Post- Hitchcockovsko, post-De Palmovsko... ništa
Priča nije loša. Ima u njoj nečeg Hitchcockovskog, od atraktivne plavuše, ozbiljnog zločina u srcu horora, ali i nečega od De Palminog "osećaja za travestiju" i njenu ključnu ulogu u dezavuisanju ličnosti odnosno tvorenju potpuno nove. Taj fantastičan potencijal priče Jonathana Mostowa scenarista David Loucka skoro u potpunosti je upropastio svojim nevešto vođenim scenarijom, a i jedno i drugo masakrirao je Mark Tonderai svojim doživljajem materijala kao predloška za CW-ijevski horor u kome nepotrebno ronimo po površini Gossip Girl "rijalitija", umesto da zaronimo u dubinu stvarno batesovski potkovane drame. Otprilike kao da gledate šta su vam uradili od pesme, mama.
Mamu igra Elisabeth Shue, a ćerku Jennifer Lawrence (očigledno, sirota, nije znala da je čekaju bolji dani pa je kao i većina velikih holivudskih glumaca "krenula preko leševa"). Njih dve se doseljavaju u kuću "na pred kraj ulice", jer se na samom kraju nalazi kuća u kojoj je pre četiri godine jedna umnoporemećena devojka ubila svoje roditelje. Sada u toj kući živi samo njen brat. Koji je "sličnih" godina kao Lawrenceova.
Između početka filma koji počinje kao horor (ubijanje roditelja) i koji završava kao triler/ horor (ubijanje... er da vam kažem koga?) imamo sigurno sat vremena teen soap-opere na temu mame koja brani ćerki da se viđa sa komšijom, neposlušne ćerke, njene muzičke karijere (koja je potpuno nebitna), žurke, rebel without a cause tuče i skoro neviđene količine nelogičnosti, šupljina, (para)psiholoških ponašanja (u nedostatku boljeg termina za "ono" kako se ponašaju neki likovi).
Od osnovne postavke koja škripi, jer nije dobro podmazana, preko skoro praktične nemogućnosti onoga što neposredno predstoji dolasku mame i ćerke u novi kraj, preko ničim izazvanog neprijateljstva prema sinu od strane "komjunitija" do krajnje nejasno postavljenog glavnog negativca i njegovog odnosa prema ženama- koji bi da ga tretira i kao psiha i kao žrtvu sa nekakvom neobjašnjenom racionalizovanom samosvesti i o jednom i o drugom.
A ružne reči treba uputiti i na zlorabljenje svih mogućih klišea uklete kuće, jurenja od strane manijaka, hodanja pored mračne šume i krajnje nemuštog rukovanja čekićem.
SELEKTAH: 1/ 10
Mamu igra Elisabeth Shue, a ćerku Jennifer Lawrence (očigledno, sirota, nije znala da je čekaju bolji dani pa je kao i većina velikih holivudskih glumaca "krenula preko leševa"). Njih dve se doseljavaju u kuću "na pred kraj ulice", jer se na samom kraju nalazi kuća u kojoj je pre četiri godine jedna umnoporemećena devojka ubila svoje roditelje. Sada u toj kući živi samo njen brat. Koji je "sličnih" godina kao Lawrenceova.
Između početka filma koji počinje kao horor (ubijanje roditelja) i koji završava kao triler/ horor (ubijanje... er da vam kažem koga?) imamo sigurno sat vremena teen soap-opere na temu mame koja brani ćerki da se viđa sa komšijom, neposlušne ćerke, njene muzičke karijere (koja je potpuno nebitna), žurke, rebel without a cause tuče i skoro neviđene količine nelogičnosti, šupljina, (para)psiholoških ponašanja (u nedostatku boljeg termina za "ono" kako se ponašaju neki likovi).
Od osnovne postavke koja škripi, jer nije dobro podmazana, preko skoro praktične nemogućnosti onoga što neposredno predstoji dolasku mame i ćerke u novi kraj, preko ničim izazvanog neprijateljstva prema sinu od strane "komjunitija" do krajnje nejasno postavljenog glavnog negativca i njegovog odnosa prema ženama- koji bi da ga tretira i kao psiha i kao žrtvu sa nekakvom neobjašnjenom racionalizovanom samosvesti i o jednom i o drugom.
A ružne reči treba uputiti i na zlorabljenje svih mogućih klišea uklete kuće, jurenja od strane manijaka, hodanja pored mračne šume i krajnje nemuštog rukovanja čekićem.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment