Ostvarenje američke noćne more
Čini mi se da je Inside Llewyn Davis najdepresivniji uradak braće Coen. Ujedno to je i njihov najprecizniji, najlinearniji, najnedramskiji, i sa izuzetkom smišljeno pretencioznog The Man Who Wasn't There, vizuelno najupadljiviji film. Imajući u vidu filmografiju Ethana i Joela tj obilje isprobanih tema i žanrova meni deluje logično da je priča o maleroznom folkeru s početka šezdesetih ono sledeće čime će se pozabaviti. Ali kako?
Ako ste jednom kliknuli na neki sajt na engleskom jeziku sigurno ste videli da je Inside Llewyn Davis film koji je dobio verovatno najviše hvalospeva od izmišljanja filmske trake. To čak i kod fana Coenovih može da stvori prilično nerealna očekivanja od ovog vanserijski jednostavnog filma. Ono čime sam ja bio impresioniran, a u kontekstu svih tih 10/10 ocena (tebe gledam @MambaKraljMimi!), jeste u kojoj meri film sa toooliko antipatičnim junakom može da pridobije toliko simpatija.
Film, u flešbeku, prati par dana iz života folk pevača Llewyna Davisa. Njegov folk duo se raspao samoubistvom njegovog kompanjona i pred njim je "launč" solo-karijere. Njegov izdavač ne pokazuje nikakvo interesovanje za to. Činjenica da izdavačka kuća izgleda kao direkcija za prijem zahteva za penzije u Sovjetskom Savezu dosta pomaže stvaranju sumorne atmosfere. Vreme je oblačno ili kišno. Llewynovi jedini prijatelji su ljudi (i rođaci) koji ne znaju kako da pobegnu od njega- udata žena njegovog prijatelja sa kojom je spavao i napravio joj dete, njegova sestra, roditelji pokojnog partnera, slučajni likovi koje je slučajno i nerado sreo u još uvek neočeivano prijateljskom Grinvič Vilidžu. Ima tu i neka mačka, koja pobegne, pa se vrati. I ime joj je Odisej. Ima i John Goodman, koji predstavlja "džez struju", "pravu muziku". A možda je u pitanju i neki "bartonfinkovski" đavo.
Kako god, Coenovi šetaju Llewyna (čita se "Luen", pošto je velškog porekla) od nemila do nedraga i on uprkos nemilostima administracije, muzičkog biznisa, okrutnih srca, uspeva da ostane dovoljno sebičan, besan, entuzijastičan, pobeđen, bezobrazan, netaktičan, ogorčen... nepromenjen. U nekoj vrsti post-modernog tretiranja "Rembrandtov(sk)og svetla" (ili je to moja kopija?) film je mahom siv, smeđ i crn u tonovima, a svet Njujorka i Čikaga izgleda kao neka hipi verzija pakla Jozefa K iz koga je nemoguće izvući ni najmanju nadu. Spektakularno, film završava u kafiću nazvanom Gaslight u kome jedan od Llweynovih prijatelja započinje nastup, i taj prijatelj nepogrešivo liči i zvuči kao Bob Dylan. Dakle, nade za uspeh u biznisu nema ni u budućnosti za Llwyna i njegov solo-debi "Inside Llewyn Davis", čija je film praktično ilustracija, tj zavirivanje u "behind the scene"...
Međutim, moj jedini problem sa filmom, nije baš mali. Ne razumem poentu. Inside Llewyn Davis je nepogrešivo perfektan, ali u ispričanoj priči fali ono najbitnije- zašto su nam je braća Coen ispričali? Zašto baš sada? Da li bi se išta promenilo da je ovaj film bunkerisan i pušten tek za 10 godina? Po film verovatno ne bi, ali po njegovu relevantnost možda i bi. Upravo zato Inside Llewyn Davis deluje kao masterklas manirizma i samodopadljivosti, poliranje stila do nivoa Swarovsky sjaja, ali od nakurčene radoznalosti Coenovih ovde skoro da nema ništa.
SELEKTAH: 6/ 10
Čini mi se da je Inside Llewyn Davis najdepresivniji uradak braće Coen. Ujedno to je i njihov najprecizniji, najlinearniji, najnedramskiji, i sa izuzetkom smišljeno pretencioznog The Man Who Wasn't There, vizuelno najupadljiviji film. Imajući u vidu filmografiju Ethana i Joela tj obilje isprobanih tema i žanrova meni deluje logično da je priča o maleroznom folkeru s početka šezdesetih ono sledeće čime će se pozabaviti. Ali kako?
Ako ste jednom kliknuli na neki sajt na engleskom jeziku sigurno ste videli da je Inside Llewyn Davis film koji je dobio verovatno najviše hvalospeva od izmišljanja filmske trake. To čak i kod fana Coenovih može da stvori prilično nerealna očekivanja od ovog vanserijski jednostavnog filma. Ono čime sam ja bio impresioniran, a u kontekstu svih tih 10/10 ocena (tebe gledam @MambaKraljMimi!), jeste u kojoj meri film sa toooliko antipatičnim junakom može da pridobije toliko simpatija.
Film, u flešbeku, prati par dana iz života folk pevača Llewyna Davisa. Njegov folk duo se raspao samoubistvom njegovog kompanjona i pred njim je "launč" solo-karijere. Njegov izdavač ne pokazuje nikakvo interesovanje za to. Činjenica da izdavačka kuća izgleda kao direkcija za prijem zahteva za penzije u Sovjetskom Savezu dosta pomaže stvaranju sumorne atmosfere. Vreme je oblačno ili kišno. Llewynovi jedini prijatelji su ljudi (i rođaci) koji ne znaju kako da pobegnu od njega- udata žena njegovog prijatelja sa kojom je spavao i napravio joj dete, njegova sestra, roditelji pokojnog partnera, slučajni likovi koje je slučajno i nerado sreo u još uvek neočeivano prijateljskom Grinvič Vilidžu. Ima tu i neka mačka, koja pobegne, pa se vrati. I ime joj je Odisej. Ima i John Goodman, koji predstavlja "džez struju", "pravu muziku". A možda je u pitanju i neki "bartonfinkovski" đavo.
Kako god, Coenovi šetaju Llewyna (čita se "Luen", pošto je velškog porekla) od nemila do nedraga i on uprkos nemilostima administracije, muzičkog biznisa, okrutnih srca, uspeva da ostane dovoljno sebičan, besan, entuzijastičan, pobeđen, bezobrazan, netaktičan, ogorčen... nepromenjen. U nekoj vrsti post-modernog tretiranja "Rembrandtov(sk)og svetla" (ili je to moja kopija?) film je mahom siv, smeđ i crn u tonovima, a svet Njujorka i Čikaga izgleda kao neka hipi verzija pakla Jozefa K iz koga je nemoguće izvući ni najmanju nadu. Spektakularno, film završava u kafiću nazvanom Gaslight u kome jedan od Llweynovih prijatelja započinje nastup, i taj prijatelj nepogrešivo liči i zvuči kao Bob Dylan. Dakle, nade za uspeh u biznisu nema ni u budućnosti za Llwyna i njegov solo-debi "Inside Llewyn Davis", čija je film praktično ilustracija, tj zavirivanje u "behind the scene"...
Međutim, moj jedini problem sa filmom, nije baš mali. Ne razumem poentu. Inside Llewyn Davis je nepogrešivo perfektan, ali u ispričanoj priči fali ono najbitnije- zašto su nam je braća Coen ispričali? Zašto baš sada? Da li bi se išta promenilo da je ovaj film bunkerisan i pušten tek za 10 godina? Po film verovatno ne bi, ali po njegovu relevantnost možda i bi. Upravo zato Inside Llewyn Davis deluje kao masterklas manirizma i samodopadljivosti, poliranje stila do nivoa Swarovsky sjaja, ali od nakurčene radoznalosti Coenovih ovde skoro da nema ništa.
SELEKTAH: 6/ 10
Pojma nemam isplati li se gledati film, ali autobiografija Davea van Ronka je odlična knjiga.
ReplyDeletePopite