04 February 2014

OSKAR I/ILI FEST: WOLF OF THE WALL STREET

Zamislite da je MTV angažovao Scorsesea za neki film. E, pa ne morate da zamišljate


(ne ovo nije plakat za MTV at the Beach)

Nikad nisam gledao nijednu epizodu Jersey Shore, ali kapiram da sve izgleda kao u ovom filmu- bahato, bahato, bahato, samouvereno u tome da para vrti gde burgija neće i da money makes the world go round and round. Kao i da će život trajti samo dok traje žurka (pa u tom smislu ona ne sme da prestane).

Gledao sam sve epizode Californication i barem pet epizoda iz šest sezona ove serije bolje su i na svaki način urnebesnije od bilo kog dela ovog filma.

Ako niste gledali Jersey Shore i nemate pojma o čemu se radi (i gledaćete da tako i ostane) i ako slično stojite i sa Californication, čak ni tada Wolf of the Wall Street ne uspeva da posebno impresionira.

Ovu vrstu proslave "pohlepe", života kao "hedonizma materijalnim sredstvima" videli smo već u dovoljno filmova, od American Psycho, preko Wall Street do Scorseseovih primera za "nešto slično" u Casino ili Good Fellas, pa čak i The Aviator. Dok je ova vrsta "potere za prestupnikom" odnosno njegovog dobrog zabavljanja dok ga jure donekle, a naročito zbog Leonarda u obe uloge, sprovedena u Spielbergovom Catch Me If You Can. A treba spomenuti i matricu "uspona i pada" jednog Scarfacea i stotine filmskih "kontroverznih biznismena" kojima je kasnije poslužio kao role-model.

Wolf of the Wall Street traje tri sata i bez obzira na moju ljubav prema predugim filmovima bojim se da Scorseseov metod naizmeničnog nizanja scena bahanalija sa tipskim scenama koje tvore strukturu "uspona & pada" ničim ne opravdava sebe sem stvaranjem utiska megalomanije megalomanskim postupkom. Wolf of the Wall Street je jednostavno želeo da bude "velik" film koliko i ličnost kojom se bavi. Ako izdržite do kraja, kada se "od Lovca Luke" ulovljeni vuk vraća javnom životu, kao motivacioni spiker, postaće vam jasno zašto Leonardo povremeno ruši dramsku realnost i obraća se direktno gledaocima- ceo film treba da ima format jednog subverzivnog motivacionog govora koji će vam možda objasniti, a možda ne, zašto oni koji "umeju da prodaju olovku" uspevaju u životu, a drugi ne. Kao i kom jatu vi pripadate.

Ako ostavimo po strani bedno hendlovanje Kylea Chandlera, koji se pojavi u prvoj polovini filma, pa ga zaboravimo, da bi se on ponovo pojavio, i potom opslužio par scena kao otužni epizodista, pre nego kao arhi-rival, kakvi su recimo bili Dillinger i Melvin Purvis, Wolf of the Wall Street je najvećoj meri neuspeo pokušaj jednog (vi ubacite epitet prema sopstvenom nahođenju) "reditelja u godinama" da napravi film kojim će revitalizovati svoj stil i tematski se duhom približiti osobama kojima bi mogao da bude i deda. Ali vitlanje Jonahe Hill gumenim kurcem, bahanalije na 10.000 metara visine, baš kao ni gej orgije nesrećnog batlera deluju kao šetnja sramežljivog dečaka po vrelom bordelu. I dok "zajebancija" likova uspeva da se prenese i na šarm filma u svim scenama koje se direktno tiču vođenja biznisa, one druge, u kojima bi trebalo da vidimo kako se Scorsese nosi sa atmosferom svakog prosečnog rialiti šoua, nisu ništa drugo do njihova budžetski potkovanija kopija. I da ne spominjemo onih par scena u kojima se Scorsese ponaša kao malo dete koje je na poklon dobilo super HD kameru i otkrilo supersloumoušn u 2013.

Ako je tokom filma, vuk Jordan Belfort uspevao da me impresionira svojom energijom, ludilom (scena brodoloma jahte antologija je koliko i scena kada on i Jonah zgutaju onaj lek kome je istekao rok trajanja) i šarmom "poštenog pravednika", trenutak u kome uzima svoje dete iz kreveta i sveže našmrkan kokainom seda za volan, da bi se potom zakucao u ogradu sopstvene kuće, onaj je koji ga je nepovratno razveo od mene i pobio skoro sve simpatije za njega. Nažalost, Marty je i posle toga nastavio sa nesmanjenim navijanjem za Belforta, kao da je to "samo još jedna od stvari" koje je ovaj uradio. A nije.

Da li je sistem pobedio vuka ili je vuk izdao samog sebe ili se takva vrsta ljudi nikada sebi neće postaviti tako glupa pitanja- kraj Wolf of the Wall Street deluje kao da je sve troje od pobrojanog moguće. U ostalom, Marty je uvek bio slab na svoje junake sumnjivog morala, samo ako su dovoljno dugo bili dosledni sebi. Jedino u šta nisam siguran jeste da je ova vrsta kriminalca, koji, hteo to Marty ili ne da prizna, predstavlja (bolje- reprezentuje) najprljaviju moguću vrstu lopova zaslužuje da se nađe na istoj klupi sa gospodom kakva su bila James Conway, Tommy DeVitto ili "Ace" i Nicky Santoro.

SELEKTAH: 5minus/ 10

No comments:

Post a Comment