Kevin Smith bi jako voleo da pogledate ovaj film. Ali mnogo je bitnije što to isto sada i ja tražim od vas
-large-cover.jpg)
The Dirties, kao i nekolicina filmskih hitova pre njega (Chronicle, Project X, Paranormal Activity 4) kombinuje koncept tzv "find footage" sa tinejdžerima kao najvećim korisnicima digitalnih tehnologija. Ono što donekle izdvaja The Dirties jeste što je ovde taj koncept tretiran skoro meta-filmski tj kao njegova očigledna persiflaža i komentar na nas, gledaoce, kao najpasivnije posmatrače (a možda i uživaoce) događaja oko nas. Jedan od najciničnijih momenata ovog filma je kada jedan od dva aktera filma pruži polu-praznu činiju sa kokicama "osobi iza kamere" kojoj se ni pre ni posle toga neće obratiti kao da je deo njegove realnosti. U tom trenutku je jasno da autori filma povlače distancu između njih i nas, sugerišu da mi njih snimamo i da je sva dostupna realnost postala nešto što će pre ili kasnije neko snimiti. Kako The Dirties praktično predstavlja "making of" oružanog napada na školu od strane jednog od učenika iste skoro neisključivo je da autori filma sve nas koji film gledamo ne tretiraju kao saučesnike, kao "neke" koji su sve to dopustili ili se jednostavno zadovoljili time da "samo" sve to zabeleže i/ili odgledaju. The Dirties svojim razumevanjem digitalne tehnologije, njene dostupnosti kao i činjenice da je svaki mlađi čovek od 25 godina kamerman-amater, iako se radi o igranom filmu, brišu granice između dokumentarnog i igranog filma i realnosti. Sve je to jedan potencijalni zapis. Pri tome The Dirties nije samo suvoparna metafilmska rasprava, već i (što je najbitnije) duhovit, auto-ironičan i zabavan film sa dobro postavljenim likovima, uverljivom pričom i fenomenalnim krajem. A sama tema je stara koliko i tinejdžerski film- osveta "bulijima".
Najbizarnije od svega je što se radi o debitantskom, studentskom ostvarenju Kanađanina Matthewa Johnstona (i par njegovih kolega/ ortaka). Johnston, koji u filmu igra i glavnu ulogu, pokazuje tarantinovski entuzijazam prema filmu (urnebesni su njegovi omaži, pa i samom Tarantinu), ali s druge strane i zrelost, da ne kažem-lukavost, u bavljenju jednom od najpipavijih tema današnjice- masovnim ubistvima u školama.
Čini mi se da je Johnstonu to išlo lako s obzirom da je priču postavio kako treba i nije se preterano trudio da zarad neke veće agende žrtvuje njen kvalitet. Dva štrebera-filmofila svakodnevno su (u vrlo sirovo dočaranim scenama) šikanirana od ekipe bulija u školi koju su nazvali "The Dirties". Kada njihovi planovi da se sa njima obračunaju "filmskim putem" tj putem školskog filma u kome njih dvojica igraju detektive, jedan od njih odlučuje da taj cenzurisani film preraste u "making-of" stvarnog atentata na ove. Kako planovi za ostvarenje ovog pravednog cilja odmiču, jedan štreber (Johnston) sve opsesivnije ulazi u materiju do trenutka kada konstatuje da je, na osnovu simptoma iz knjige, možda i psihopata (opravdan, ali najslabašniji trenutak filma u kome Johnston pere ruke od svog junaka). Za to vreme onaj drugi (misli da) počinje da se uklapa u sredinu, najviše zahvaljujući sporadičnoj pažnji koju mu ukazuje devojka u koju je zaljubljen. Očekivano, dolazi do raskola između dva najbolja prijatelja...
U ubitačno bolnoj i komičnoj poslednjoj sceni dok sa pištoljem vitla kroz školu Johnston će pojuriti za svojim nekadašnjim drugom, koji beži od njega, i kada ga satera u ćošak upitaće ga- "Zar me ne prepoznaješ?! To sam ja." Kraj filma. Čini mi se da te dve replike sve govore. Butch Cassidy i Sundance Kid ovo nisu. Johnston s pravom pita (pa) ko su (onda) ti što ubijaju, baš kao što to čine desetine zabezeknutih prijatelja i rođaka učenika koji su počinili nešto slično. Kako je moguće da su se toliko promenili, da su postali tako nešto. A gledajući ovaj film, lako je razumeti kako se nešto tako desilo. Kao i koliko je to bilo lako.
Film koji gura prst u oko do lakata, a pravda se time da vam pokazuje nešto veoma, veoma bitno.
SELEKTAH: 9/ 10
The Dirties, kao i nekolicina filmskih hitova pre njega (Chronicle, Project X, Paranormal Activity 4) kombinuje koncept tzv "find footage" sa tinejdžerima kao najvećim korisnicima digitalnih tehnologija. Ono što donekle izdvaja The Dirties jeste što je ovde taj koncept tretiran skoro meta-filmski tj kao njegova očigledna persiflaža i komentar na nas, gledaoce, kao najpasivnije posmatrače (a možda i uživaoce) događaja oko nas. Jedan od najciničnijih momenata ovog filma je kada jedan od dva aktera filma pruži polu-praznu činiju sa kokicama "osobi iza kamere" kojoj se ni pre ni posle toga neće obratiti kao da je deo njegove realnosti. U tom trenutku je jasno da autori filma povlače distancu između njih i nas, sugerišu da mi njih snimamo i da je sva dostupna realnost postala nešto što će pre ili kasnije neko snimiti. Kako The Dirties praktično predstavlja "making of" oružanog napada na školu od strane jednog od učenika iste skoro neisključivo je da autori filma sve nas koji film gledamo ne tretiraju kao saučesnike, kao "neke" koji su sve to dopustili ili se jednostavno zadovoljili time da "samo" sve to zabeleže i/ili odgledaju. The Dirties svojim razumevanjem digitalne tehnologije, njene dostupnosti kao i činjenice da je svaki mlađi čovek od 25 godina kamerman-amater, iako se radi o igranom filmu, brišu granice između dokumentarnog i igranog filma i realnosti. Sve je to jedan potencijalni zapis. Pri tome The Dirties nije samo suvoparna metafilmska rasprava, već i (što je najbitnije) duhovit, auto-ironičan i zabavan film sa dobro postavljenim likovima, uverljivom pričom i fenomenalnim krajem. A sama tema je stara koliko i tinejdžerski film- osveta "bulijima".
Najbizarnije od svega je što se radi o debitantskom, studentskom ostvarenju Kanađanina Matthewa Johnstona (i par njegovih kolega/ ortaka). Johnston, koji u filmu igra i glavnu ulogu, pokazuje tarantinovski entuzijazam prema filmu (urnebesni su njegovi omaži, pa i samom Tarantinu), ali s druge strane i zrelost, da ne kažem-lukavost, u bavljenju jednom od najpipavijih tema današnjice- masovnim ubistvima u školama.
Čini mi se da je Johnstonu to išlo lako s obzirom da je priču postavio kako treba i nije se preterano trudio da zarad neke veće agende žrtvuje njen kvalitet. Dva štrebera-filmofila svakodnevno su (u vrlo sirovo dočaranim scenama) šikanirana od ekipe bulija u školi koju su nazvali "The Dirties". Kada njihovi planovi da se sa njima obračunaju "filmskim putem" tj putem školskog filma u kome njih dvojica igraju detektive, jedan od njih odlučuje da taj cenzurisani film preraste u "making-of" stvarnog atentata na ove. Kako planovi za ostvarenje ovog pravednog cilja odmiču, jedan štreber (Johnston) sve opsesivnije ulazi u materiju do trenutka kada konstatuje da je, na osnovu simptoma iz knjige, možda i psihopata (opravdan, ali najslabašniji trenutak filma u kome Johnston pere ruke od svog junaka). Za to vreme onaj drugi (misli da) počinje da se uklapa u sredinu, najviše zahvaljujući sporadičnoj pažnji koju mu ukazuje devojka u koju je zaljubljen. Očekivano, dolazi do raskola između dva najbolja prijatelja...
U ubitačno bolnoj i komičnoj poslednjoj sceni dok sa pištoljem vitla kroz školu Johnston će pojuriti za svojim nekadašnjim drugom, koji beži od njega, i kada ga satera u ćošak upitaće ga- "Zar me ne prepoznaješ?! To sam ja." Kraj filma. Čini mi se da te dve replike sve govore. Butch Cassidy i Sundance Kid ovo nisu. Johnston s pravom pita (pa) ko su (onda) ti što ubijaju, baš kao što to čine desetine zabezeknutih prijatelja i rođaka učenika koji su počinili nešto slično. Kako je moguće da su se toliko promenili, da su postali tako nešto. A gledajući ovaj film, lako je razumeti kako se nešto tako desilo. Kao i koliko je to bilo lako.
Film koji gura prst u oko do lakata, a pravda se time da vam pokazuje nešto veoma, veoma bitno.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment