Nažalost, ne i Cremaster
Imao sam sreće pa sam gledao američku verziju ovog filma koja je za nekih 22 minuta kraća od kineske. Bio bih daleko srećniji i da je bila 122 minuta kraća.
Vidite, ja nikada nisam nešto naročito naseo na Wong Kar Waiovu "lepotu žudnje". Baš kao što se ni njegovi junaci obično ne umoče naročito jedni u druge, tako sam uvek imao utisak da ni on nije dublje zašao u svoj film i da je ostao na "neizrečenom", jer zapravo i nije imao puno toga da kaže.
Šta god vi mislili o tome, nastavljam dalje.
The Grandmaster je njegov osvrt na biografiju čuvenog karate majstora Ip Mana. Osvrt je možda prejaka reč, jer se u Kar Waiovom filmu tri priče šibaju za dominaciju. Jedna od njih, istina govori o životu pomenutog Ip Mana i to naročito o dvadesetak godina oko II Svetskog rata. Druga se bavi raskolom Gong porodice koja je vladala Severom, odnosno rivalstvom brata i sestre. Treća govori o Hong Kongu i društvenim kretnjama koje su protkale njegov predratni sjaj, ratnu bedu i ponovnu britansku okupaciju nakon rata. Pored tema, u Grandmasteru se bore i stilovi- jedan, statičan, pozorišan (operski) prožima prvi deo i u tom raskošnom osvrtu na predratne godine Kar Wai neretko završava kadrove raspoređivanjem junaka kao za fotografiju. Sasvim drugi stil, napucan svim mogućim tehnološkim trikovima prati scene borbe i tu, uprkos Kar Waijevom debitovanju na "martial arts" terenu nećemo videti puno toga novog (silovanje sloumoušna), dok sve njegove borbe ostaju hladne i nedramatične kao da se radi o baletskim rekreacijama stvarnih šibanja. Ako je to kanon, treba(lo) ga (je) menjati. Treći vizuelni stil proviruje tek nakratko u "ratnom periodu" tokom koga životi i priključenija Ip Mana bivaju prikazani kroz jednu prljavu, realističku vizuru u kojoj godine bede i tragedije nemaju ni malo ukrasa na sebi.
Daleko veći problem Kar Waijevog filma je vođenje priče. Oni koji poput mene nisu naročito upućeni u žanr i njegove postavke imaće dosta problema da razumeju početak filma, sa takmičenjem Severa i Juga, sa bordelom kao mestom okršaja, sa istorijskim i praktičnim kontekstom Severa i Juga. Ip Man se najavljuje kao glavni akter priče, ali relativno brzo priča se potom pomera ka njegovom "zaljubljivanju" (počinje žudnja) u Gong Er. Tu već, počinje da miriše rat. Ip Man, a naročito njegova porodica odlaze u fejd (ne znam kako je Kar Wai zamislio da se bavi biografijom jedne osobe, a da podatak o tome da je on izgubio dve ćerke u ratu svede samo na rečenicu naratora), a naročito njegova žena, koja od početne intrigantne najave nestaje kao da je nikada nije ni bilo. Nakon segmenta o ratnim godinama za koje je najbitnije da je brat Gong Er paktirao sa japanskim okupatorima, sledi "drugi deo" filma u kome, zapravo, Gong Er isplivava kao "glavnija" junakinja, jer se razrešava njeno rivalstvo sa bratom, a potom i emotivni odnos sa Ip Manom. Poslednji deo filma je više kao neka vrsta epiloga nego kao završetak filma. A naročito ne onog koji je Kar Wai započeo u drugoj polovini- stiže njegova "trejdmark" melodrama, sve sa pogledima i ćutanjima i vremenom izgubljenim za dvoje nerealizovanih ljubavnika.
Mislim da u filmu postoji manje od pet minuta totala, dok skoro 90 posto filma odlazi na krupnjake, što je, barem kod mene, stvorilo utisak kao da se krećem kroz neki walk-in orman i da me okačene stvari udaraju u lice, čas s leva, čas s desna. Vrlo naporno i nekako neobjašnjivo "škrto" s obzirom da se radi o biografskom filmu takve legende, a naročito besmisleno s obzirom na hladna i robotska lica junaka na kojima tek ponekad ima primetljivih promena.
Utisak mi je da ni ovaj žanr neće više zvati Wong Kar Waia, a ni on njega.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Imao sam sreće pa sam gledao američku verziju ovog filma koja je za nekih 22 minuta kraća od kineske. Bio bih daleko srećniji i da je bila 122 minuta kraća.
Vidite, ja nikada nisam nešto naročito naseo na Wong Kar Waiovu "lepotu žudnje". Baš kao što se ni njegovi junaci obično ne umoče naročito jedni u druge, tako sam uvek imao utisak da ni on nije dublje zašao u svoj film i da je ostao na "neizrečenom", jer zapravo i nije imao puno toga da kaže.
Šta god vi mislili o tome, nastavljam dalje.
The Grandmaster je njegov osvrt na biografiju čuvenog karate majstora Ip Mana. Osvrt je možda prejaka reč, jer se u Kar Waiovom filmu tri priče šibaju za dominaciju. Jedna od njih, istina govori o životu pomenutog Ip Mana i to naročito o dvadesetak godina oko II Svetskog rata. Druga se bavi raskolom Gong porodice koja je vladala Severom, odnosno rivalstvom brata i sestre. Treća govori o Hong Kongu i društvenim kretnjama koje su protkale njegov predratni sjaj, ratnu bedu i ponovnu britansku okupaciju nakon rata. Pored tema, u Grandmasteru se bore i stilovi- jedan, statičan, pozorišan (operski) prožima prvi deo i u tom raskošnom osvrtu na predratne godine Kar Wai neretko završava kadrove raspoređivanjem junaka kao za fotografiju. Sasvim drugi stil, napucan svim mogućim tehnološkim trikovima prati scene borbe i tu, uprkos Kar Waijevom debitovanju na "martial arts" terenu nećemo videti puno toga novog (silovanje sloumoušna), dok sve njegove borbe ostaju hladne i nedramatične kao da se radi o baletskim rekreacijama stvarnih šibanja. Ako je to kanon, treba(lo) ga (je) menjati. Treći vizuelni stil proviruje tek nakratko u "ratnom periodu" tokom koga životi i priključenija Ip Mana bivaju prikazani kroz jednu prljavu, realističku vizuru u kojoj godine bede i tragedije nemaju ni malo ukrasa na sebi.
Daleko veći problem Kar Waijevog filma je vođenje priče. Oni koji poput mene nisu naročito upućeni u žanr i njegove postavke imaće dosta problema da razumeju početak filma, sa takmičenjem Severa i Juga, sa bordelom kao mestom okršaja, sa istorijskim i praktičnim kontekstom Severa i Juga. Ip Man se najavljuje kao glavni akter priče, ali relativno brzo priča se potom pomera ka njegovom "zaljubljivanju" (počinje žudnja) u Gong Er. Tu već, počinje da miriše rat. Ip Man, a naročito njegova porodica odlaze u fejd (ne znam kako je Kar Wai zamislio da se bavi biografijom jedne osobe, a da podatak o tome da je on izgubio dve ćerke u ratu svede samo na rečenicu naratora), a naročito njegova žena, koja od početne intrigantne najave nestaje kao da je nikada nije ni bilo. Nakon segmenta o ratnim godinama za koje je najbitnije da je brat Gong Er paktirao sa japanskim okupatorima, sledi "drugi deo" filma u kome, zapravo, Gong Er isplivava kao "glavnija" junakinja, jer se razrešava njeno rivalstvo sa bratom, a potom i emotivni odnos sa Ip Manom. Poslednji deo filma je više kao neka vrsta epiloga nego kao završetak filma. A naročito ne onog koji je Kar Wai započeo u drugoj polovini- stiže njegova "trejdmark" melodrama, sve sa pogledima i ćutanjima i vremenom izgubljenim za dvoje nerealizovanih ljubavnika.
Mislim da u filmu postoji manje od pet minuta totala, dok skoro 90 posto filma odlazi na krupnjake, što je, barem kod mene, stvorilo utisak kao da se krećem kroz neki walk-in orman i da me okačene stvari udaraju u lice, čas s leva, čas s desna. Vrlo naporno i nekako neobjašnjivo "škrto" s obzirom da se radi o biografskom filmu takve legende, a naročito besmisleno s obzirom na hladna i robotska lica junaka na kojima tek ponekad ima primetljivih promena.
Utisak mi je da ni ovaj žanr neće više zvati Wong Kar Waia, a ni on njega.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment