Grinič vilidž kosmos
Sve recenzije pišu isto, pa što ne bi (jednom?) i moja: Iako ima čak 11 (ili 13) albuma mnogi kritičari i fanovi kosmo-amerikane primetili su da se nešto dešava sa Damienom sa poslednja tri albuma (uključujući i ovaj). Nije ga više kao nekada lako pomešati sa kozlecima, molinama, ekmanima i drugim ključnim izvođačima nju-amerikane devedesetih. Čovek je pobegao od često jednoličnog zvuka svojih predaka i preporodio se kao kosmo-folker koji nudi remekdelične pesme za novu zbirku "Deserter's Songs". I brojni recenzenti i (moj bivši kolega) Miloš Ivanović... Kepa i sada i ja za to na najlepši način krivimo njegovog producenta, kolegu sa iste etikete i trubadura i producenta po vokaciji, Richarda Swifta.
Swift je saradnju sa Juradom počeo 2010. na albumu Saint Bartlett, nastavio sa Maraqopa (iz 2012.) i, čini mi se da bi tako trebalo da bude, možda na najbolji način priveo vrhuncu tj kraju, jer ne vidim kuda bi njih dvojica mogli da stignu dalje, a da ostanu u ovom koliko-toliko konzervativnom formatu. Ako se pak odluče da ruše pravila, žanrove, dimenzije, kosmos će im tek biti limit. Ja, ipak, govorim o ovoj bazično country-folk muzici koja je aranžmanski uspešno rasplinuta do nivoa Scott Walkera, Van Morrisona, Tima Buckley-a, Neila Diamonda. Recimo. Ne bih sad baš da guram neka druga imena za koja znam, ali u čijem društvu nisam proveo baš puno vremena.
Ne znam u kojoj meri o albumima koje je Jurado uradio sa Swiftom možemo govoriti kao o njegovim autorskim, a u kojoj meri o njemu kao producentskom čedu na isti način na koji su to bili neki drugi izvođači u rukama Phila Spectora, Sergea Gainsbourga ili Leeja Hazlewooda. Swift de facto jeste preporodio Jurada i/ili iz njega izvukao emocionalne puteve ka Laurel Canyonu, plažama u sumrak i stvarima s one strane. Aj' da kažemo da je njihov doprinos podjednak i da je Jurado pametno postupio što je izabrao Swifta i, evo, drži ga se već treći album.
Brothers And Sisters of the Eternal Son (sic!) nije mnogo drugačiji album od prethodna dva. Kako mi ovi nisu baš u najsvežijem sećanju i kako ovo nije recenzija koja pretenduje da vas ne laže, čini mi se da je ovo nešto akustičniji putešestvije (Silver Catherine tipičan predstavnik ove teze), ležernije, sa aranžmanima koji poput sveže posteljine pufnasto padaju na krevet. Jurado, za ovu vrstu muzike, zvuči predvidljivo melanholično, elegično, sanjareći, ali kao jutro. Pre nego kao veče. Kao Soft Bulletin pre nego The Terror.
Uvodna tema Magic Number podjednako bi mogla da se nađe i na UNKLE-ovom debiju s kraja devedesetih i na raspojasanijim albumima Tima Buckley-a. Melodija je vajb i vajb je melodija. U nekim slučajevima (Silver Malcolm, Return To Maraqopa) pretpostavljam da bi imalo smisla pomenuti i Bon Ivera, da Jurado nije započeo "isto to" u isto vreme (ako kao referentan uzmemo prog-folk Bon Iver, Bon Iver). Jedino što, kao u Silver Donna, Jurado i Swift zvuče kao da su malo slušali i Kanye Westa, jer bas linija u ovoj stvari pre pripada nekom bleksplojtejšn filmu nego saradnji dva belcata belca. Metallic Cloud mi je omiljena, jer deluje kao usporeni rip jedne od mojih najomiljenijih pesama IKADA!- Girl You'll Be A Woman Soon (u izvođenju Urge Overkill, naravno). To je valcer sa neizbežnim. Tiha, nežna drama. O, mama!
Suns in Our Minds ima istu sunčanu elegičnost kao najlepše pesme Super Furry Animals ili najumilnije Flaming Lips.
Jericho Road podseća na onaj velški album Super Furry Animals (Mwng, momci i devojke, Mwng!) sa nebuloznim, pompeznim, morikoneovskim aranžmanima u dnu kojih leleče junak sa srcem na panju i pogledom na poslednjem metku. Ova stvar se na albumu nalazi negde u sredini i saspens vodi ka njoj i od nje, ali moj ipod ju je umesnije stavio na kraj (Jobs je mrtav da bi mi otkrio zašto) i tu mnogo bolje leži kao finale.
Putovao bih sa ovim albumom bilo gde.
SELEKTAH: 9/ 10
Brothers and Sisters of the Eternal Son ima i svoju "limited edition" Sister verziju na kojoj se nalaze alternativne verzije pesama urađenih sa ženskim horom, kao i neke nove pesme iz istih sešna. Ali o tome bi mogli sledećeg petka?
Sve recenzije pišu isto, pa što ne bi (jednom?) i moja: Iako ima čak 11 (ili 13) albuma mnogi kritičari i fanovi kosmo-amerikane primetili su da se nešto dešava sa Damienom sa poslednja tri albuma (uključujući i ovaj). Nije ga više kao nekada lako pomešati sa kozlecima, molinama, ekmanima i drugim ključnim izvođačima nju-amerikane devedesetih. Čovek je pobegao od često jednoličnog zvuka svojih predaka i preporodio se kao kosmo-folker koji nudi remekdelične pesme za novu zbirku "Deserter's Songs". I brojni recenzenti i (moj bivši kolega) Miloš Ivanović... Kepa i sada i ja za to na najlepši način krivimo njegovog producenta, kolegu sa iste etikete i trubadura i producenta po vokaciji, Richarda Swifta.
Swift je saradnju sa Juradom počeo 2010. na albumu Saint Bartlett, nastavio sa Maraqopa (iz 2012.) i, čini mi se da bi tako trebalo da bude, možda na najbolji način priveo vrhuncu tj kraju, jer ne vidim kuda bi njih dvojica mogli da stignu dalje, a da ostanu u ovom koliko-toliko konzervativnom formatu. Ako se pak odluče da ruše pravila, žanrove, dimenzije, kosmos će im tek biti limit. Ja, ipak, govorim o ovoj bazično country-folk muzici koja je aranžmanski uspešno rasplinuta do nivoa Scott Walkera, Van Morrisona, Tima Buckley-a, Neila Diamonda. Recimo. Ne bih sad baš da guram neka druga imena za koja znam, ali u čijem društvu nisam proveo baš puno vremena.
Ne znam u kojoj meri o albumima koje je Jurado uradio sa Swiftom možemo govoriti kao o njegovim autorskim, a u kojoj meri o njemu kao producentskom čedu na isti način na koji su to bili neki drugi izvođači u rukama Phila Spectora, Sergea Gainsbourga ili Leeja Hazlewooda. Swift de facto jeste preporodio Jurada i/ili iz njega izvukao emocionalne puteve ka Laurel Canyonu, plažama u sumrak i stvarima s one strane. Aj' da kažemo da je njihov doprinos podjednak i da je Jurado pametno postupio što je izabrao Swifta i, evo, drži ga se već treći album.
Brothers And Sisters of the Eternal Son (sic!) nije mnogo drugačiji album od prethodna dva. Kako mi ovi nisu baš u najsvežijem sećanju i kako ovo nije recenzija koja pretenduje da vas ne laže, čini mi se da je ovo nešto akustičniji putešestvije (Silver Catherine tipičan predstavnik ove teze), ležernije, sa aranžmanima koji poput sveže posteljine pufnasto padaju na krevet. Jurado, za ovu vrstu muzike, zvuči predvidljivo melanholično, elegično, sanjareći, ali kao jutro. Pre nego kao veče. Kao Soft Bulletin pre nego The Terror.
Uvodna tema Magic Number podjednako bi mogla da se nađe i na UNKLE-ovom debiju s kraja devedesetih i na raspojasanijim albumima Tima Buckley-a. Melodija je vajb i vajb je melodija. U nekim slučajevima (Silver Malcolm, Return To Maraqopa) pretpostavljam da bi imalo smisla pomenuti i Bon Ivera, da Jurado nije započeo "isto to" u isto vreme (ako kao referentan uzmemo prog-folk Bon Iver, Bon Iver). Jedino što, kao u Silver Donna, Jurado i Swift zvuče kao da su malo slušali i Kanye Westa, jer bas linija u ovoj stvari pre pripada nekom bleksplojtejšn filmu nego saradnji dva belcata belca. Metallic Cloud mi je omiljena, jer deluje kao usporeni rip jedne od mojih najomiljenijih pesama IKADA!- Girl You'll Be A Woman Soon (u izvođenju Urge Overkill, naravno). To je valcer sa neizbežnim. Tiha, nežna drama. O, mama!
Suns in Our Minds ima istu sunčanu elegičnost kao najlepše pesme Super Furry Animals ili najumilnije Flaming Lips.
Jericho Road podseća na onaj velški album Super Furry Animals (Mwng, momci i devojke, Mwng!) sa nebuloznim, pompeznim, morikoneovskim aranžmanima u dnu kojih leleče junak sa srcem na panju i pogledom na poslednjem metku. Ova stvar se na albumu nalazi negde u sredini i saspens vodi ka njoj i od nje, ali moj ipod ju je umesnije stavio na kraj (Jobs je mrtav da bi mi otkrio zašto) i tu mnogo bolje leži kao finale.
Putovao bih sa ovim albumom bilo gde.
SELEKTAH: 9/ 10
Brothers and Sisters of the Eternal Son ima i svoju "limited edition" Sister verziju na kojoj se nalaze alternativne verzije pesama urađenih sa ženskim horom, kao i neke nove pesme iz istih sešna. Ali o tome bi mogli sledećeg petka?
supersonicfolk!
ReplyDelete