Ponovo Sida među Oskarima
Nepisano pravilo kaže: glumac možda neće pobediti Sidu, ali će u trci za Oskara pobediti sve koji je nemaju.
Dallas Buyers Club je školski prototip filma koji je tako osmišljen da glavnom glumcu (obično finansijeru ili "ključnom tasu" koji je pretgao da se film realizuje) donese sve glumačke nagrade i onu najbitniju.
Tema je od istorijske važnosti: Sida u Americi i prvi pokušaji borbe sa njom koji otkrivaju da se na tom polju moglo uraditi više da američka administracija odnosno njen resor za "odobravanje stvari" nije radio po nalozima farmaceutskih kompanija već prema rezultatima različitih naučničkih timova širom sveta.
Tema je od društvene važnosti: Sida i dalje nije pobeđena. Njeno širenje jeste usporeno i njena fatalnost jeste ublažena, ali priča o "nepravičnosti" zdravstvenog sistema odnosno gnusnih spona farmaceutskih korporacija i državnih organizacija više nego ikada predmet je brojnih afera u svetu. Na stranu što priča o autsajderskim "američkim herojima", kakav je glavni junak ovog filma, predstavlja oskarovski evergrin.
Glumac se fizički pripremao za ulogu.
Matthew McConaughey (u nastavku Matthew M. iz očiglednih razloga) u ovom filmu izgleda kao osoba u poslednjem stadijumu bolesti od Side.
U tom smislu, bilo bi relativno lako izdisovati (lepa srpska reč) ovaj film kao i ne-toliko-namazanu formulu za dobijanje stvari da nije nekih stvari:
Matthew M. je zaista dobar i nimalo patetičan (tebe gledam Hankse Tomu!) u svojoj ulozi i energija koju on nesebično rasipa tokom filma veći je podstrek svim obolelima nego vesti iz farmaceutske industrije. Njegov Ron Woodroof umire kao što je i živeo- kao kauboj sa Marlborom među zubima i viskijem u ruci koji daje sve od sebe da ga bik ne zbaci iz sedla. Ali, pre svega, on umire kao američki preduzetnik, kao neko ko je i u tako crnoj situaciji u kojoj se našao pronašao priliku za sebe da ostvari nešto od američkog sna.
Dallas Buyers Club je više Erin Brokovich nego Philadelphia, dok je njegov humani ("socijalistički") momenat logična posledica ponašanja jednog filantropa i kosmopolite, nego čoveka osuđenog na smrt. U isto vreme, njegov odnos sa Rayon (transdženderom koga odlično igra Jared Leto), na dovoljno neuvredljiv način odradio je sve melodramsko što ovaj film treba da nosi. Ima čak i nečeg drugarski-homoerotičnog u njihovom odnosu na način na koji smo to videli između Voighta i Hoffmana u Midnight Cowboy, i čak bih otišao tako daleko da kažem da je svesno ili nesvesno reditelj Jean-Marc Vallee tu napravio lepu posvetu tom filmu.
Vallee je još u svom odličnom (auto-biografskom?) filmu C.R.A.Z.Y. pokazao da ume i sa epohom i sa među-ljudskim odnosima, a ovde je svoj stil dodatno dopingovao momentima koji krase Ronova putovanja ubacujući "aktuelni" šik "neozbiljnih" drama poput Arga ili American Hustle. Pa ti delovi filma izgledaju kao oživljene reklame osamdesetih sa Marlboro Manom u nekim drugim tipovima akcije.
Ne toliko dobro koliko ne toliko loše.
SELEKTAH: 6/ 10
Nepisano pravilo kaže: glumac možda neće pobediti Sidu, ali će u trci za Oskara pobediti sve koji je nemaju.
Dallas Buyers Club je školski prototip filma koji je tako osmišljen da glavnom glumcu (obično finansijeru ili "ključnom tasu" koji je pretgao da se film realizuje) donese sve glumačke nagrade i onu najbitniju.
Tema je od istorijske važnosti: Sida u Americi i prvi pokušaji borbe sa njom koji otkrivaju da se na tom polju moglo uraditi više da američka administracija odnosno njen resor za "odobravanje stvari" nije radio po nalozima farmaceutskih kompanija već prema rezultatima različitih naučničkih timova širom sveta.
Tema je od društvene važnosti: Sida i dalje nije pobeđena. Njeno širenje jeste usporeno i njena fatalnost jeste ublažena, ali priča o "nepravičnosti" zdravstvenog sistema odnosno gnusnih spona farmaceutskih korporacija i državnih organizacija više nego ikada predmet je brojnih afera u svetu. Na stranu što priča o autsajderskim "američkim herojima", kakav je glavni junak ovog filma, predstavlja oskarovski evergrin.
Glumac se fizički pripremao za ulogu.
Matthew McConaughey (u nastavku Matthew M. iz očiglednih razloga) u ovom filmu izgleda kao osoba u poslednjem stadijumu bolesti od Side.
U tom smislu, bilo bi relativno lako izdisovati (lepa srpska reč) ovaj film kao i ne-toliko-namazanu formulu za dobijanje stvari da nije nekih stvari:
Matthew M. je zaista dobar i nimalo patetičan (tebe gledam Hankse Tomu!) u svojoj ulozi i energija koju on nesebično rasipa tokom filma veći je podstrek svim obolelima nego vesti iz farmaceutske industrije. Njegov Ron Woodroof umire kao što je i živeo- kao kauboj sa Marlborom među zubima i viskijem u ruci koji daje sve od sebe da ga bik ne zbaci iz sedla. Ali, pre svega, on umire kao američki preduzetnik, kao neko ko je i u tako crnoj situaciji u kojoj se našao pronašao priliku za sebe da ostvari nešto od američkog sna.
Dallas Buyers Club je više Erin Brokovich nego Philadelphia, dok je njegov humani ("socijalistički") momenat logična posledica ponašanja jednog filantropa i kosmopolite, nego čoveka osuđenog na smrt. U isto vreme, njegov odnos sa Rayon (transdženderom koga odlično igra Jared Leto), na dovoljno neuvredljiv način odradio je sve melodramsko što ovaj film treba da nosi. Ima čak i nečeg drugarski-homoerotičnog u njihovom odnosu na način na koji smo to videli između Voighta i Hoffmana u Midnight Cowboy, i čak bih otišao tako daleko da kažem da je svesno ili nesvesno reditelj Jean-Marc Vallee tu napravio lepu posvetu tom filmu.
Vallee je još u svom odličnom (auto-biografskom?) filmu C.R.A.Z.Y. pokazao da ume i sa epohom i sa među-ljudskim odnosima, a ovde je svoj stil dodatno dopingovao momentima koji krase Ronova putovanja ubacujući "aktuelni" šik "neozbiljnih" drama poput Arga ili American Hustle. Pa ti delovi filma izgledaju kao oživljene reklame osamdesetih sa Marlboro Manom u nekim drugim tipovima akcije.
Ne toliko dobro koliko ne toliko loše.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment