Coming of age. U pedesetoj
Otac koji ne prihvata svog sina, jer ovaj više voli dečake, nego devojčice.
Otac koji bije svog sina.
Otac kome omiljeni sin slučajno pogine, a ostane mu onaj koga baš i ne voli.
Sin koji nije baš u stanju da pokaže emocije prema drugim muškarcima.
Sin u kome čuči gnev.
Sin koji brine o ostarelom i jedva pokretnom ocu.
I sve se dešava na farmi, "negde u Holandiji".
Briga sina o ostarelom ocu je vrlo kompleksna i filmski moćna stvar, zna svako ko je, recimo, baš nedavno gledao čudesni Payneov film Nebraska. I Nanouk Leopold nam nešto od težine te obaveze, sina prema ocu, pokazuje kroz mučne kadrove podizanja oca iz kreveta, presvlačenja i kupanja, kroz tišinu njihovog (ne)podnošenja. Poslednji dani su u pitanju pa svi nekako imaju strpljenja. Zagnjuriti glavu u taj nerazmrs prošlosti i sadašnjosti bilo bi dovoljno za film i po.
Ne kažem da rediteljka izvodi krive drine kada u takvu postavku suptilno ubaci činjenicu da je sin gej i da izvesna netrpeljivost oca prema sinu verovatno potiče odatle (spekulišem, nema dokaza), ali imam nešto protiv kada film, u drugoj polovini, pretegne na sinovljevu stranu i problem njegove emocionalne, a i seksualne inhibiranosti, kao i kada taj aspekt njegovog života bude predstavljen već viđenim dramskim sredstvima (nerealizovana avantura sa debelim mlekarom) ili kada pravo niotkuda u film upadne arthausični crni kamen u vidu mladog momka pomoćnika, za koga nije jasno da li je neki delinkvent na popravnom radu na farmi, stara ljubav (koliko stara s obzirom da izgleda kao da ima jedva 18 godina?), slučajni prolaznik odnosno "film za sebe".
A formalno sve izgleda kao "zakasneli" "coming of age" film u senci poslednjeg odnosa sa ocem. Sin (igra ga pedesetogodišnji Jeroen Willems, koji je, nažalost, nakon ovog filma preminuo) osveštava svoje emocije i seksualne porive i oseća kako sa svakom novom očevom slabošću njegova snaga jača. Od inicijalne mržnje koja ga je pokretala da pomaže ocu, kao vid trijumfalnog trljanja nosa, stvari postaju suptilnije i on u očevoj sve vidljivijoj slabosti nalazi dovoljno prostora da počne da mu oprašta i ponaša se možda ne toliko pažljivije, koliko pristojnije prema njemu.
I kada u poslednjem kadru zateknemo sina kako dečački leži u šašu sa rukom pod glavom, shvatamo da zakasnelo detinjstvo za njega tek sad počinje sa svim onim slobodama koje život, ponekad pokvareno, obećava. To je lep način da se pokaže nenadoknadivo propušteno i da nikad nije kasno, ali preteranim fokusom na sina, ostaje pozamašna rupa u odnosu sina i oca i to baš u onom delu u kome je trebalo da nam se pokaže kako se isti jeste tj nije promenio. Sramno pribegavanje rabljenim arthaus rešenjima sa sinom koji fetusno sklupčano leži pored mrtvog oca i mazi ga po ruci nije rešenje koje treba i intelektualno i emocionalno da nas zadovolji, naročito u kontekstu sirovog i oporog formulisanja njihovog odnosa kao fizički mučnog prebacivanja tereta iz jedne prostorije u drugu.
Ne verujem da ćete biti dirnuti.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Otac koji ne prihvata svog sina, jer ovaj više voli dečake, nego devojčice.
Otac koji bije svog sina.
Otac kome omiljeni sin slučajno pogine, a ostane mu onaj koga baš i ne voli.
Sin koji nije baš u stanju da pokaže emocije prema drugim muškarcima.
Sin u kome čuči gnev.
Sin koji brine o ostarelom i jedva pokretnom ocu.
I sve se dešava na farmi, "negde u Holandiji".
Briga sina o ostarelom ocu je vrlo kompleksna i filmski moćna stvar, zna svako ko je, recimo, baš nedavno gledao čudesni Payneov film Nebraska. I Nanouk Leopold nam nešto od težine te obaveze, sina prema ocu, pokazuje kroz mučne kadrove podizanja oca iz kreveta, presvlačenja i kupanja, kroz tišinu njihovog (ne)podnošenja. Poslednji dani su u pitanju pa svi nekako imaju strpljenja. Zagnjuriti glavu u taj nerazmrs prošlosti i sadašnjosti bilo bi dovoljno za film i po.
Ne kažem da rediteljka izvodi krive drine kada u takvu postavku suptilno ubaci činjenicu da je sin gej i da izvesna netrpeljivost oca prema sinu verovatno potiče odatle (spekulišem, nema dokaza), ali imam nešto protiv kada film, u drugoj polovini, pretegne na sinovljevu stranu i problem njegove emocionalne, a i seksualne inhibiranosti, kao i kada taj aspekt njegovog života bude predstavljen već viđenim dramskim sredstvima (nerealizovana avantura sa debelim mlekarom) ili kada pravo niotkuda u film upadne arthausični crni kamen u vidu mladog momka pomoćnika, za koga nije jasno da li je neki delinkvent na popravnom radu na farmi, stara ljubav (koliko stara s obzirom da izgleda kao da ima jedva 18 godina?), slučajni prolaznik odnosno "film za sebe".
A formalno sve izgleda kao "zakasneli" "coming of age" film u senci poslednjeg odnosa sa ocem. Sin (igra ga pedesetogodišnji Jeroen Willems, koji je, nažalost, nakon ovog filma preminuo) osveštava svoje emocije i seksualne porive i oseća kako sa svakom novom očevom slabošću njegova snaga jača. Od inicijalne mržnje koja ga je pokretala da pomaže ocu, kao vid trijumfalnog trljanja nosa, stvari postaju suptilnije i on u očevoj sve vidljivijoj slabosti nalazi dovoljno prostora da počne da mu oprašta i ponaša se možda ne toliko pažljivije, koliko pristojnije prema njemu.
I kada u poslednjem kadru zateknemo sina kako dečački leži u šašu sa rukom pod glavom, shvatamo da zakasnelo detinjstvo za njega tek sad počinje sa svim onim slobodama koje život, ponekad pokvareno, obećava. To je lep način da se pokaže nenadoknadivo propušteno i da nikad nije kasno, ali preteranim fokusom na sina, ostaje pozamašna rupa u odnosu sina i oca i to baš u onom delu u kome je trebalo da nam se pokaže kako se isti jeste tj nije promenio. Sramno pribegavanje rabljenim arthaus rešenjima sa sinom koji fetusno sklupčano leži pored mrtvog oca i mazi ga po ruci nije rešenje koje treba i intelektualno i emocionalno da nas zadovolji, naročito u kontekstu sirovog i oporog formulisanja njihovog odnosa kao fizički mučnog prebacivanja tereta iz jedne prostorije u drugu.
Ne verujem da ćete biti dirnuti.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment