Svaka bi Beyonce da bude Katy B
Kad Little Red počne, sa Next Thing, i bas linijom koja kao da je skinuta sa Good Life od Inner City, jasno je da je ovo cura sa pedigreom.
Kad Little Red završi trebalo bi da svima bude jasno da je ovo cura i sa:
Ukusom.
Ukusom.
Talentom.
Glasom.
Stasom.
Pa, jebote, šta bi vi još od jedne mejnstrim zvezde?
Katy B je izbila na prvo mesto najomiljenijih britanskih pop pevačica (i sada ga deli sa Jessie Ware) u trenutku kada je Lily Allen najavila penziju, a Ms Dynamite uspela da čak čitavu dekadu nakon svog fenomenalnog debija ne uradi ništa bitno. Katy-n On A Mission bio je "ženski" parnjak Original Pirate Material, The Streets, i sa istom svežinom i tinejdžerskom naivnošću mirio je sve one muzičke žanrove i uticaje kojima je do tog trenutka bio izložen.
Iako su prošle tri godine, moj utisak je da Little Red stiže da "zapravo" pokaže šta može Katy B. Iako je njen album dosegao vrhove liste albuma i ostvario šestocifren tiraž (da, znam da to znači od 100.000 do 999.999) Katy B se nekako samo najavila sa On A Mission, kao da se snaga tog albuma istrošila u singlovima koji su mi prethodili (iako je najbolji, Easy Please Me objavljen nakon albuma). Ona sama, nažalost, iako fenomenalan izvođač, ne pokazuje superstar materijal koji bi je prebacio na sledeći nivo. Katy B jeste ključna alatka u producentskoj konstrukciji, ali umesto da se sve oko nje vrti, ona je i dalje zadovoljna (samo) time da ona unutar stvari vrti i pokreće iste.
On A Mission je u ono vreme bio prvi "legalni" industrijski izdanak piratskog radija Rinse FM (koji je 2010. dobio licencu za legalno emitovanje) i nakon svih Dizeeja i Wiley-a koje su proslavili dejstvujući sa niza skrivenih lokacija po zapadnom Londonu. Baš kao što je Rinse FM uspeo da brojne žanrove, od grimea, dubstepa, funky-ja, i drugih podvrsta junglea i housea progura na komercijalne kanale i hit-liste, tako je i Katy B bila neka vrsta "šourila" za andergraund koji je industrija upravo kupila (iako originalno objavljen na Rinse etiketi, Polydor je, baš kao i u slučaju Little Red, preuzeo promociju i distribuciju). Sa njom tj i sa njom počeo je test terena za sve one James Blakeove, Jamie Woonove i Jessie Wareove koji će uslediti, a koji će u ovih par godina za nama postaviti templejt modernog britanskog (dance-)popa.
Little Red ide dalje i čini mi se pokušava da Katy B učini neformalnom britanskom Rihannom, u smislu sposobnosti, kompetentnosti i smelosti da pod svoje stavi različite žanrove, kao i da opasno komercijalno zvućeće melodije i produkcije izmistifikuje u nešto aromatičnije i specijalnije. Najbolji primer za to je aktuelni singl Crying For No Reason. Ovaj house-pop počinje Adelastim klavirskim introm ispod koga sevaju trans note koje najavljuju mid-tempo vožnju kakva se može izvozati samo ispod vedrog neba Ibize. Ali zahvaljujući sigurnom i upečatljivom vokalu Katy B i iskreno namazanoj produkciji zapravo se radi o "samo tako" rimejku Madonnine Like A Prayer, koja sa snagom refrena koji kao da je skovao Nelson Mandela na vrhuncu borbe, kreira najbolji pop singl ove godine (slobodno me citirajte).
Little Red je pop u pogledu svojih ambicija, ali sve ostalo kada se zaviri u muzičke matrice govori da se radi o vrlo delikatnom pokušaju da se svi dominantni plesni trendovi (a naročito retro-house (rane 90-te)) maksimalno podrede potrebama tržišta, a da pri tome ni u jednom trenutku granica "kompromitujućeg ukusa" bude pređena. Verujem da će neki od vas reći da je ta granica pređena, ali ja i dalje mislim da je Katy B skočila najdalje što je smela.
Kao što sam negde već rekao ili pisao uvodna Next Thing je totalno Good Life dvadeset godina kasnije kroz najseksipilniji saundersenovski house. 5AM je klasična prozračna Geeneusova vožnja koja iskusno simplifikuje 2-step produkciju kakvu je praktikovao Artful Dodger. Geeneus, a to je još očiglednije u narednoj Aaliyah (u kojoj gostuje magična Jessie Ware), obožava klasični zvuk house sintisajzera i tempo pesme uvek bazira na tom rifu. To oldskool oruđe u ovom modernom okruženju je ono što ublažava povremeno čizi zvuk albuma. Jedna od nekoliko ne-Geeneusovih produkcija, I Like It, koju je uradio George Fitzgerald, je robusnija i plesnija, ali ipak podseća na dane kad su Sugababes bile do jaja. Dug dubstepu ispoštovan je sa All My Lovin za koju, ipak, držim da više duguje belim izvođačicama osmadesetih (Debbie Gibson?) nego (ko-producentu) Jokeru ili bilo kom drugom promoteru sličnog zvuka. Tumbling Down mi je drugi najveći favorit, s obzirom da pokazuje drugu paletu vokalnih mogućnosti Katy B, a pri tome ima neki vrlo seksipilan retro-80s vajb skoro kao da se radi o PM Dawn obradi Duran Duran. Jessie Ware bi trebalo da se zabrine.
U Everything Katy, čini mi se, precenjuje mogućnosti svog glasa i u pesmi koja je pisana za neku Sabrinu Johnston ili CeCe Peniston ona deluje kao neko ko se trudi, i ne mnogo više. Njen glas jednostavno zvuči previše ravno, i belo. U nešto manjoj meri isto važi i za dosta bednjikav "soul" duet sa Samphom u Play, u kojoj vokali i muzička podloga vode nespojive priče. Interesantno je da kada god muzička podloga povuče ka tranceu, kao u Emotions (obratite pažnju kako je lukavo maznut rif iz Robert Milesove Children), Katy B sa istim vokalima deluje daleko ubedljivije i sočnije, i nešto što bi bio samo još jedan "Ibiza hitić" pretvara u maltene Everybody's Free (2 Feel Good) hitčinu. Najslabija stvar od svih je završna (barem kada je u pitanju regularno izdanje albuma), Still, u kojoj refren urnebesno podseća na onu Enigminu stvar kada ceo spot ide unazad.
Od pesama koje su razvučene po deluxe izdanjima mislim da je Wicked Love (Al Shux ova produkcija) svakako trebalo da se nađe na regularnom izdanju, jer se radi o prvoklasnom, razbijačkom hitu i pesmi kakvu Katy B, zapravo, juri da bi se ispela na tron preko leđa Ellie Goulding, La Roux i sličnih im. Možda bi nešto slično moglo da se kaže i za Hot Life Fire koja zvuči dovoljno "priglupo" da bi na američkom terenu koji je pripremila Katy (ali) Perry mogla da skrene zavidnu količinu pažnje. A taj "Perry" potencijal u B leži i u baladastoj Stay Down koja bi barem 4 od 9 američkih tinejdžerki mogla da odvrati od samoubistva (delom i zbog sint-linije koja poseduje istu vrstu melodrame kao one koje su skovale Falcov serijal Jeanny).
Možda je ovaj album bolji što je Katy B manja zvezda, i dok god je tako, to treba iskoristiti.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Iako su prošle tri godine, moj utisak je da Little Red stiže da "zapravo" pokaže šta može Katy B. Iako je njen album dosegao vrhove liste albuma i ostvario šestocifren tiraž (da, znam da to znači od 100.000 do 999.999) Katy B se nekako samo najavila sa On A Mission, kao da se snaga tog albuma istrošila u singlovima koji su mi prethodili (iako je najbolji, Easy Please Me objavljen nakon albuma). Ona sama, nažalost, iako fenomenalan izvođač, ne pokazuje superstar materijal koji bi je prebacio na sledeći nivo. Katy B jeste ključna alatka u producentskoj konstrukciji, ali umesto da se sve oko nje vrti, ona je i dalje zadovoljna (samo) time da ona unutar stvari vrti i pokreće iste.
On A Mission je u ono vreme bio prvi "legalni" industrijski izdanak piratskog radija Rinse FM (koji je 2010. dobio licencu za legalno emitovanje) i nakon svih Dizeeja i Wiley-a koje su proslavili dejstvujući sa niza skrivenih lokacija po zapadnom Londonu. Baš kao što je Rinse FM uspeo da brojne žanrove, od grimea, dubstepa, funky-ja, i drugih podvrsta junglea i housea progura na komercijalne kanale i hit-liste, tako je i Katy B bila neka vrsta "šourila" za andergraund koji je industrija upravo kupila (iako originalno objavljen na Rinse etiketi, Polydor je, baš kao i u slučaju Little Red, preuzeo promociju i distribuciju). Sa njom tj i sa njom počeo je test terena za sve one James Blakeove, Jamie Woonove i Jessie Wareove koji će uslediti, a koji će u ovih par godina za nama postaviti templejt modernog britanskog (dance-)popa.
Little Red ide dalje i čini mi se pokušava da Katy B učini neformalnom britanskom Rihannom, u smislu sposobnosti, kompetentnosti i smelosti da pod svoje stavi različite žanrove, kao i da opasno komercijalno zvućeće melodije i produkcije izmistifikuje u nešto aromatičnije i specijalnije. Najbolji primer za to je aktuelni singl Crying For No Reason. Ovaj house-pop počinje Adelastim klavirskim introm ispod koga sevaju trans note koje najavljuju mid-tempo vožnju kakva se može izvozati samo ispod vedrog neba Ibize. Ali zahvaljujući sigurnom i upečatljivom vokalu Katy B i iskreno namazanoj produkciji zapravo se radi o "samo tako" rimejku Madonnine Like A Prayer, koja sa snagom refrena koji kao da je skovao Nelson Mandela na vrhuncu borbe, kreira najbolji pop singl ove godine (slobodno me citirajte).
Little Red je pop u pogledu svojih ambicija, ali sve ostalo kada se zaviri u muzičke matrice govori da se radi o vrlo delikatnom pokušaju da se svi dominantni plesni trendovi (a naročito retro-house (rane 90-te)) maksimalno podrede potrebama tržišta, a da pri tome ni u jednom trenutku granica "kompromitujućeg ukusa" bude pređena. Verujem da će neki od vas reći da je ta granica pređena, ali ja i dalje mislim da je Katy B skočila najdalje što je smela.
Kao što sam negde već rekao ili pisao uvodna Next Thing je totalno Good Life dvadeset godina kasnije kroz najseksipilniji saundersenovski house. 5AM je klasična prozračna Geeneusova vožnja koja iskusno simplifikuje 2-step produkciju kakvu je praktikovao Artful Dodger. Geeneus, a to je još očiglednije u narednoj Aaliyah (u kojoj gostuje magična Jessie Ware), obožava klasični zvuk house sintisajzera i tempo pesme uvek bazira na tom rifu. To oldskool oruđe u ovom modernom okruženju je ono što ublažava povremeno čizi zvuk albuma. Jedna od nekoliko ne-Geeneusovih produkcija, I Like It, koju je uradio George Fitzgerald, je robusnija i plesnija, ali ipak podseća na dane kad su Sugababes bile do jaja. Dug dubstepu ispoštovan je sa All My Lovin za koju, ipak, držim da više duguje belim izvođačicama osmadesetih (Debbie Gibson?) nego (ko-producentu) Jokeru ili bilo kom drugom promoteru sličnog zvuka. Tumbling Down mi je drugi najveći favorit, s obzirom da pokazuje drugu paletu vokalnih mogućnosti Katy B, a pri tome ima neki vrlo seksipilan retro-80s vajb skoro kao da se radi o PM Dawn obradi Duran Duran. Jessie Ware bi trebalo da se zabrine.
U Everything Katy, čini mi se, precenjuje mogućnosti svog glasa i u pesmi koja je pisana za neku Sabrinu Johnston ili CeCe Peniston ona deluje kao neko ko se trudi, i ne mnogo više. Njen glas jednostavno zvuči previše ravno, i belo. U nešto manjoj meri isto važi i za dosta bednjikav "soul" duet sa Samphom u Play, u kojoj vokali i muzička podloga vode nespojive priče. Interesantno je da kada god muzička podloga povuče ka tranceu, kao u Emotions (obratite pažnju kako je lukavo maznut rif iz Robert Milesove Children), Katy B sa istim vokalima deluje daleko ubedljivije i sočnije, i nešto što bi bio samo još jedan "Ibiza hitić" pretvara u maltene Everybody's Free (2 Feel Good) hitčinu. Najslabija stvar od svih je završna (barem kada je u pitanju regularno izdanje albuma), Still, u kojoj refren urnebesno podseća na onu Enigminu stvar kada ceo spot ide unazad.
Od pesama koje su razvučene po deluxe izdanjima mislim da je Wicked Love (Al Shux ova produkcija) svakako trebalo da se nađe na regularnom izdanju, jer se radi o prvoklasnom, razbijačkom hitu i pesmi kakvu Katy B, zapravo, juri da bi se ispela na tron preko leđa Ellie Goulding, La Roux i sličnih im. Možda bi nešto slično moglo da se kaže i za Hot Life Fire koja zvuči dovoljno "priglupo" da bi na američkom terenu koji je pripremila Katy (ali) Perry mogla da skrene zavidnu količinu pažnje. A taj "Perry" potencijal u B leži i u baladastoj Stay Down koja bi barem 4 od 9 američkih tinejdžerki mogla da odvrati od samoubistva (delom i zbog sint-linije koja poseduje istu vrstu melodrame kao one koje su skovale Falcov serijal Jeanny).
Možda je ovaj album bolji što je Katy B manja zvezda, i dok god je tako, to treba iskoristiti.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment