Surovo kažnjavanje heroine
Nisam mislio da će mi se Blue Jasmine ovoliko dopasti. Do pola filma nisam verovao da skoro sve zasluge za to ima Cate Blanchett.
Na kraju sam shvatio da jednu trećinu zasluga, ipak, ima Woody Allen. Što je sve to dopustio. Jer njemu je sigurno moralo biti veoma bolno da vidi (shvati) kako Blanchettova kasapi heroinu koju je stvorio i sagledao iz skoro svih uglova u skoro svim svojim filmovima.
Bez Blanchettove Blue Jasmine bi verovatno bio još jedan od "aktuelnih" Allenovih komedija poput Vicky Cristina Barcelona i mogao je da se zove Blue Jasmine, San Francisco. Ali Blanchettova je svoj lik i tip svoje glume izmestila iz t(akv)og filma i zapravo kreirala neku vrstu podmuklog, meta-filmskog distanciranja od Allenovih/ allenovskih filmova. Baš kao i Whatever Works Blue Jasmine cvrči gorčinom i realnošću koja ruši umivene scenografije i zapletiće Allenovih komedija u kojima junaci sebe dovode i u apsurdne situacije, ali, ipak, sami ostaju pošteđeni drakonskih "životnih" kazni, iako smo mi gledaoci bolje svesni njihove nesreće, nego oni sami. Na stranu što je Allen voleo hepiend. Blue Jasmine nema ništa od toga.
(spojlerići!)
Bile jednom dve sestre, obe usvojene, dakle ne baš "prave sestre". Jednu su roditelji voleli više nego drugu, misli druga. Jedna nije postigla skoro ništa u životu, sem razvoda i dvoje dece, a druga nije završila fakultet, jer ju je oborio s nogu, uz zvuke Blue Moon (kapirate, odatle je ime filma!), uspešni bankar. Bogata sestra živela je bogato i blazirano sa svojim mužem u Njujorku, dok je druga sestra živela u San Francisku. Kako nam film predočava, viđale su se retko, ili samo jednom, i tom prilikom se bogati bankar ponudio da investira 200.000$ koje su na lutriji dobili siromašna sestra i njen muž. Ali onda je FBI uhapsio bogatog bankara zbog toga što je pleo Poncijevu šemu, bankar se obesio u zatvoru, a bogata sestra završila je u stanu svoje siromašne sestre. Polu-luda, polu-alkoholičarka, na lekovima, sa jakom željom da obnovi svoj život iz početka. Tu počinje film. Ostalo saznajemo kroz flešbekove. I tu je Allen propustio da formalno podeli svoj film tako da sadašnjost bude poseta bogate sestre siromašnoj, a prošlost poseta siromašne sestre bogatoj, ali dobro. Reći ću mu kad se sretnemo.
I dok svi ostali likovi (bivši muževi, aktuelni i potencijalni momci siromašne sestre, bankar i udvarači bogate) manje-više predstavljaju blede, pre nego ne-toliko-umivene junake na kakve smo navikli da viđamo u Allenovim filmovima, lik Jasmine (pravo ime Jeanette), raspada se pred našim očima po svim šavovima, a da ostatak kasta skoro Pirandelovski nema pristup i pravo razumevanje njenim problemima.
Jasmine nikako nije dobra osoba. Ali nije ni loša. Dok je bila bogata ona je volela svoju sestru isto koliko i kad je bila siromašna, i savetovala joj je iste/ dobre loše stvari, i kako saznajemo kasnije- bila je kriva (ne toliko namerno!) za sve muke koje su ovu snašle. Propast Jasmineinog života i braka, činjenica da ju je i posinak napustio demolirali su njenu ličnost. Međutim, "simpatične šizofrenije" u koje su vrlo često zapadali Allenovi junaci, njihovi stvarni ili nemi razgovori sa samim sobom, ovde su odraz stvarnog, medicinskog ludila, metafora Jasmineine odsutnosti i elementarne nesposobnosti za svet oko sebe, nekakvog lupa (od "loop") u koji je upala i koji uvek, kao pokvarena ploča, počinje pričom o tome kako ju je bankar oborio s nogu uz zvuke Blue Moon, kao nekakvog omena koji je obeležio njen život.
Blue Jasmine je raskrinkavanje blesave, skrubolaste, pametne, odrešite, ženskaste, zaljubljive/ zaljubljene Allenove heroine. Ali u tom surovom obračunu, Allen kao da se obračunava i sa samim sobom, sopstvenim opusom, autorskim pristupom i stilom. Blue Jasmine nosi mnogo više razočaranosti i gorčine usled nemogućnosti da se u životu nađe pravo mesto tj usled svesti o tome da naše mane, koliko ih god šarma kamufliralo, na kraju neminovno vode našem samouništenju, ako nastavimo da im povlađujemo. Bojim se da u liku Jasmine ima jako puno Woody Allena i da, baš kao i u slučaju Whatever Works, imamo retke prilike da zavirimo iza zavese i vidimo kako Oz stvarno izgleda.
Vrlo vrlo tužan film. I za Allenove fanove potencijalno vrlo uznemirujući.
SELEKTAH: 9/ 10
Nisam mislio da će mi se Blue Jasmine ovoliko dopasti. Do pola filma nisam verovao da skoro sve zasluge za to ima Cate Blanchett.
Na kraju sam shvatio da jednu trećinu zasluga, ipak, ima Woody Allen. Što je sve to dopustio. Jer njemu je sigurno moralo biti veoma bolno da vidi (shvati) kako Blanchettova kasapi heroinu koju je stvorio i sagledao iz skoro svih uglova u skoro svim svojim filmovima.
Bez Blanchettove Blue Jasmine bi verovatno bio još jedan od "aktuelnih" Allenovih komedija poput Vicky Cristina Barcelona i mogao je da se zove Blue Jasmine, San Francisco. Ali Blanchettova je svoj lik i tip svoje glume izmestila iz t(akv)og filma i zapravo kreirala neku vrstu podmuklog, meta-filmskog distanciranja od Allenovih/ allenovskih filmova. Baš kao i Whatever Works Blue Jasmine cvrči gorčinom i realnošću koja ruši umivene scenografije i zapletiće Allenovih komedija u kojima junaci sebe dovode i u apsurdne situacije, ali, ipak, sami ostaju pošteđeni drakonskih "životnih" kazni, iako smo mi gledaoci bolje svesni njihove nesreće, nego oni sami. Na stranu što je Allen voleo hepiend. Blue Jasmine nema ništa od toga.
(spojlerići!)
Bile jednom dve sestre, obe usvojene, dakle ne baš "prave sestre". Jednu su roditelji voleli više nego drugu, misli druga. Jedna nije postigla skoro ništa u životu, sem razvoda i dvoje dece, a druga nije završila fakultet, jer ju je oborio s nogu, uz zvuke Blue Moon (kapirate, odatle je ime filma!), uspešni bankar. Bogata sestra živela je bogato i blazirano sa svojim mužem u Njujorku, dok je druga sestra živela u San Francisku. Kako nam film predočava, viđale su se retko, ili samo jednom, i tom prilikom se bogati bankar ponudio da investira 200.000$ koje su na lutriji dobili siromašna sestra i njen muž. Ali onda je FBI uhapsio bogatog bankara zbog toga što je pleo Poncijevu šemu, bankar se obesio u zatvoru, a bogata sestra završila je u stanu svoje siromašne sestre. Polu-luda, polu-alkoholičarka, na lekovima, sa jakom željom da obnovi svoj život iz početka. Tu počinje film. Ostalo saznajemo kroz flešbekove. I tu je Allen propustio da formalno podeli svoj film tako da sadašnjost bude poseta bogate sestre siromašnoj, a prošlost poseta siromašne sestre bogatoj, ali dobro. Reći ću mu kad se sretnemo.
I dok svi ostali likovi (bivši muževi, aktuelni i potencijalni momci siromašne sestre, bankar i udvarači bogate) manje-više predstavljaju blede, pre nego ne-toliko-umivene junake na kakve smo navikli da viđamo u Allenovim filmovima, lik Jasmine (pravo ime Jeanette), raspada se pred našim očima po svim šavovima, a da ostatak kasta skoro Pirandelovski nema pristup i pravo razumevanje njenim problemima.
Jasmine nikako nije dobra osoba. Ali nije ni loša. Dok je bila bogata ona je volela svoju sestru isto koliko i kad je bila siromašna, i savetovala joj je iste/ dobre loše stvari, i kako saznajemo kasnije- bila je kriva (ne toliko namerno!) za sve muke koje su ovu snašle. Propast Jasmineinog života i braka, činjenica da ju je i posinak napustio demolirali su njenu ličnost. Međutim, "simpatične šizofrenije" u koje su vrlo često zapadali Allenovi junaci, njihovi stvarni ili nemi razgovori sa samim sobom, ovde su odraz stvarnog, medicinskog ludila, metafora Jasmineine odsutnosti i elementarne nesposobnosti za svet oko sebe, nekakvog lupa (od "loop") u koji je upala i koji uvek, kao pokvarena ploča, počinje pričom o tome kako ju je bankar oborio s nogu uz zvuke Blue Moon, kao nekakvog omena koji je obeležio njen život.
Blue Jasmine je raskrinkavanje blesave, skrubolaste, pametne, odrešite, ženskaste, zaljubljive/ zaljubljene Allenove heroine. Ali u tom surovom obračunu, Allen kao da se obračunava i sa samim sobom, sopstvenim opusom, autorskim pristupom i stilom. Blue Jasmine nosi mnogo više razočaranosti i gorčine usled nemogućnosti da se u životu nađe pravo mesto tj usled svesti o tome da naše mane, koliko ih god šarma kamufliralo, na kraju neminovno vode našem samouništenju, ako nastavimo da im povlađujemo. Bojim se da u liku Jasmine ima jako puno Woody Allena i da, baš kao i u slučaju Whatever Works, imamo retke prilike da zavirimo iza zavese i vidimo kako Oz stvarno izgleda.
Vrlo vrlo tužan film. I za Allenove fanove potencijalno vrlo uznemirujući.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment