U najvećoj meri ovo je "most feelgood" film koji ćete pogledati ove godine i svakako jedan od najboljih rok-dokumentaraca koje sam gledao (koji kurac ja sad nastavljam da pišem recenziju kad sam vam već sve rekao moraćete da otkrijete sami)
Ian Brown ima 50 godina.
John Squire ima 50 godina.
Reni ima 49 godina.
Mani ima 50 godina.
Toliko godina su Stones (Rolling) imali kad sam počeo da ih nepodnosim. I kad je počeo neverending ciklus njihovog neverending odlaska sa svetske scene.
Sada razumem zašto je nekim ljudima sve to bilo lepo i blisko i bitno i.... to.
Iako nikada nisam gledao The Stone Roses uživo, iako nikada nisam bio njihov najveći fan, neviđeno mi je drago što su se ponovo okupili, što će možda snimiti i novi album i što su od svih mogućih reditelja izabrali baš Shanea Meadowsa da snimi film o tom "riunijonu". Jer Shane Meadows je fan, što i sam priznaje gledajući u kameru, i što je još bitnije, Shane Meadows je čovek iz naroda sa lako proverljivom "narodnom" filmografijom (This Is England (i film i TV serija), Somers Town, Dead Man's Shoes...). Shane je uspeo da nam pokaže (nama koji to možda nismo baš mislili i razumeli) da su The Stone Roses zaista bili "narodni bend", sve ono što je par godina kasnije, nakon njihovog raspada, pošlo za rukom njihovim komšijama Oasis.
The Stone Roses: Made Of Stone, sa izuzetkom efektnog artsy-fartsy početka i kraja, najviše vredi jer pokazuje koliko "narod" voli Stone Roses. Kada kažem narod mislim i Liam Gallagher.
Na samom početku filma imamo jedan od najbolji sloumoušna svih vremena u kome Ian Brown silazi sa bine i hoda pored publike u prvim redovima uz pratnju nekog Hitchcockovog intervjua u kome priča o snazi onoga što kamera beleži. U jednom trenutku Ian uzima telefon od nekoga iz publike i okreće ga ka sebi, ka publici, ka (mojoj omiljenoj reči) kosmosu... Nakon toga sledi kolaž arhivskih snimaka koji ilustruje istoriju benda od druženja Browna i Squirea do raspada benda. Na mene je najveći utisak ostavio izgled ranog Iana Browna koji na tim najranijim snimcima izgleda kao da je svirao u skinheads varijanti Bronskog Beata.
Slede probe benda, svi deluju raspoloženo, staro i Mani izgleda kao ružnija varijanta Anite Mančić. Nema nikakvih naznaka da će par meseci kasnije Ian nazvati Renija "pičkom" na koncertu u Amsterdamu. Snimci proba mešaju se sa nastavkom priče o tome kako smo došli do sadašnjeg trenutka i kristalno je jasno i da bolji bend i bolji ljudi ne bi izdržali taj limbo u koji je Silvertone saterao Stone Roses ne dozvoljavajući im da potpišu ugovor sa Geffenom. Stanje raspada i nerada očigledno je iz svih aktera izvuklo najgore i oni su jedna po jedan otišli iz benda. Reni je to uradio prvi.
Koncert za zagrevanje koji su pravo-niotkuda održali u Varingtonu je srce filma, jer prikazuje stare (i ostarele) i nove fanove kako jure da dobiju besplatne karte. Meadows efektno kači euforiju, njihove trenutne socijalne/ porodične/ lične situacije, hvata bedak onih koji nisu stigli da ugrabe karte, zatim odlazimo na koncert i tu sam se naježio kada su počeli sa I Wanna Be Adored. Bez sumnje to im je pošlo za rukom. Lako je poverovati svim onima koji nakon koncerta kažu da (im) je to bio "najbolji koncert ikada".
Slede nastupi u Razzmatazzu, Lyonu (kome je prisustvovao i Eric Cantona na ogromnu radost benda), a potom i onaj u Amsterdamu, kada je Reni otišao pre bisa, jer više nije mogao da podnese buku koju su mu slušalice proizvodile u ušima usled tehničke greške. To je ujedno i kraj filma, što je i Shaneu jasno.
Otuda emitovaje kompletnog izvođenja Fools Gold sa mega-koncerta u Heaton Parku (75.000 ljudi) u rodnom Mančesteru nekako deluje kao Shaneov ironičan komentar na to što bend predstavlja, što jeste i sa koliko neoprostive lakoće uspeva da to sjebe. Takvo komponovanje filma, sa tom višnjicom na kraju, na svaki način pokazuje da je Meadows vrlo emotivno ušao u čitavu stvar, ali da nije zaboravio da humor leči sve.
SELEKTAH: 9/ 10
Ian Brown ima 50 godina.
John Squire ima 50 godina.
Reni ima 49 godina.
Mani ima 50 godina.
Toliko godina su Stones (Rolling) imali kad sam počeo da ih nepodnosim. I kad je počeo neverending ciklus njihovog neverending odlaska sa svetske scene.
Sada razumem zašto je nekim ljudima sve to bilo lepo i blisko i bitno i.... to.
Iako nikada nisam gledao The Stone Roses uživo, iako nikada nisam bio njihov najveći fan, neviđeno mi je drago što su se ponovo okupili, što će možda snimiti i novi album i što su od svih mogućih reditelja izabrali baš Shanea Meadowsa da snimi film o tom "riunijonu". Jer Shane Meadows je fan, što i sam priznaje gledajući u kameru, i što je još bitnije, Shane Meadows je čovek iz naroda sa lako proverljivom "narodnom" filmografijom (This Is England (i film i TV serija), Somers Town, Dead Man's Shoes...). Shane je uspeo da nam pokaže (nama koji to možda nismo baš mislili i razumeli) da su The Stone Roses zaista bili "narodni bend", sve ono što je par godina kasnije, nakon njihovog raspada, pošlo za rukom njihovim komšijama Oasis.
The Stone Roses: Made Of Stone, sa izuzetkom efektnog artsy-fartsy početka i kraja, najviše vredi jer pokazuje koliko "narod" voli Stone Roses. Kada kažem narod mislim i Liam Gallagher.
Na samom početku filma imamo jedan od najbolji sloumoušna svih vremena u kome Ian Brown silazi sa bine i hoda pored publike u prvim redovima uz pratnju nekog Hitchcockovog intervjua u kome priča o snazi onoga što kamera beleži. U jednom trenutku Ian uzima telefon od nekoga iz publike i okreće ga ka sebi, ka publici, ka (mojoj omiljenoj reči) kosmosu... Nakon toga sledi kolaž arhivskih snimaka koji ilustruje istoriju benda od druženja Browna i Squirea do raspada benda. Na mene je najveći utisak ostavio izgled ranog Iana Browna koji na tim najranijim snimcima izgleda kao da je svirao u skinheads varijanti Bronskog Beata.
Slede probe benda, svi deluju raspoloženo, staro i Mani izgleda kao ružnija varijanta Anite Mančić. Nema nikakvih naznaka da će par meseci kasnije Ian nazvati Renija "pičkom" na koncertu u Amsterdamu. Snimci proba mešaju se sa nastavkom priče o tome kako smo došli do sadašnjeg trenutka i kristalno je jasno i da bolji bend i bolji ljudi ne bi izdržali taj limbo u koji je Silvertone saterao Stone Roses ne dozvoljavajući im da potpišu ugovor sa Geffenom. Stanje raspada i nerada očigledno je iz svih aktera izvuklo najgore i oni su jedna po jedan otišli iz benda. Reni je to uradio prvi.
Koncert za zagrevanje koji su pravo-niotkuda održali u Varingtonu je srce filma, jer prikazuje stare (i ostarele) i nove fanove kako jure da dobiju besplatne karte. Meadows efektno kači euforiju, njihove trenutne socijalne/ porodične/ lične situacije, hvata bedak onih koji nisu stigli da ugrabe karte, zatim odlazimo na koncert i tu sam se naježio kada su počeli sa I Wanna Be Adored. Bez sumnje to im je pošlo za rukom. Lako je poverovati svim onima koji nakon koncerta kažu da (im) je to bio "najbolji koncert ikada".
Slede nastupi u Razzmatazzu, Lyonu (kome je prisustvovao i Eric Cantona na ogromnu radost benda), a potom i onaj u Amsterdamu, kada je Reni otišao pre bisa, jer više nije mogao da podnese buku koju su mu slušalice proizvodile u ušima usled tehničke greške. To je ujedno i kraj filma, što je i Shaneu jasno.
Otuda emitovaje kompletnog izvođenja Fools Gold sa mega-koncerta u Heaton Parku (75.000 ljudi) u rodnom Mančesteru nekako deluje kao Shaneov ironičan komentar na to što bend predstavlja, što jeste i sa koliko neoprostive lakoće uspeva da to sjebe. Takvo komponovanje filma, sa tom višnjicom na kraju, na svaki način pokazuje da je Meadows vrlo emotivno ušao u čitavu stvar, ali da nije zaboravio da humor leči sve.
SELEKTAH: 9/ 10
visnjica na kraju :)
ReplyDeleteslobodane, majctope.