Kako obuzdati ego
Morgan Neville očigledno zna šta radi. Njegovoj priči o "pozadinskim vokalistkinjama" i istoriji ovog aspekta moderne muzike prethode dokumentarci o Brianu Willsonu, Iggy Popu, Johnyy Cashu, TV biografije Hanka Williamsa, Muddy Watersa, Raya Charlesa, Burta Bucharacha i drugih. Njegov film ima početak i kraj, tj pokazuje zbog čega su bele manekenke okupljene oko pop zvezda pedesetih i šezdesetih relativno brzo bile zamenjene crnkinjama "od krvi i mesa". I ta geneza prvih, zatim popularnih, uspešnih, (pa) posrnulih bekvokalistkinja i ovde postoji i verovatno bi postojala u svakom drugom filmu koji bi odabrao da se ovom temom bavi. I za mene, koji o istoriji ovih (i svakih drugih) stvari ne znam puno, ovde ima dosta hronološki i kontekstualno predočenih činjenica da sada mogu da se osećam kao da sam puno toga naučio.
Međutim, 20 Feet From Stardom je pored odavanja počasti onima koji su vazda stojali "negde iza" (20 koraka od ivice scene) kod svake od akterki čačnuo istu stvar- u kojoj meri je njen ego bio presudan da ostane "samo" pevačica pratećih vokala. Jer one najiskusnije (neretko i najuspešnije) uspele su da ukrote svoj ego i prihvate da pozadinski vokal nisu nešto na šta su osuđene ili "najviše što su mogle", već njihov najisplativiji cilj, legitimno umetničko zadovoljenje svih ambicija, umetnost za sebe. I ovo poslednje jeste velika istina- biti pevačica pratećih vokala ne može da bude svaka pevačica. A to najbolje znaju one koje su pokušale nešto više.
A većina njih stajala je i pomagala neka od najvećih imena estrade- od Raya Charlesa, preko Rolling Stonesa do Stinga i Eltona Johna. Neke su, mahom voljom Phila Spectora, završile kao "stvarni glasovi" raznoraznih milijavanilija "Wall of Sound" ere. One koje su na vreme shvatile svoju pozadinsku ulogu u velikoj meri i danas su aktivne i opslužuju manje-više iste zvezde kao nekada. One koje su probale solo-karijere potrošile su pare i vreme stižući do ćorsokaka, i obično su se ponižene i zaboravljene vraćale starim zadacima i slavi u senci. Slušajući njihove vokalne potencijale, nesporne harizme i zavidan entuzijazam nije teško poverovati da je većinu njihovih sudbina rešio upravo "nesrećan slučaj", nebivanje na pravom mestu u pravo vreme, raznorazne industrijske i sitnofontovske zvrčke.
Neville svim ovim "second-hand" divama ukazuje adekvatno poštovanje, prikazuje ih bez mnogo ulepšavanja, puštajući nas da sami osetimo ima li i koliko gorčine u njihovim sadašnjim životima. Gledajući nepregledan niz omota njihovih neuspešnih solo-albuma iznad kojih Nevilleova kamera prelazi kao preko leševa u nekom koncentracionom logoru nije teško osetiti tugu spram pobijenih nevinih karijera, od kojih su neke još uvek bile u pelenama.
Neepohalno, ali lepo, plemenito i korisno.
SELEKTAH: 7/ 10
Morgan Neville očigledno zna šta radi. Njegovoj priči o "pozadinskim vokalistkinjama" i istoriji ovog aspekta moderne muzike prethode dokumentarci o Brianu Willsonu, Iggy Popu, Johnyy Cashu, TV biografije Hanka Williamsa, Muddy Watersa, Raya Charlesa, Burta Bucharacha i drugih. Njegov film ima početak i kraj, tj pokazuje zbog čega su bele manekenke okupljene oko pop zvezda pedesetih i šezdesetih relativno brzo bile zamenjene crnkinjama "od krvi i mesa". I ta geneza prvih, zatim popularnih, uspešnih, (pa) posrnulih bekvokalistkinja i ovde postoji i verovatno bi postojala u svakom drugom filmu koji bi odabrao da se ovom temom bavi. I za mene, koji o istoriji ovih (i svakih drugih) stvari ne znam puno, ovde ima dosta hronološki i kontekstualno predočenih činjenica da sada mogu da se osećam kao da sam puno toga naučio.
Međutim, 20 Feet From Stardom je pored odavanja počasti onima koji su vazda stojali "negde iza" (20 koraka od ivice scene) kod svake od akterki čačnuo istu stvar- u kojoj meri je njen ego bio presudan da ostane "samo" pevačica pratećih vokala. Jer one najiskusnije (neretko i najuspešnije) uspele su da ukrote svoj ego i prihvate da pozadinski vokal nisu nešto na šta su osuđene ili "najviše što su mogle", već njihov najisplativiji cilj, legitimno umetničko zadovoljenje svih ambicija, umetnost za sebe. I ovo poslednje jeste velika istina- biti pevačica pratećih vokala ne može da bude svaka pevačica. A to najbolje znaju one koje su pokušale nešto više.
A većina njih stajala je i pomagala neka od najvećih imena estrade- od Raya Charlesa, preko Rolling Stonesa do Stinga i Eltona Johna. Neke su, mahom voljom Phila Spectora, završile kao "stvarni glasovi" raznoraznih milijavanilija "Wall of Sound" ere. One koje su na vreme shvatile svoju pozadinsku ulogu u velikoj meri i danas su aktivne i opslužuju manje-više iste zvezde kao nekada. One koje su probale solo-karijere potrošile su pare i vreme stižući do ćorsokaka, i obično su se ponižene i zaboravljene vraćale starim zadacima i slavi u senci. Slušajući njihove vokalne potencijale, nesporne harizme i zavidan entuzijazam nije teško poverovati da je većinu njihovih sudbina rešio upravo "nesrećan slučaj", nebivanje na pravom mestu u pravo vreme, raznorazne industrijske i sitnofontovske zvrčke.
Neville svim ovim "second-hand" divama ukazuje adekvatno poštovanje, prikazuje ih bez mnogo ulepšavanja, puštajući nas da sami osetimo ima li i koliko gorčine u njihovim sadašnjim životima. Gledajući nepregledan niz omota njihovih neuspešnih solo-albuma iznad kojih Nevilleova kamera prelazi kao preko leševa u nekom koncentracionom logoru nije teško osetiti tugu spram pobijenih nevinih karijera, od kojih su neke još uvek bile u pelenama.
Neepohalno, ali lepo, plemenito i korisno.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment