OSKAR I/ ILI FEST: ONLY LOVERS LEFT ALIVE

Jarmusch snima, ja tripujem

Radnja ove vampirske romanse smeštena je delom u Detroit, delom u Maroko (Tanger). Adam i Eva (znam...) su stotinu godina stari vampirski par koji živi na teško dobavljivim rezervama nulte negativne krvi, nevoljan da narušava zdravlje ko zna kakavim toksinima koji plutaju krvlju običnog čoveka, ali i civilizacijski upristojen da zna da je tako nešto neprihvatljivo kao vid ishrane. On je bivša (?!) rokenrol zvezda koja se krije u polunapuštenom predgrađu Detroita (zaimislite predgrađe Bagdada) i sve što mu iz spoljašnjeg sveta treba (sem krvi) pribavlja mu asistent Ian. Ona živi u Tangeru, nije baš najjasnije zašto, sem što tamo prebiva i njen ostareli mentor i prijatelj, starac-vampir Marlowe. Moguće je da Jarmusch kroz priču o gradu koji umire i poslednjim vampirima na Zemlji zapravo nostalgično priča o analognim vremenima, njihovom duhu, nečem apstraktnom što nepovratno nestaje u digitalnom risajkl binu. Romantično pristajanje na istrebljenje, od strane nekoga ko je umočio noge u večnost, trebalo bi još više da nas uplaši po pitanju toga u kakvim odvratnim vremenima živimo.

Kada ih pred kraj filma mini-voskresne nastup Yasmine Hamadan u lokalnom kafiću u Tangeru, nakon čega će se u njima pobuditi i volja za životom, ali i glad, baš kao i stara-nova ideja kako da istu utole, postaje nekako prejasno da je čitav film konstrukcija i sumnjiv poziv da se kroz destrukciju stigne do novog, iskonskog oduševljenja životom. Činjenica da se do te destrukcije stiže na terenu sekularnog islama nimalo me ne veseli potencijalnim implikacijama koje se iz istog mogu izvesti. Ali da napravim jednu- ko zna zašto je najnileven bio dobar...

No, ostavimo ovu bledu i sporu arthaus zabavu po strani i istripujmo se malo.

Šta ako je Only Lovers Left Alive jedna satira na račun Jacka White i njegovog re-memorabilisanja rokenrola? Jack je živeo u Detroitu, glavni junaci nam čak u jednom trenutku pokazuju i njegovu rodnu kuću. Adam bi mogao da prođe kao White vizuelno, s tim što je polje njegovog kreativnog delovanja pre neka džez-fuzija (post-rok) kakvu fura Jarmusch sa svojim bendom Squrl nego bluz. S druge strane njegova verna ljuba, Eva, u istoj meri podseća na (čuveni, trejdmark izgled) Whiteove partnerke Karen Olson. Mia Wasikowska, koja igra Evinu sestru Avu (znam...), je u ovoj konstrukciji Meg White, ne samo zato što u jednoj sceni sedi za bubnjevima i nabada neki primitivni ritam, već i zato što White prezire njen fastfud pristup životu (što bi za potrebe ove moje konstrukcije mogli da tumačimo kao Jarmuschov insajt u to zašto su se White Stripes raspali). Adam je kao i White opsednut analognom prošlošću i Jarmuschov "Burtonovski" pristup takvom načinu života na ivici je da od ovog pravi budalu. S druge strane, Eva se pojavljuje kao muza, energija, intuitivno, uvek sa strategijom "samo ono što staje u kofer" i knjigama kao arhaičnim vidom zabave. Ona je površna, dakle. Kao što bi model, recimo, mogao da bude.

Oduševljenje sa primalnim, bazičnim nastupom Yasmine Hamadan odgovara estetici koju zagovara White sa "less is more", dok napad na mlade muslimanske ljubavnike odgovara rolingstonovskom napajanju svežom krvlju, tj rokenrol filozofiji da njegova autentičnost mora biti zasnovana na istoj takvoj destrukciji. Dakle, Jarmuschov Jack White truli i zgubidani kada stvarnost tretira kao muzej, ali onog trenutka kada u njoj prepozna nešto iskonsko i stvarno, glad i dsestrukcija bude u njemu novu volju za životom. U tom smislu, kraj filma je neka forma saveta Whiteu.

Tako gledano

(ovde je blogspot sam odlučio da prekine i ne sačuva sve što sam o ovom filmu napisao. ko zna zašto je to dobro)