HOT COFFEE

Sumrak vladavine prava

piše: powerty

Da bi se valjano izmerio domet neke američke PR kampanje dovoljno je pogledati koliko se ona zdravorazumski prihvata ovde, na drugom kraju sveta. Pre neku godinu, na jednom dosadnom rođendanu, vodila se diskusija o upozorenjima na ambalažama raznih proizvoda kako ih ne treba neadekvatno koristiti, i to je ispravno dovedeno u vezu sa tužbama i odštetama koje su dobili neinformisani potrošači. Stepen podrške korporacijama većine gostiju bio je jedan od glavnih razloga zašto sam se brzo pozdravio sa slavljenikom i pobegao glavom bez obzira. Te životne crtice sam se setio gledajući Hot Coffee, izvrstan dokumentarac u HBO produkciji. Do njega sam došao besciljno čeprkujaći po wiki stranici najduhovitijeg Srbina na svetu – Weirda Ala Jankovica, koji se ovom društvenom fenomenu narugao u ubedljivom RATM ključu u pesmi I'll Sue Ya.

Fokusirajući se na jednu od grana vlasti – sudsku, ovaj film istražuje posledice reformi koje se u ovom upravljačkom segmentu funkcionisanja države sprovode u SAD. Materija je podeljena na četiri dela. Prvi se bavi slučajem Stelle Liebeck koja je tužila McDonalds 1994. zato što joj je prevruća kafa (82 stepena Celzijusovih) stvorila neviđene opekotine po nogama. Ovaj slučaj je vododelnica jedne od najžešćih debata u sporu korporacija i države. Korporacije su odmah smislile kovanicu “frivolous lawsuit”, vadeći iz rukava čuveni argument o tome gde idu poreski novci i kako to ludilo mora stati. U tu svrhu napravljeno je mali milion tzv. građanskih inicijativa koja su to bila samo spolja, a iznutra se radilo o vrlo dobro osmišljenoj PR kampanji koja je za cilj imala promenu američke svesti. Zapravo, istina je sasvim drugačija – Liebeckova je od lanca restorana brze hrane tražila samo pokrivanje troškova lečenja, a kad joj je to arogantno kako to samo korporativno ume biti odrečno odgovoreno, presavila je tabak. Prvo je dobila 2.7 miliona dolara, pa je kasnije cifra smanjena na 640 hiljada i nepoznat iznos dogovoren između dve strane van suda. Lavina se zakotrljala.

Ovaj slučaj poslužio je zakonodavcima u šakama krupnog kapitala da uvedu limit u visini sudske odštete (“caps” on damages) u okviru tzv. “tort reform”. Jedan od argumenata za sprovođenje ove reforme bilo je i smanjenje medicinskih troškova. Za razliku od svog prethodnika Clintona, agresora na ovim prostorima ali omiljenog u Americi zbog svog “narodskog” pedigrea, posebno je u tom smislu bio agilan George W. Bush, koji je znao koje se reči najbrže pretvaraju u dolare u društvu poslovnih ajkula (mahom iz duvanske industrije) po principu “pričam ono što želite da čujete”. Novi zakoni su doneti, troškovi lečenja su se povećali – tako je prvobitna odšteta od 5.6 miliona dolara za Colina Gourleya, dečka ometenog u razvoju usled nestručno izvedenog porođaja koji je prethodio brojnim operacijama (niste u životu videli manje dete sa naočarima) svedena na 250 hiljada dolara, što je apsolutno nedovoljno za život osobe koja nije u stanju da se brine sama o sebi.

U podeli američke vlasti, sudstvo je preostala grana u kojoj pojedinac ima kakve-takve šanse da pobedi korporacije. I to je počelo da se menja, tako što su pro-korporativne državne sudije dobijale značajne iznose za potrebe svojih izbornih kampanja (preko US Chamber of Commerce, koja nalik Federal Reserveu samo po imenu podseća na državno telo, a zapravo je korporativno čedo), koje sve više liče na one u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Ko se tome nije povinovao, prošao je kao sudija Diaz iz Misisipija, kome su nameštani razni sudski procesi kako ne bi mogao da se bavi svojim poslom dok najzad nije izgubio svoju stolicu. Njegova priča je poslužila kao osnova za Grishamovu knjigu The Appeal.

Pošto su korporacije dovoljno ojačale, u ugovore sa zaposlenima ubacivale su klauzulu o vansudskoj arbitraži u slučaju spora koji se po nepisanom pravilu nikad ne rešavaju na štetu korporacije. Jamie Leigh Jones zaposlila se u naftnom magnatu Halliburton koji je ubrzo poslao u “oslobođeni” Irak. Smeštena u prostoriju sa 400 muškaraca, Jonesova je nakon sve učestalijih seksističkih šala svojih kolega jedno jutro dočekala isprebijana, izdrogirana, opijena i vaginalno i analno silovana, da bi zatim bila držana u nekoj vrsti korporativnog zatočeništva. Mnogi od silovatelja su joj se smejali u lice, upoznati sa klauzulom njenog ugovora koji joj je vezao ruke za ikakvu smislenu pravnu akciju.

Prilično upućena u materiju, režiserka Susan Saladoff, koja je 25 godina radila kao advokat u slučajevima medicinske zloupotrebe, se odlično snalazi u dokumentaristici kombinujući nekoliko tehnika – red “talking headsa”, red anketa sa slučajnim prolaznicima i, naravno, potresne ispovesti žrtava korporativnog trijumfalizma na polju sudstva. Hot Coffee prilično ubedljivo pokazuje trošnost državne građevine, podrivane još od trijumfa tačerovsko-reganovske logike (iako se guru tog pogleda na svet Milton Friedman pred smrt odrekao stanovišta miniminisanja uloge države po svaku cenu). Na to mesto stiže nešto novije, savremenije, komfornije... Građeno po meri kapitala, a ne ljudi.

SLKTH: 8/10