NEKI ALBUMI O KOJE SAM SE OGREŠIO

Godina prođe, hrpa ostade

Ovo su neki albumi koje sam zaboravio, kasno čuo, nisam lepo čuo ili sam tek kasnije shvatio da vrede više nego što mi se to isprva učinilo.
Koji će vaš ekskjuz biti što se niste pozabavili njima sad kad sam vam ih gurnuo sa prstom u uvo, ne znam.

Lonnie ima 62 godine i tek je prošle godine objavio svoj prvi album (Just Before Music, također na inače re-issue etiketi Dust-to-Digital). Čini mi se da ovakvim albumima muzička kritika u svetu gde je ima uspostavlja dijagnozu nazivajući ovo "outsider music". To znači da je žanrovski teško odrediva (tj meša žanrove van svakih očekivanja) i autori su u većini slučajeva toliko ekscentrični i/ili opskurni da moramo računati sa njihovom lako moguće kliničkom asinhronošću sa svetom. Lonnie zvuči kao Terry Calier koji preko snolikih aranžmana u kojima nema nezamislivog zvuka, a koje je za njega uradio Sun Ra, s ogromnom ljubavi i verom pušta da mu misli lete iznad svih onih stvari koje je Louis Armstrong pobrojao u What A Wonderful World. Probao sam nekoliko puta da ovo preslušam preko slušalica, ali nije isto kao kad vam ovo okupira sav prostor oko vas. Ima nečeg kosmičkog i neodoljivo naivnog u ovoj muzici. You will be greatly experienced.
SELEKTAH: 9minus/ 10

Kažu na Wikipediji da su London Grammar britanski trip hop trio. Pre bih rekao da Florence (bez mašine) uzvraća ljubav osamdesetim (čilvejvu?) na aranžmanski vrlo delikatne i krhke načine. Nije baš sve Portishead hoću da kažem. Dugo sam se opirao ovome, a i gostovanje kod Disclosure svakako nije pomoglo. Ali svaki put kada bi ih čuo uši su skrenule pogled. Konačno, kada su nedavno došli kod Gillesa morao sam sebi da priznam da ja i nisam baš neki death metalac. Nema razloga da ne volite ovaj album i nema razloga da on u toku 2014. ne stekne status koji ima prvenac The xx. Na If You Wait postoji dovoljno komercijalnih emocija poput melanholije, elegije i samovozdizanja da mu je nemoguće odoleti. Pretpostavljam da će nekima prevelika sličnost glasova pevačice Hannahe Reid sa pomenutom Florence u velikoj meri pokvariti užitak. Ali nema čaše meda bez čaše žuči. Voleo bih da sam u pravu i da ovde ima puno toga i za fanove Kate Bush.
SELEKTAH: 8/ 10

Justine Electra je Australijanka iz Melburna sa, sada već izvesno, trajnim prebivalištem u Berlinu. Iako iza sebe ima samo jedan album, Soft Rock (iz 2006, City Slang), u sećanju mi je ostao osećaj da su me njena izdanja stalno nešto spopadala tokom godina i da sam ih prilično redovno vrteo u Moć veštica. Ali nikada nisam bio naročiti fan. Verovatno ne bih bio ni ovoga da negde na netu slučajno nisam naleteo na njenu verziju I See A Darkness, Bonnieja Prince Billy-ja, sada pod nazivom Nippon Darkness koja zvuči kao da su Noze napravili duet sa nekom od diva sa etikete Monika. Haus rif na klaviru, perkusija ukradena iz neke dečije igračke i stanovita doza vrlo prigušene anksioznosti. (Now) I See A Darkness! Slično ustrojstvo ima i većina drugih pesama. Prepoznatljivi elektro pop pomenute "ženske" etikete Monika, koji u neku ruku i tvori "berlinski pop zvuk", sa malom dozom kabaretskog, ovde je dodatno osnažen modernim elektro trendovima r'n'b-ija, dakle nečim što vas ne bi zaobišlo na albumima Rihanne ili Britney. Ali, stvari ne ostaju samo na tome, jer Justine Electra očigledno ima daleko više smisla za humor. Pa se u Bagpipe Serenade čuju gajde. Dok čitav album ostavlja utisak poprilično šizofrenog iskustva sa neprekidnim nizom pristužićih zvukova i glasova koji, na kraju, ipak, uspevaju da ostanu kompaktni, u nekoj vrsti pop formata. Prava je šteta što je ovo izdanje izašlo na samom kraju 2013. i interes za njega biće pregažen pojavom prvih januarskih izdanja.
SELEKTAH: 8plus/ 10

DJ Rashad je bio vrlo vrlo vrlo dobar sa svojim debi albumom i oba EP-ija. Footwork nije postao muzika miliona ili next step za Bjork, ali čini mi se da je i dalje uspešniji izbor od povampirenog džangla. RP Boo i njegov antologijsko-kompilacijski album Legacy pokazuje da se u plesnoj muzici i dalje može ići ne samo godinama, već i decenijama ispred drugih. Neki snimci na ovom albumu datiraju čak iz 1998. godine, a deluju kao da su jutros nastali. RP Boo (aka Record Player Boo) od kad sam ga usvojio ljubaznošću Planet Mu intrigira, ali nikad u dovoljnim količinama da bih Legacy prigrlio kao celinu. I to ga je verovatno ostavilo po strani od izbora mojih najboljih albuma 2013. Ali mu se uvek vraćam, uvek na drugom mestu, od neke druge pesme, i vreme našeg druženja sve je duže. Impresionira me sirovost. Ritmovi su sečeni kao mačetom, a potom su zakucavani macolama. Metalni su i potpuno nehumani. I nema ih mnogo. Legacy je zaista zlatan primer kako se sa malo može najviše samo ako se svim raspoloživim zamahne jako. Footwork?! Pa to vam je kao neka gabba verzija dubstepa, a?
SELEKTAH: 8plus/ 10

Vinil Sunbather sam poručio i pre nego što sam čuo album. A Roads To Judah mi je jedan od najomiljenijih metal albuma ikada. Istotakođer na vinilu. Ne znam šta sam očekivao od Sunbather, ali mora da su mi prva preslušavanja dosta bila pomućena osećajem da smo svi mi sigurno dosta slušali Cradle Of Filth, kao i da Sunbather amabašnikako nije metalski Loveless koliko god nas neke kritike u to ubeđivale. Voleo sam, ali ne svim srcem. I album je otišao u digitalni fejd. Najgori na svetu- u folder "Vratiću im se nekad". Kako se približavao kraj godine ovaj dvojac iz San Franciska (sada kvintet) počeo je da se pojavljuje i na listama najboljih hip hop i najboljih albuma za bebe 2013. Nema samopouzdanja bez konstantnog osećaja nesigurnosti. Vratio sam se da vidim šta sam propustio. OK, možda mi Cradle Of Filth nedostaju više nego što bih želeo da priznam.

SELEKTAH: 7plus/ 10

Šta ja koji k znam o hip hopu? I što više znam i što više slušam sve mi je jasnije da nikada neću moći ozbiljnije da prozborim o njemu. Ali volim da slušam. Ka volim, jer volim te tomvejstovski promukle vokale kakve imaju DMX, Nine i valjdaćusedokrajarecenzijicesetitijošnekoga. Night's Gambit volim jer zvuči kao dobar Wu Tang Clan na koji već predugo čekamo. I pored tog filmičnog vajba kakav krasi njihova najbolja izdanja na primeru nekih stvari usudio bih se čak i da prizovem Tricky-ja. S obzirom da dolazi iz Bruklina, Night's Gambit stvara najbolje predstave o Njujorku, naročito njegovim mračnim sokacima, spuštenim požarnim stepenicama, prevrnutim kantama i momcima u kapuljačama. Više nego ijedan drugi hip hop album koji sam čuo ove godine (ne računam onaj najbolji Jonwayne Fucks Disney, koji i nije iz 2013) Night's Gambit, iako traje samo 39 minuta (bravo, kralju!), ne dozvoljava da se njime pozabavite na kašičicu, već u njega morate da zađete sve do kraja. Idealan je za slušalice i šetnje. Dodajte od mene i oba izdanja Roca Marcianoa iz ove godine i to vam je od mene što se tiče pametovanja o hip hopu.
SELEKTAH: 8/ 10

Britney Spears izgleda više nije popularna kao nekad. Ni Pitchfork ni MMG nisu objavili recenziju njenog novog albuma. Što je prava šteta, jer je novo izdanje Katy Perry dno, Rihanna je ispalila ove godine, a Lady Gagu još uvek nisam ni čuo, jer imam neki osećaj da "nije hitno". Britney jesam. Nekoliko puta. Dobra stvar je da Britney i dalje ima dvadeset godina, da Britney Jean ni na koji način ne ukazuje da je njen najbolji album, Blackout, daleko iza nje, baš kao i njena relevantnost za bilo šta na ovom svetu, uključujući i voljeni MTV. U ostalom, cura 2014. započinje svoj boravak u Las Vegasu, aktivnost koja je do sada bila uglavnom rezervisana za zvezde koje nemaju puno drugog izbora, i koji je isto toliko dobro plaćen. A možda je to baš dobar primer brzine kojom živimo bez mogućnosti one more time. Predvidljivo, na albumu sve pesme peva autotjun koji je tek na momente Britney-tjunovan, dok produkcija razgrađuje, mahom megalomanski (od Calvina Harrisa do Davida Guette), nasleđe Jam & Spoon i Capelle. Ne znam kome je ova muzika namenjena. Tinejdžerke su porasle, gejevi nešto i nisu bili njen "primary target", poneka Keri Bredšo mogla bi uz nešto od ovoga da đuska mrtva pijana ili plače na gajbi mrtva pijana. Britney Jean postoji u nekom industrijskom/pop vakumu, kao nešto čija se proizvodnja još uvek ne može ni ugasiti, ni autsorsovati, dok presto "konzervativne pop ikone" i dalje nema novu kraljicu.
SELEKTAH: manje od 0 više od 10

Jamesov solo, koji mi se na par prvih slušanja veoma dopao, je stradao u kolateralnom miksu činjenice da je u nekom trenutku čovek imao previše izdanja (što kao Jim, što kao Yim, što kao My Morning Jacket) i toga da mu se album, međ' net narodom, pojavio potkraj 2012. godine i na taj način iz svesti skoro sasvim izbrisao kao zapravo prošlogodišnje izdanje. A čudesan je album. Kao nešto što bi Flaming Lips mogli da naprave u preriji, navareni organskom hranom i ljubavlju prema finom soulu Otisa, Erykahe i ranog Michaela Jacksona. Bill Callahan je prošle godine pravio jedan takav album, ili najbliže takvom albumu u karijeri, ali ovaj je toooliko puta bolji. Aranžmanski, komplikovanim vokalno-melodijskim strukturama, seksipilnošću (na sahrani). Steely Dan?! Ne znam, nisam slušao. Fala Kostji što je na jednu od svojih AM kompilacija stavio A New Life i podsetio me (moderno: rilinkovao me) za album koji je, inače, mogao pojesti binarni zaborav.
SELEKTAH: 9plus/ 10

A možda je trebalo da ubacim i Beyonce - Beyonce (Columbia).