34 godine ropstva
U ovom filmu:
Mariah Carey glumi sa još manje šminke nego u Precious. Pri tome je i siluju.
Lenny Kravitz, nakon Hunger Games, potvrđuje da ima toliko neverovatno lice da mu replike nisu ni potrebne da bi sve rekao.
Šef posluge Bele kuće prima našeg "butlera" u firmu rečima: You're going to be a good house nigger.
Petnaestak minuta nakon što smo čuli kako matora robovlasnica savetuje malog robo-batlera kako da radi svoj posao rečima "gledaj da u prostoriji budeš nevidljiv", novi batler Bele kuće ponoviće istu tu rečenicu da bi potvrdio da je razumeo kako da se ponaša kada bude bio u prisustvu predsednika.
Oprah pije, puši i skoro prevari svog supruga.
Gledajući Danielsovog Butlera, moram da priznam, uopšte nisam osetio ikakvu njegovu naklonost prema ovom junaku, čak bih se usudio da kažem da ga Daniels nimalo ne voli, kao i da je Butler tj "butler" primer jednog anti-heroja, nekoga ko je loš primer za sve ostalo čime se Daniels ovde bavi.
A priča je kakva se samo može čuti u Oprahinom šou- sin roba, kome su vlasnici silovali majku i ubili oca (manje-više pred njegovim očima) na robovlasničkom imanju stiče znanja, između ostalog i iz oblasti ugostiteljstva. Kada robovlasništvo popusti, on beži sa imanja i postaje radnik u elitnom hotelu, gde nastavlja da služi belce, ali za napojnicu. Tu ga regrutuju za rad u Beloj kući i on naredne 34 godine radi kao batler, prvo za Eisenhowera, potom Kennedy-ja, Lyndona Johnsona, Nixona, Forda, Cartera (ova dvojica ostaju ne-elaborirani u filmu) i Reagana. Batlerov mlađi sin poginuo je u Vijetnamu, a stariji je čitav život posvetio borbi za ljudska prava, i njegova priča, zapravo, ravnopravno je kontrirana batlerovoj karijeri. Otac i sin, nažalost, nisu se slagali i sve dok otac, razočaran, nije batalio rad u Beloj kući, oni se nisu pomirili.
Danielsov Butler je impresivniji u svojim ciničnim montažama i stepenu raskola koji gradi između poslušnog oca i buntovnog sina, nego u detaljima koji grade njihove biografije. Batler, uprkos onome što sa sobom donosi prigušeni pogled Foresta Whitakera, ničim, sem dužinom svoje karijere (tj brojem predsednika koje je opslužio), ne mami našu pažnju. On je "dobar crnja", dobar otac, dobar muž, vredan radnik, i sem jednom ili dvaput kada je pre zadržao svoje mišljenje za sebe ili ga tek naslutio, nego što ga je izrekao, on je dosadan kao smrt. S druge strane, njegov sin je rame uz rame sa Martinom Lutherom Kingom krčio put pravima Afro-Amerikanaca, potom bio u Crnim panterima, po silnim zatvorima, kasnije se kandidovao i kao kongresmen... Nažalost, njegova životna priča protkana je dokumentarnim pristupom odnosno ne baš nainventivnijim faktografskim inscenacijama događaja i u neravnopravnom je odnosu sa batlerovom pričom s obzirom da do sina svraćamo povremeno i to obično oko nekih čvornih događaja istorije.
U tako postavljenom filmu, Daniels nam na obe ravni nudi nedovoljno interesantnu interpretaciju materijala, a ono čime najviše intrigira su zapravo te snažne i upečatljive montažne sekvence očevih posluživanja i sinovljeve borbe iz kojih, kunem vam se, kulja takva mržnja prema ocu i ustrojstvu tog doba i nemoćnosti tih ljudi da budu gospodari svojih života, a ne samo sluge istih. Daniels je u tim navratima doveo svoj film do tačke izdaje svog junaka, i tu negde obično bi se pobudila naša instinktivna potreba da ga zaštitimo, iako je i nama bio antipatičan iz istih razloga. Daniels kao da sa batlerom načinje temu "robovskog" mentaliteta odnosno teme "ostajanja robom", a ne (privremenim) bivanjem istim.
Sa Oprahom upletenom u ovu tematiku, sa vrlo gorkim osvrtima na sva predsednikovanja, sa očiglednim ruganjem Reaganovoj dvoličnosti, sa vrlo, vrlo ambivalentnim bavljenjem biografijom batlera, Daniels možda nije napravio naročito dobar i autentičan film, ali u kontekstu njegove očigledne namene "za Oskare" (i tu je prilično poduvao), ovo ostvarenje je u suštini daleko kontroverznije od bledog uratka Stevea McQueena i čini mi se da podmuklije čačka tu osetljivu temu kakva je rasizam u Americi i njegova istorija.
SELEKTAH: 6/ 10
U ovom filmu:
Mariah Carey glumi sa još manje šminke nego u Precious. Pri tome je i siluju.
Lenny Kravitz, nakon Hunger Games, potvrđuje da ima toliko neverovatno lice da mu replike nisu ni potrebne da bi sve rekao.
Šef posluge Bele kuće prima našeg "butlera" u firmu rečima: You're going to be a good house nigger.
Petnaestak minuta nakon što smo čuli kako matora robovlasnica savetuje malog robo-batlera kako da radi svoj posao rečima "gledaj da u prostoriji budeš nevidljiv", novi batler Bele kuće ponoviće istu tu rečenicu da bi potvrdio da je razumeo kako da se ponaša kada bude bio u prisustvu predsednika.
Oprah pije, puši i skoro prevari svog supruga.
Gledajući Danielsovog Butlera, moram da priznam, uopšte nisam osetio ikakvu njegovu naklonost prema ovom junaku, čak bih se usudio da kažem da ga Daniels nimalo ne voli, kao i da je Butler tj "butler" primer jednog anti-heroja, nekoga ko je loš primer za sve ostalo čime se Daniels ovde bavi.
A priča je kakva se samo može čuti u Oprahinom šou- sin roba, kome su vlasnici silovali majku i ubili oca (manje-više pred njegovim očima) na robovlasničkom imanju stiče znanja, između ostalog i iz oblasti ugostiteljstva. Kada robovlasništvo popusti, on beži sa imanja i postaje radnik u elitnom hotelu, gde nastavlja da služi belce, ali za napojnicu. Tu ga regrutuju za rad u Beloj kući i on naredne 34 godine radi kao batler, prvo za Eisenhowera, potom Kennedy-ja, Lyndona Johnsona, Nixona, Forda, Cartera (ova dvojica ostaju ne-elaborirani u filmu) i Reagana. Batlerov mlađi sin poginuo je u Vijetnamu, a stariji je čitav život posvetio borbi za ljudska prava, i njegova priča, zapravo, ravnopravno je kontrirana batlerovoj karijeri. Otac i sin, nažalost, nisu se slagali i sve dok otac, razočaran, nije batalio rad u Beloj kući, oni se nisu pomirili.
Danielsov Butler je impresivniji u svojim ciničnim montažama i stepenu raskola koji gradi između poslušnog oca i buntovnog sina, nego u detaljima koji grade njihove biografije. Batler, uprkos onome što sa sobom donosi prigušeni pogled Foresta Whitakera, ničim, sem dužinom svoje karijere (tj brojem predsednika koje je opslužio), ne mami našu pažnju. On je "dobar crnja", dobar otac, dobar muž, vredan radnik, i sem jednom ili dvaput kada je pre zadržao svoje mišljenje za sebe ili ga tek naslutio, nego što ga je izrekao, on je dosadan kao smrt. S druge strane, njegov sin je rame uz rame sa Martinom Lutherom Kingom krčio put pravima Afro-Amerikanaca, potom bio u Crnim panterima, po silnim zatvorima, kasnije se kandidovao i kao kongresmen... Nažalost, njegova životna priča protkana je dokumentarnim pristupom odnosno ne baš nainventivnijim faktografskim inscenacijama događaja i u neravnopravnom je odnosu sa batlerovom pričom s obzirom da do sina svraćamo povremeno i to obično oko nekih čvornih događaja istorije.
U tako postavljenom filmu, Daniels nam na obe ravni nudi nedovoljno interesantnu interpretaciju materijala, a ono čime najviše intrigira su zapravo te snažne i upečatljive montažne sekvence očevih posluživanja i sinovljeve borbe iz kojih, kunem vam se, kulja takva mržnja prema ocu i ustrojstvu tog doba i nemoćnosti tih ljudi da budu gospodari svojih života, a ne samo sluge istih. Daniels je u tim navratima doveo svoj film do tačke izdaje svog junaka, i tu negde obično bi se pobudila naša instinktivna potreba da ga zaštitimo, iako je i nama bio antipatičan iz istih razloga. Daniels kao da sa batlerom načinje temu "robovskog" mentaliteta odnosno teme "ostajanja robom", a ne (privremenim) bivanjem istim.
Sa Oprahom upletenom u ovu tematiku, sa vrlo gorkim osvrtima na sva predsednikovanja, sa očiglednim ruganjem Reaganovoj dvoličnosti, sa vrlo, vrlo ambivalentnim bavljenjem biografijom batlera, Daniels možda nije napravio naročito dobar i autentičan film, ali u kontekstu njegove očigledne namene "za Oskare" (i tu je prilično poduvao), ovo ostvarenje je u suštini daleko kontroverznije od bledog uratka Stevea McQueena i čini mi se da podmuklije čačka tu osetljivu temu kakva je rasizam u Americi i njegova istorija.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment