OSKAR I/ILI FEST: LA GRANDE BELLEZZA

Veliki evropski film

Paolo Sorrentino namerio se svojim poslednjim filmom na nešto veliko, veće od života, nešto što su čačkali neki njegovi zemljaci, međ' prvima i najboljima Fellini u Amarcordu i Dolce Vita, pa i precenjenom 8 1/2. Namerio se da napravi film koji neće samo biti postavljeno pitanje, već odgovor koji ne traži podpitanja. Namerio se da postavi film koji će se poput života isprečiti smrti na putu. Namerio se da napravi film koji će povampirati umetnost življenja kao usahlu umetnost. Namerio se da napravi film koji će naoko izgledati kao barokna dekadencija, a zapravo će se baviti suvom drenovinom života. 

Namerio se da napravi film koji neće samo naslutiti šta je "velika lepota", već u velikoj meri uspeti i da je dočara.

I uspeo je u tome.

Film počinje smrću. Slučajnom smrću. Kineski turista, propraćen anđeoskim horom, ispred neke od "stvari za videti kad si u Rimu" (oprostite mi moje gorko neznanje), samo blebne na zemlju.

Odmah nakon toga, uz razbijajuće zvuke Bob Sinclairove Far l'amore nalazimo se na mega-žurci, glavnog junaka, Jepa Gambardella, koji puni 65 godina. Negde sam čitao da je to poslednja ključna godina u životu muškarca. Sve nakon toga je čista lutrija. 

Jep Gambardello (Sorrentinova muza Toni Servillo) je pre četrdeset godina selindžerovski napisao roman, "Human Apparatus" (ime bi trebalo da implicira složenost dela), i nakon toga više ništa nije pisao. Neki ga još uvek pitaju kada će, a, negde pred kraj filma, Jep će priznati da je svo ovo vreme tragao za "velikom lepotom" kojom bi se pozabavio u svom romanu. Sve do tog trenutka njegov život je bio jedno veliko ništa, i kako će nas on sam više puta podsetiti- Flober je rekao da se o tome ne može napisati roman. Ali u trenutku kada nam Jep bude priznao svoju opsesiju "velikom lepotom" mi ćemo shvatiti i šta je ona, kao i da ju je on sam upravo spoznao.

La Grande Bellezza nema neki poseban zaplet. To je serija slika iz života Jepa Gambardella podeljena u dva tipa- žurke i večere sa prijateljima koje predstavljaju sadašnjost i susreti sa prijateljima i nepoznanicima iz prošlosti koji rasvetljavaju šta je to Gambardello neuspešno ostavio iza sebe. Ali ono što više od svega sve te slike iz života dočaravaju jeste Gambardellovo suočavanje sa izvesnošću smrti - umiru stari, umiru mladi, umiru jedine životne ljubavi, samo nada i ljubav prema životu ne odustaju. Ono što pratimo od početka do kraja filma jeste Gambardellovo tiho prihvatanje porazne činjenice da je život čudesan.

Gambardello, baš kao i njegova cela "ekipa" pripada  starom, evropskom tipu intelektualaca mahom bogatih "po zanimanju" ili ex-nouveau riches-u koji je uz ove pobegao iz bede "svojom mukom zarađenih para". Depresija je njihov modus operandi, faux-mizantropija odnos prema svetu, sebičnost jedini istinski kvalitet, ali jedino u šta su svi oni sigurni jeste da, ipak, imaju jedni druge. Gambardellov oproštaj sa svojim agentom i prijateljem, koji razočaran odlazi iz Rima, jedan je od dirljivijih momenata filma.

Naravno, između svih tih ljudi proteže se magični, moćni, masivni, polumrtvi, večiti, dekadentni, postdekadentni Rim. On je drugi glavni junak ovog filma. On je Gambardello sam. Usamljen i voljen od miliona. On je Gambardellov jedini rival i Gambardello ga je "dobio". La Grande Bellezza je elegija o jednom soju/sloju ljudi koji lagano izumire i uskoro će biti zamenjen istim takvim importovanim iz Kine, sa Bliskog Istoka, Latinske Amerike... La Grande Bellezza je film o kraju jedne Evrope koja je već dugo mrtva (recimo od drugog svetskog rata), ali tu i tamo još uvek preživljavaju naslednici ili (bolje) replike tog društva koje je gledalo u zvezde stojeći na brdu leševa.

Sorrentino je premašio sve svoje filmove u pogledu vizuelnog izgleda svog filma u kome svaki kadar izgleda moćno, a ima in na hiljade. Glumci, baš kao i montaža su precizni i besprekorni. Pretpostavljam da je Kusti bilo teško kada je video šta se sve može sa brdom para. Čak i na tom polju La Grande Bellezza je toooliko bezobrazan film u svojoj dekadentnoj, samodopadljivoj raskoši i budžetom o kome udruženo maštaju barem četiri kinematografije Istočne Evrope i daljeg Trećeg sveta.

Rat može da počne...

SELEKTAH: 10/ 10