Pse(m)udo
Odlučio sam da gledam Toad Road zato što sam glup, zato što nisam kako treba mislio mojom glavom i zato što sam negde naišao na podatak da je ovaj film trijumfovao na festivalu Fant-Asia, najbitnijem festivalu za filmove fantastike i horora (ispravite me slobodno ako grešim). Iako mu rejting na imdb-u nije nešto podveo sam to pod tradicionalno potcenjivanje žanra horora i pristupio gledanju.
76 minuta. Jedva film. To je vrlo retko znak da ćete gledati nešto dobro.
Već uvodni kadrovi, u kojima neko sa malčice boljom od turističke digitalnom kamerom, pokušava da stvori "umetničku fotografiju" trebalo je da me ozbiljnije prepadnu. Ali, hajde, možda je poenta u priči.
Bio jednom jedan James i on je bio hipster i narkoman i voleo je da se sa drugarima opija i drogira i blesavi i uživa u muzici i svira muziku i onda se zaljubio u Saru. Sara je pristojna cura, ali je mami opijanje i drogiranje. I onda James slučajno ispriča Sari legendu o "žabljem putu" koji je zapravo neka staza iza bivše ludare na kojoj postoji sedam kapija koje kad prođeš stižeš do pakla. Na početku filma preko kadrova Jamesa i Sare kako se u sloumoušnu valjaju po nekoj livadi čujemo Saru kako kaže "moj dečko mi je ispričao priču o sedam kapija kroz koje stižeš do pakla. Bilo je to nešto najlepše što sam ikada čula". Već tada je trebalo da mi bude jasan raspon budalaštine koja mi predstoji.
Vidite, James i Sara stignu do prve kapije u 62 minutu filma. Pre toga, u nečemu što bi mogli nazvati flešbekom da čitav film nije zapravo igra sa realnošću/svetovima/krugovima pakla, gledamo kako se James opija, drogira, pokazuje nam svoju kitu, i vodi monumentalno idiotske razgovore sa Sarom (koja je, btw, možda i lezbijka- to za slučaj da je nekome sve ostalo u filmu dosadno pa bi mu prijalo malo "blue is the warmest" akcije). I sve je to snimljeno kao na pijanoj ekskurziji.
A onda James i Sara prošetaju tom stazom. Pa tu počne kao neki mali triler, jer James misli da je prošlo pola dana, a zapravo je prošlo nekoliko nedelja, i Sara je nestala... I sad bi sva poenta Toad Roada trebalo da bude u tome da li je ta narkomanska realnost u kojoj je James već živeo taj pakao, da li je sve to bio trip (u kome je on možda počinio ili nije zločin)... A mi da se bavimo razmišljanjem o tome i rediteljevoj studiji/ metafori narkomanskog života...
A na kraju filma vidimo da se svi likovi zovu kao i glumci koji ih igraju, kao i da je film posvećen sećanju na Saru Anne Jones istu onu koja je igrala Saru u filmu i tu možemo da se pozabavimo blervičovskim meta-filmskim aspektima realnosti, sve dok nam imdb ne otkrije da je ova glumica zaista umrla, ali ne na žabljoj stazi, već u Njujorku... Pogodite od čega.
SELEKTAH: 1/ 10
Odlučio sam da gledam Toad Road zato što sam glup, zato što nisam kako treba mislio mojom glavom i zato što sam negde naišao na podatak da je ovaj film trijumfovao na festivalu Fant-Asia, najbitnijem festivalu za filmove fantastike i horora (ispravite me slobodno ako grešim). Iako mu rejting na imdb-u nije nešto podveo sam to pod tradicionalno potcenjivanje žanra horora i pristupio gledanju.
76 minuta. Jedva film. To je vrlo retko znak da ćete gledati nešto dobro.
Već uvodni kadrovi, u kojima neko sa malčice boljom od turističke digitalnom kamerom, pokušava da stvori "umetničku fotografiju" trebalo je da me ozbiljnije prepadnu. Ali, hajde, možda je poenta u priči.
Bio jednom jedan James i on je bio hipster i narkoman i voleo je da se sa drugarima opija i drogira i blesavi i uživa u muzici i svira muziku i onda se zaljubio u Saru. Sara je pristojna cura, ali je mami opijanje i drogiranje. I onda James slučajno ispriča Sari legendu o "žabljem putu" koji je zapravo neka staza iza bivše ludare na kojoj postoji sedam kapija koje kad prođeš stižeš do pakla. Na početku filma preko kadrova Jamesa i Sare kako se u sloumoušnu valjaju po nekoj livadi čujemo Saru kako kaže "moj dečko mi je ispričao priču o sedam kapija kroz koje stižeš do pakla. Bilo je to nešto najlepše što sam ikada čula". Već tada je trebalo da mi bude jasan raspon budalaštine koja mi predstoji.
Vidite, James i Sara stignu do prve kapije u 62 minutu filma. Pre toga, u nečemu što bi mogli nazvati flešbekom da čitav film nije zapravo igra sa realnošću/svetovima/krugovima pakla, gledamo kako se James opija, drogira, pokazuje nam svoju kitu, i vodi monumentalno idiotske razgovore sa Sarom (koja je, btw, možda i lezbijka- to za slučaj da je nekome sve ostalo u filmu dosadno pa bi mu prijalo malo "blue is the warmest" akcije). I sve je to snimljeno kao na pijanoj ekskurziji.
A onda James i Sara prošetaju tom stazom. Pa tu počne kao neki mali triler, jer James misli da je prošlo pola dana, a zapravo je prošlo nekoliko nedelja, i Sara je nestala... I sad bi sva poenta Toad Roada trebalo da bude u tome da li je ta narkomanska realnost u kojoj je James već živeo taj pakao, da li je sve to bio trip (u kome je on možda počinio ili nije zločin)... A mi da se bavimo razmišljanjem o tome i rediteljevoj studiji/ metafori narkomanskog života...
A na kraju filma vidimo da se svi likovi zovu kao i glumci koji ih igraju, kao i da je film posvećen sećanju na Saru Anne Jones istu onu koja je igrala Saru u filmu i tu možemo da se pozabavimo blervičovskim meta-filmskim aspektima realnosti, sve dok nam imdb ne otkrije da je ova glumica zaista umrla, ali ne na žabljoj stazi, već u Njujorku... Pogodite od čega.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment