Zamislite da je MTV angažovao Scorsesea za neki film. E, pa ne morate da zamišljate
Nikad nisam gledao nijednu epizodu Jersey Shore, ali kapiram da sve izgleda kao u ovom filmu- bahato, bahato, bahato, samouvereno u tome da para vrti gde burgija neće i da money makes the world go round and round. Kao i da će život trajti samo dok traje žurka (pa u tom smislu ona ne sme da prestane).
Gledao sam sve epizode Californication i barem pet epizoda iz šest sezona ove serije bolje su i na svaki način urnebesnije od bilo kog dela ovog filma.
Ako niste gledali Jersey Shore i nemate pojma o čemu se radi (i gledaćete da tako i ostane) i ako slično stojite i sa Californication, čak ni tada Wolf of the Wall Street ne uspeva da posebno impresionira.
Ovu vrstu proslave "pohlepe", života kao "hedonizma materijalnim sredstvima" videli smo već u dovoljno filmova, od American Psycho, preko Wall Street do Scorseseovih primera za "nešto slično" u Casino ili Good Fellas, pa čak i The Aviator. Dok je ova vrsta "potere za prestupnikom" odnosno njegovog dobrog zabavljanja dok ga jure donekle, a naročito zbog Leonarda u obe uloge, sprovedena u Spielbergovom Catch Me If You Can. A treba spomenuti i matricu "uspona i pada" jednog Scarfacea i stotine filmskih "kontroverznih biznismena" kojima je kasnije poslužio kao role-model.
Wolf of the Wall Street traje tri sata i bez obzira na moju ljubav prema predugim filmovima bojim se da Scorseseov metod naizmeničnog nizanja scena bahanalija sa tipskim scenama koje tvore strukturu "uspona & pada" ničim ne opravdava sebe sem stvaranjem utiska megalomanije megalomanskim postupkom. Wolf of the Wall Street je jednostavno želeo da bude "velik" film koliko i ličnost kojom se bavi. Ako izdržite do kraja, kada se "od Lovca Luke" ulovljeni vuk vraća javnom životu, kao motivacioni spiker, postaće vam jasno zašto Leonardo povremeno ruši dramsku realnost i obraća se direktno gledaocima- ceo film treba da ima format jednog subverzivnog motivacionog govora koji će vam možda objasniti, a možda ne, zašto oni koji "umeju da prodaju olovku" uspevaju u životu, a drugi ne. Kao i kom jatu vi pripadate.
Ako ostavimo po strani bedno hendlovanje Kylea Chandlera, koji se pojavi u prvoj polovini filma, pa ga zaboravimo, da bi se on ponovo pojavio, i potom opslužio par scena kao otužni epizodista, pre nego kao arhi-rival, kakvi su recimo bili Dillinger i Melvin Purvis, Wolf of the Wall Street je najvećoj meri neuspeo pokušaj jednog (vi ubacite epitet prema sopstvenom nahođenju) "reditelja u godinama" da napravi film kojim će revitalizovati svoj stil i tematski se duhom približiti osobama kojima bi mogao da bude i deda. Ali vitlanje Jonahe Hill gumenim kurcem, bahanalije na 10.000 metara visine, baš kao ni gej orgije nesrećnog batlera deluju kao šetnja sramežljivog dečaka po vrelom bordelu. I dok "zajebancija" likova uspeva da se prenese i na šarm filma u svim scenama koje se direktno tiču vođenja biznisa, one druge, u kojima bi trebalo da vidimo kako se Scorsese nosi sa atmosferom svakog prosečnog rialiti šoua, nisu ništa drugo do njihova budžetski potkovanija kopija. I da ne spominjemo onih par scena u kojima se Scorsese ponaša kao malo dete koje je na poklon dobilo super HD kameru i otkrilo supersloumoušn u 2013.
Ako je tokom filma, vuk Jordan Belfort uspevao da me impresionira svojom energijom, ludilom (scena brodoloma jahte antologija je koliko i scena kada on i Jonah zgutaju onaj lek kome je istekao rok trajanja) i šarmom "poštenog pravednika", trenutak u kome uzima svoje dete iz kreveta i sveže našmrkan kokainom seda za volan, da bi se potom zakucao u ogradu sopstvene kuće, onaj je koji ga je nepovratno razveo od mene i pobio skoro sve simpatije za njega. Nažalost, Marty je i posle toga nastavio sa nesmanjenim navijanjem za Belforta, kao da je to "samo još jedna od stvari" koje je ovaj uradio. A nije.
Da li je sistem pobedio vuka ili je vuk izdao samog sebe ili se takva vrsta ljudi nikada sebi neće postaviti tako glupa pitanja- kraj Wolf of the Wall Street deluje kao da je sve troje od pobrojanog moguće. U ostalom, Marty je uvek bio slab na svoje junake sumnjivog morala, samo ako su dovoljno dugo bili dosledni sebi. Jedino u šta nisam siguran jeste da je ova vrsta kriminalca, koji, hteo to Marty ili ne da prizna, predstavlja (bolje- reprezentuje) najprljaviju moguću vrstu lopova zaslužuje da se nađe na istoj klupi sa gospodom kakva su bila James Conway, Tommy DeVitto ili "Ace" i Nicky Santoro.
SELEKTAH: 5minus/ 10
(ne ovo nije plakat za MTV at the Beach)
Nikad nisam gledao nijednu epizodu Jersey Shore, ali kapiram da sve izgleda kao u ovom filmu- bahato, bahato, bahato, samouvereno u tome da para vrti gde burgija neće i da money makes the world go round and round. Kao i da će život trajti samo dok traje žurka (pa u tom smislu ona ne sme da prestane).
Gledao sam sve epizode Californication i barem pet epizoda iz šest sezona ove serije bolje su i na svaki način urnebesnije od bilo kog dela ovog filma.
Ako niste gledali Jersey Shore i nemate pojma o čemu se radi (i gledaćete da tako i ostane) i ako slično stojite i sa Californication, čak ni tada Wolf of the Wall Street ne uspeva da posebno impresionira.
Ovu vrstu proslave "pohlepe", života kao "hedonizma materijalnim sredstvima" videli smo već u dovoljno filmova, od American Psycho, preko Wall Street do Scorseseovih primera za "nešto slično" u Casino ili Good Fellas, pa čak i The Aviator. Dok je ova vrsta "potere za prestupnikom" odnosno njegovog dobrog zabavljanja dok ga jure donekle, a naročito zbog Leonarda u obe uloge, sprovedena u Spielbergovom Catch Me If You Can. A treba spomenuti i matricu "uspona i pada" jednog Scarfacea i stotine filmskih "kontroverznih biznismena" kojima je kasnije poslužio kao role-model.
Wolf of the Wall Street traje tri sata i bez obzira na moju ljubav prema predugim filmovima bojim se da Scorseseov metod naizmeničnog nizanja scena bahanalija sa tipskim scenama koje tvore strukturu "uspona & pada" ničim ne opravdava sebe sem stvaranjem utiska megalomanije megalomanskim postupkom. Wolf of the Wall Street je jednostavno želeo da bude "velik" film koliko i ličnost kojom se bavi. Ako izdržite do kraja, kada se "od Lovca Luke" ulovljeni vuk vraća javnom životu, kao motivacioni spiker, postaće vam jasno zašto Leonardo povremeno ruši dramsku realnost i obraća se direktno gledaocima- ceo film treba da ima format jednog subverzivnog motivacionog govora koji će vam možda objasniti, a možda ne, zašto oni koji "umeju da prodaju olovku" uspevaju u životu, a drugi ne. Kao i kom jatu vi pripadate.
Ako ostavimo po strani bedno hendlovanje Kylea Chandlera, koji se pojavi u prvoj polovini filma, pa ga zaboravimo, da bi se on ponovo pojavio, i potom opslužio par scena kao otužni epizodista, pre nego kao arhi-rival, kakvi su recimo bili Dillinger i Melvin Purvis, Wolf of the Wall Street je najvećoj meri neuspeo pokušaj jednog (vi ubacite epitet prema sopstvenom nahođenju) "reditelja u godinama" da napravi film kojim će revitalizovati svoj stil i tematski se duhom približiti osobama kojima bi mogao da bude i deda. Ali vitlanje Jonahe Hill gumenim kurcem, bahanalije na 10.000 metara visine, baš kao ni gej orgije nesrećnog batlera deluju kao šetnja sramežljivog dečaka po vrelom bordelu. I dok "zajebancija" likova uspeva da se prenese i na šarm filma u svim scenama koje se direktno tiču vođenja biznisa, one druge, u kojima bi trebalo da vidimo kako se Scorsese nosi sa atmosferom svakog prosečnog rialiti šoua, nisu ništa drugo do njihova budžetski potkovanija kopija. I da ne spominjemo onih par scena u kojima se Scorsese ponaša kao malo dete koje je na poklon dobilo super HD kameru i otkrilo supersloumoušn u 2013.
Ako je tokom filma, vuk Jordan Belfort uspevao da me impresionira svojom energijom, ludilom (scena brodoloma jahte antologija je koliko i scena kada on i Jonah zgutaju onaj lek kome je istekao rok trajanja) i šarmom "poštenog pravednika", trenutak u kome uzima svoje dete iz kreveta i sveže našmrkan kokainom seda za volan, da bi se potom zakucao u ogradu sopstvene kuće, onaj je koji ga je nepovratno razveo od mene i pobio skoro sve simpatije za njega. Nažalost, Marty je i posle toga nastavio sa nesmanjenim navijanjem za Belforta, kao da je to "samo još jedna od stvari" koje je ovaj uradio. A nije.
Da li je sistem pobedio vuka ili je vuk izdao samog sebe ili se takva vrsta ljudi nikada sebi neće postaviti tako glupa pitanja- kraj Wolf of the Wall Street deluje kao da je sve troje od pobrojanog moguće. U ostalom, Marty je uvek bio slab na svoje junake sumnjivog morala, samo ako su dovoljno dugo bili dosledni sebi. Jedino u šta nisam siguran jeste da je ova vrsta kriminalca, koji, hteo to Marty ili ne da prizna, predstavlja (bolje- reprezentuje) najprljaviju moguću vrstu lopova zaslužuje da se nađe na istoj klupi sa gospodom kakva su bila James Conway, Tommy DeVitto ili "Ace" i Nicky Santoro.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment