ДРУГО ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ ДРАГАНУ ЧИВАСУ

Поштовани господине Чивас,

од када сам Вам прошли пут писао отворено много се тога променило. Углавном нагоре и, срећом, углавном по Вас.

Чак и у оштрој конкуренцији са Малим Моронкером успели сте да постанете Најгори председник Демократске странке икада, а ако је судити по трендовима међу гласачима може да Вам се деси да ускоро са том титулом будете упућени на почасна дужниковања, до прве кривине, као и Ваш претходник.

То, нажалост, не би био само Ваш крај. Волео бих да Вам је то јасно.

То би, за једно дуже време, био и почетак коме за „некад највећу опозициону странку“, а лако могуће и дела друштва које вам је било одано (не баш до самог краја, да будем искрен у њихово име).

Али за нас који смо под етикетом „Демократске странке“ веровали и залагали се за принцип демократије, једнаких људских права за све, секуларног друштва, центрашких, али већма левих идеја, за раднике колико и за интелектуалце, за висок стандард елита, колико и друштва коме су се ставиле на услугу, за све нас битно је да Демократска странка преживи, и Вас, и нас.

Нема се више времена „за све из почетка“. Ваљда смо нешто научили.

Нема више повлачења. Па ми смо ту багру већ једном добили. И кад јесу били и кад нису били веће зло.

Ми смо ту багру превазишли.

Али не бих да звучим као да Вас храбрим. Јер и Ви сте бивши. Ви само треба да пристанете да изучествујете у ономе што Вам предлажем и потом се вратите неком од бројних бизниса који Вас чекају. Нажалост, ни Београд Вам више не дамо. Овом граду треба гуру, а не менаџер.

Шта имам да Вам предложим?

Да послушате све што сам Вам већ предложио, јер времена нема.

Ви, лично, морате да обећате да ћете да одете кад све буде готово. Дан након избора, да се не збуните кад би то тачно требало да буде. Историја ће то протумачити као Вашу највећу мудрост, а време ће опрати ове мрље до сада. Није то мало, Драгане.

Ви, лично, морате да помогнете двојици-тројици младих у Вашој странци. Да их обећате као нове вође, као панел, савет, који ће Вас наследити и водити странку док се не искристалише Нови вођа. Све то ако таквог већ нема. Једног новог, младог, са пар паметних у глави. Не мора чак ни да буде симпатичан. Али НЕКА БУДЕ НЕШТО. За разлику од Вас и Малог Моронкера.

И сви заједно да нам обећате да НИКАД ВИШЕ са СНС, СРС, СПС, ДСС, Динкићем и свим њиховим будућим колаборацијама и миксевима.

И изађите сами на изборе. Биће вам тако много јасније колико вас стварно има.

Нас који би то подржали нема мало.

Када сам Вам нас обећавао у прошлом писму још је иза вас стајало тог Моронкеровог кукоља, а сада би требало да Вам и због њиховог одласка буде још лакше да ме послушате.

Мале су то жртве, Драгане.

А можете и да нас пустите да останемо кући или да изађемо на гласање да би показали колико смо духовити са оловком на повоцу, и то баш на дан када ће Вама доћи крај, а ми, и наша земља, приближићемо се етапи једне белоруске летаргије. Што добровољне, што принудне.

Мало је то ствари које ОПЕТ тражим од Вас.

Али бојим се да Ви и нисте у ситуацији да добијете више од сламке. А то кажем и онима који ће ми пребацивати да Вам ОПЕТ нисам опширније помогао у томе шта да урадите за Србију.

Ја знам колико знам.

Слободан Вујановић