A kako bi mogao da se napravi film od toga?
Prvo sam mislio da glas softverske ljubavnice pripada Rooney Mari i da je to zapravo neka ekstra softverska igra sa umom sirotog Theodorea, a onda je Spike Jonze pustio Rooney Maru da govori (sve do tada bila je učesnica nemih montažnih sekvenci) i shvatili smo da glas nije njen.
Posle toga sve do špice smo mislili da je Emma Stone.
A onda smo čitajući imena na špici shvatili da je Scarlett Johansson i osećali smo se kao budale što je Jonze uspeo da nas... prevari?! (Mislim, ipak, ta riba ima najpoznatiji nazal u Holivudu).
O filmu možemo govoriti kao o pokušaju filma i kao o onome što je taj pokušaj želeo da nam kaže.
Jer, vidite, Her i nije neki film. To je pre radio-drama koja se odvija preko kadrova u kojima siroti Theodore "priča sam sa sobom" ili kadrova koji na svaki neprijatan način podsećaju na "parčad emocionalnih drama" kako ih dočarava Terence Malick- pogledi, ćutanja, suze, zagrljaji, grljenja, sunčani zraci, uvek ti jebeni sunčani zraci kroz kose, nozdrve, oči... Ima i scena u kojima živi ljudi na kratko razgovaraju, "razmenjuju replike". Jasno je i meni i vama da dvoje ljudi koji pričaju ne čine film, i u tim scenama (ma koliko ih Jonze overdozirano režirao, kao u sceni dejtovanja Theodora i neimenovane cure koju igra Olivia Wilde) ima još manje "filma" (tj "stvari za gledati") nego u ovim prvo navedenim tipovima scena.
Her je, kao film, dozlaboga dosadan za gledanje. Interesantan je za slušanje dok gledate u nešto drugo, to ne sporim. Još ako ne volite Joaquina Phoenixa (unlike me) tek ste nahebali, jer on, njegovo čarličaplinovsko lice i brkovi sami ispunjavaju 80% filma.
Ideja da u nekoj bliskoj budućnosti u kojoj skoro svi ljudi koje pored Theodora vidimo na ulici radije pričaju sa "nekim tamo", nego sa "nekim pored sebe", diskretno je data u megapolisu koji ima morbidne instalacije poput putničkog aviona koji vertikalno dotiče zemlju trenutak pre nego što bi trebalo da se čuje "bum!". Theodore je momak u razvodu, koji pati za svojom Catherine (ko normalan ne bi patio za Rooney Marom?!!), i koji slučajno kupuje operativni sistem sa "sopstvenom inteligencijom" u koji se ubrzo zaljubljuje. To ušta se on zaljubljuje svedeno je na (iz filmske perspektive vrlo NE-filmično sredstvo) glas, i samo u jednoj sceni taj glas pokušava da se otelotvori kroz drugo, surogat, biće, ali ta scena kolabira podjednako i u kontekstu apsurdnosti same scenarističke zamisli, koliko i u pogledu praktične filmske realizacije.
Svi ostali aspekti ovog filma, od Theodorove drugarice Amy (ima li filma iz prošle godine u kome nije igrala Amy Adams?!!), preko njegovog "spajkovski" bizarnog posla (Theodore piše pisma umesto drugih ljudi. ili tako nešto) i flešbekova na život sa bivšom ženom, sve je previše blazirano bizarno i previše podređeno toj zamišljenoj budućnosti u kojoj smo toooliko dobrovoljno samo-izolovani.
Što se tiče poruka filma (er, čini mi se, on time (pretenduje da) više pleni), obrni-okreni, sve što je Jonze rekao otišavši u blisku budućnost, Hawke, Delpy & Linklater rekli su u tri filma čiji naslovi počinju sa "before". Ljudi su sebični, komplikovani, treba mnogo vremena da se uhodaju i zbliže, a i kad se to desi, vrlo je verovatno da će vreme i život učiniti sve da ih razdvoji i raspara, jer naše sebičnosti i komplikovanosti ono su od čega se najteže rastajemo. Jonze je samo dodao, i to ne komično koliko sam se nadao, da će i mašine koje nas oponašaju završiti na isti način. Tj da su velike šanse da će ga čovek opet poduvati, čak i kada ga zamene mašine.
Sve na temu otuđenja, nekomunikacije, "stvari koje nas stvarno zbližavaju (mi sami)" smo već videli. U filmovima.
SELEKTAH: 3/ 10
Prvo sam mislio da glas softverske ljubavnice pripada Rooney Mari i da je to zapravo neka ekstra softverska igra sa umom sirotog Theodorea, a onda je Spike Jonze pustio Rooney Maru da govori (sve do tada bila je učesnica nemih montažnih sekvenci) i shvatili smo da glas nije njen.
Posle toga sve do špice smo mislili da je Emma Stone.
A onda smo čitajući imena na špici shvatili da je Scarlett Johansson i osećali smo se kao budale što je Jonze uspeo da nas... prevari?! (Mislim, ipak, ta riba ima najpoznatiji nazal u Holivudu).
O filmu možemo govoriti kao o pokušaju filma i kao o onome što je taj pokušaj želeo da nam kaže.
Jer, vidite, Her i nije neki film. To je pre radio-drama koja se odvija preko kadrova u kojima siroti Theodore "priča sam sa sobom" ili kadrova koji na svaki neprijatan način podsećaju na "parčad emocionalnih drama" kako ih dočarava Terence Malick- pogledi, ćutanja, suze, zagrljaji, grljenja, sunčani zraci, uvek ti jebeni sunčani zraci kroz kose, nozdrve, oči... Ima i scena u kojima živi ljudi na kratko razgovaraju, "razmenjuju replike". Jasno je i meni i vama da dvoje ljudi koji pričaju ne čine film, i u tim scenama (ma koliko ih Jonze overdozirano režirao, kao u sceni dejtovanja Theodora i neimenovane cure koju igra Olivia Wilde) ima još manje "filma" (tj "stvari za gledati") nego u ovim prvo navedenim tipovima scena.
Her je, kao film, dozlaboga dosadan za gledanje. Interesantan je za slušanje dok gledate u nešto drugo, to ne sporim. Još ako ne volite Joaquina Phoenixa (unlike me) tek ste nahebali, jer on, njegovo čarličaplinovsko lice i brkovi sami ispunjavaju 80% filma.
Ideja da u nekoj bliskoj budućnosti u kojoj skoro svi ljudi koje pored Theodora vidimo na ulici radije pričaju sa "nekim tamo", nego sa "nekim pored sebe", diskretno je data u megapolisu koji ima morbidne instalacije poput putničkog aviona koji vertikalno dotiče zemlju trenutak pre nego što bi trebalo da se čuje "bum!". Theodore je momak u razvodu, koji pati za svojom Catherine (ko normalan ne bi patio za Rooney Marom?!!), i koji slučajno kupuje operativni sistem sa "sopstvenom inteligencijom" u koji se ubrzo zaljubljuje. To ušta se on zaljubljuje svedeno je na (iz filmske perspektive vrlo NE-filmično sredstvo) glas, i samo u jednoj sceni taj glas pokušava da se otelotvori kroz drugo, surogat, biće, ali ta scena kolabira podjednako i u kontekstu apsurdnosti same scenarističke zamisli, koliko i u pogledu praktične filmske realizacije.
Svi ostali aspekti ovog filma, od Theodorove drugarice Amy (ima li filma iz prošle godine u kome nije igrala Amy Adams?!!), preko njegovog "spajkovski" bizarnog posla (Theodore piše pisma umesto drugih ljudi. ili tako nešto) i flešbekova na život sa bivšom ženom, sve je previše blazirano bizarno i previše podređeno toj zamišljenoj budućnosti u kojoj smo toooliko dobrovoljno samo-izolovani.
Što se tiče poruka filma (er, čini mi se, on time (pretenduje da) više pleni), obrni-okreni, sve što je Jonze rekao otišavši u blisku budućnost, Hawke, Delpy & Linklater rekli su u tri filma čiji naslovi počinju sa "before". Ljudi su sebični, komplikovani, treba mnogo vremena da se uhodaju i zbliže, a i kad se to desi, vrlo je verovatno da će vreme i život učiniti sve da ih razdvoji i raspara, jer naše sebičnosti i komplikovanosti ono su od čega se najteže rastajemo. Jonze je samo dodao, i to ne komično koliko sam se nadao, da će i mašine koje nas oponašaju završiti na isti način. Tj da su velike šanse da će ga čovek opet poduvati, čak i kada ga zamene mašine.
Sve na temu otuđenja, nekomunikacije, "stvari koje nas stvarno zbližavaju (mi sami)" smo već videli. U filmovima.
SELEKTAH: 3/ 10
https://vimeo.com/66136711 7 velicanstvenih upravo zavrseni.
ReplyDeleteFilm Her, mi je bilo toliko dosadno i mucno gledati da sam jedva izdrzao do samog kraja.
ReplyDeleteOdem na par sajtova procitam nekoliko recenzija,gde ga svi nahvalise.Ti ljudi govore o nekoj ozbiljnoj temi o kojoj se film bavi,ljubavi,a ja nista od toga nisam primetio.
Prvenstveno me je privukao da ga pogledam iz razloga sto je Sci-fi, jer obozavam taj zanr,ali me je ujedno i mnogo razocarao.
Hoakin Finiks je dobar glumac iako ga nesto posebno ne gotivim, svideo mi se u filmu Walk the Line u ulozi Johnny Casha,dok mi je ovde sa groznim brkovima bio toliko antipatican da je bilo potrebno u medjuvremenu pogledati nekoliko horor-komedija kako bi ga zaboravio.
Sta mi uradi Hoakine...