Seidl uvezuje svoju trilogiju "žena na godišnjem odmoru" ne baš toliko autentičnom epizodom o najmlađoj od njih
Uvodnom scenom i jednom drugom, nešto kasnije, Seidl nenametljivo i prilično konkretno spaja tri dela svoje trilogije u jednu simultano odigranu dramu. Tet(k)a koja u prvom delu (Liebe) odlazi u Keniju na odmor mama je tinejdžerke čiju avanturu u kampu za buce pratimo u ovom delu, a žena koja je u taj kamp dovozi jeste religiozna lujka iz prethodnog nastavka (Glaube). Ispada da se samačke, seksualne i sve ostale drame naših akterki odvijaju u isto vreme čime sve one dobijaju na težini, jer sve deluje kao jedan neprijatni trend koji je zahvatio žene na svim nivoima, uzrastima, društvenim opredeljenjima, a čitava trilogija (sad kada smo upoznali sve tri protagonistkinje) zauzima ozbiljan feministički gard.
U ovom delu, kao što rekoh, naša junakinja Melanie za vreme dok je njena mama u Keniji odlazi u kamp za tinejdžere sa viškom kilograma gde kroz raznorazne sportske aktivnosti i zabavne igre treba da izgubi kilograme. Film formalno ima sve odlike "coming of age" filma uključujući i (potencijalno) seksualno iskustvo kao ključni momenat žanra koji junake iz jednog doba prevodi u drugo. Dok su metodi rada (naročito oni "korektivni"), kao i sami profesori protkani tipičnim "naci" crtama discipline, Melanie neočekivano "sagovornika" za svoje probleme pronalazi u kampovskom pedesetogodišnjem lekaru. Isprva sve deluje kao lekarski metod "osokoljavanja" pacijenta, potom prerasta u njenu sve navalentniju zaljubljenost u njega, da bi na kraju Seidl pokušao da se izvuče iz cele priče konfuznom i ambivalentnom postavkom u kojoj nije jasno u kojoj meri je lekar topla, očinska figura (koja Melani očigledno manjka u životu), a koliko se zapravo jedva suzdržava da ne "počini nešto" (ima jedna Von Trierovski bizarna scena u šumi na tu temu). Kako god, pedofilija je izbegnuta, a Seidl je nešto ranije, kroz jednu scenu tipičnog tinejdžerskog nestašluka, pokazao sa koliko lakoće Melanie može da postane žrtva daleko brutalnijih predatora koji su tek nešto malo stariji od nje.
Očekivano, Seidlova kamera je na stativu, ohlađena do minus temperatura, zajedno sa nama široko razgoračenih očiju na sve što nam prikazuje. Dramski segmenti koji su, čini mi se, uzaludno potrošeni na klišeizirane momente tinejdžerskog života (er si nekad pušila?...) ritmično su presečeni prikazima vežbi koje su buce prinuđene da primenjuju i koje ponekad neskriveno debilizuju čitav koncept kampa (verzija pesmice "Kad si srećan..." sa ubačenim delom "lupi po salu"...).
Iako je najveći deo filma fokusiran na Melanie i lekara mislim Seidl nije bogznakoliko uspeo da svoje junake učini autentičnim unutar već poznatih modela usamljene tinejdžerke odnosno krize srednjih godina. Njihove zajedničke scene obiluju poetičnošću i nekakvom dirljivom naivnošću, ali ne pomeraju njihov odnos, ili njih same na bilo koji način menjaju. Sve što se dešava na kraju ne uspeva da nas na pravi način zapita- da li bi bilo strašno da se između njih dvoje nešto desilo, kao i da li društvo koje ih je sabilo u taj ćošak sada ima pravo da se ljuti na njih što su se oni tamo našli i snašli. Seidl se izvlači iz priče i nekako poentizuje kroz lekarovu vizuru kako sve to zajedno "ne sme da se desi i treba da se zaboravi".
Očekivao sam od Seidla radikalniji prodor u srce.
SELEKTAH: 5/ 10
Uvodnom scenom i jednom drugom, nešto kasnije, Seidl nenametljivo i prilično konkretno spaja tri dela svoje trilogije u jednu simultano odigranu dramu. Tet(k)a koja u prvom delu (Liebe) odlazi u Keniju na odmor mama je tinejdžerke čiju avanturu u kampu za buce pratimo u ovom delu, a žena koja je u taj kamp dovozi jeste religiozna lujka iz prethodnog nastavka (Glaube). Ispada da se samačke, seksualne i sve ostale drame naših akterki odvijaju u isto vreme čime sve one dobijaju na težini, jer sve deluje kao jedan neprijatni trend koji je zahvatio žene na svim nivoima, uzrastima, društvenim opredeljenjima, a čitava trilogija (sad kada smo upoznali sve tri protagonistkinje) zauzima ozbiljan feministički gard.
U ovom delu, kao što rekoh, naša junakinja Melanie za vreme dok je njena mama u Keniji odlazi u kamp za tinejdžere sa viškom kilograma gde kroz raznorazne sportske aktivnosti i zabavne igre treba da izgubi kilograme. Film formalno ima sve odlike "coming of age" filma uključujući i (potencijalno) seksualno iskustvo kao ključni momenat žanra koji junake iz jednog doba prevodi u drugo. Dok su metodi rada (naročito oni "korektivni"), kao i sami profesori protkani tipičnim "naci" crtama discipline, Melanie neočekivano "sagovornika" za svoje probleme pronalazi u kampovskom pedesetogodišnjem lekaru. Isprva sve deluje kao lekarski metod "osokoljavanja" pacijenta, potom prerasta u njenu sve navalentniju zaljubljenost u njega, da bi na kraju Seidl pokušao da se izvuče iz cele priče konfuznom i ambivalentnom postavkom u kojoj nije jasno u kojoj meri je lekar topla, očinska figura (koja Melani očigledno manjka u životu), a koliko se zapravo jedva suzdržava da ne "počini nešto" (ima jedna Von Trierovski bizarna scena u šumi na tu temu). Kako god, pedofilija je izbegnuta, a Seidl je nešto ranije, kroz jednu scenu tipičnog tinejdžerskog nestašluka, pokazao sa koliko lakoće Melanie može da postane žrtva daleko brutalnijih predatora koji su tek nešto malo stariji od nje.
Očekivano, Seidlova kamera je na stativu, ohlađena do minus temperatura, zajedno sa nama široko razgoračenih očiju na sve što nam prikazuje. Dramski segmenti koji su, čini mi se, uzaludno potrošeni na klišeizirane momente tinejdžerskog života (er si nekad pušila?...) ritmično su presečeni prikazima vežbi koje su buce prinuđene da primenjuju i koje ponekad neskriveno debilizuju čitav koncept kampa (verzija pesmice "Kad si srećan..." sa ubačenim delom "lupi po salu"...).
Iako je najveći deo filma fokusiran na Melanie i lekara mislim Seidl nije bogznakoliko uspeo da svoje junake učini autentičnim unutar već poznatih modela usamljene tinejdžerke odnosno krize srednjih godina. Njihove zajedničke scene obiluju poetičnošću i nekakvom dirljivom naivnošću, ali ne pomeraju njihov odnos, ili njih same na bilo koji način menjaju. Sve što se dešava na kraju ne uspeva da nas na pravi način zapita- da li bi bilo strašno da se između njih dvoje nešto desilo, kao i da li društvo koje ih je sabilo u taj ćošak sada ima pravo da se ljuti na njih što su se oni tamo našli i snašli. Seidl se izvlači iz priče i nekako poentizuje kroz lekarovu vizuru kako sve to zajedno "ne sme da se desi i treba da se zaboravi".
Očekivao sam od Seidla radikalniji prodor u srce.
SELEKTAH: 5/ 10
Hvala \o/
ReplyDelete