštedeti ni intelektualnih rasprava kojima je moderni francuski film sklon, a koje se bave, kao na jednoj žurci, time da li žene više uživaju od muškaraca, kao i da li su one kroz umetnička dela češće prikazane u ekstazama uživanja i šta sve to govori...
(spojleri na kraju)
Predvidljivo, za ovu flispapir dramu, romansa se završava neverstvom (od svih stvari koje su ih mogle rastaviti!!!), i to Adelinim.
Adele zbog toga pati. I zaista zamarajuće scene njenog pedagoškog rada sa decom u obdaništu (a kasnije i u osnovnoj školi) ne služe ničemu sem da vidimo kako ona plače kad deca odu na raspust, odnosno kako Adele sa "onim" porno-učiteljica naočarama zapravo prikazuje protok vremena. Špagete i školjke više niko ne jede. Prijatelja nema. Roditelja nema. Adele je odrasla i sama.
Emocije među njima su i dalje jake, ali za njih dvoje više sreće nema.
Dva sata i 53 minuta kasnije bio je to jedan isečak iz "života Adele". I ništa više, ako mene pitate.
Kada upoznamo Emmu, sa njenom dečački ošišanom i u plavo ofarbanom kosom, sa šeretskim "belmondovskim" kezom, pomislio sam da će Blue biti neki "ženski" retuš novotalasovskih muških filmova. Što je mučeni Abdellatif možda i probao. Ali, ako ostavimo eksplicitne scene seksa (koje su, iako prelepe, oruđe uglavnom netalentovanih reditelja (Von Trier excluded)), Blue je tek Fucking Amal sa arhaičnim agendama za diskusiju. Ako je za LGBT populaciju dovoljno samo da se neki film bavi LGBT junacima, kao i da potom taj film osvoji Kan (o, da!) i dobije odgovarajuću pažnju, onda je Blue odradio posao. Ali, ako je ovo trebalo da bude film sa nekim "univerzalnijim" kvalitetima "primenjenim" na jedan, oprostite mi što ću ga tako nazvati- "fringe" teren, onda je on pobacio i kao film koji ima nekakvu specifičnu dramu i kao film koji svoju tematiku promišlja na nov ili interesantan način. Barem za nas ne-tetke.
O provlačenju plave boje kroz film radije ne bih. Ako ima neko da mi objasni kako taj "plavi/plavkasti svet" nije u filmu budalasto dočaran, spreman sam da saslušam.
Moji komplimenti glavnim glumicama, naročito mlađahnoj Adele Exarchopoulos, koja je tokom filma ostala na istoj visini zadatka sa impresivnom dozom prikazane emocionalnosti. O slobodi pred kamerama da i ne govorim.
SELEKTAH: 4/ 10
PS Malo pre mi Boan javio da je ovo po stripu. E, Boane, dobro si se setio da mi javiš!
nisam gledao, ne mogu da sudim samo sam lepo procitao da je zena koja je i autor stripa ne kritikovala nego ispljuvala bas te eksplicitne scene seksa, http://blogs.indiewire.com/theplaylist/blue-is-the-warmest-color-author-julie-maroh-not-pleased-with-graphic-sex-in-film-20130528
ReplyDeletesve u svemu tesko je svima ugoditi, kad je piter dzekson mrtav ladan knjizicu od 100tinjak strana preveo u tri filma od po 3 (i to sasvim solidno ako mene pitas) sata onda je sve moguce
Lesbians React to Sex Scenes in "Blue is the Warmest Color"
ReplyDeletehttp://youtu.be/rIjJ_VtU9PA
iz njihovih komentara (nisam gledala film) mi se cini da je ovo bukvalno kako mali djokica zamislja lez seks.
http://www.imdb.com/title/tt2355540/?ref_=fn_al_tt_2
ReplyDeleteBlue is the warmest color je jedan od najupecatljivijih filmova 21. veka. Ova recenzija gore napisana je pristrasna, s ciljem da se osudi to sto je muskarac snimio film o lez seksu. Pogledajte film, bicete duboko potreseni. To je fascinantna prica o prvoj istinskoj erotskoj ljubavi, i njenom gubitku. Svako se moze naci u njoj. Scene seksa su duze nego obicno, ali u njima nema nicega preteranog ni degutantnog, i postizu efekat prikazivanja koliko je strastven seks bitan u jednoj vezi, bez artistickog glamura i holivudske stilizacije. Osim toga, i same glumice su priznale da su dosta improvizovale, tako da se ne dobija utisak nicega fejk u tim scenama. Adelin zivot je potpuno fascinatna, a opet tako obicna prica. Film je presedan po svojim metodama, izboru glumica, nacinu snimanja, i bicen zapamcen u filmskoj istoriji.
ReplyDeleteP.C. : Film nema nikakve, apsolutno nikakve slicnosti sa Fucking Amal, tako da je bilo vec dovoljno da procitam tu aluziju pa da shvatim da se ne slazem sa autorom recenzije, al nazalost, procitah je tek na kraju.
ReplyDelete