Melodramska kupusura. Puna vitamina
Možda mi ovaj film ne bi toliko prijao da više i češće pratim azijsku (honkošku) kinematografiju.
Možda mi ovaj film i "ne bi bio nešto" da nisam odgledao sramno malo (2 i po) filmova Johnnieja Toa.
Možda. Ali šta je tu je.
Blind Detective je sumanut. Počevši od osnovne premise, preko zapleta do (detalja) egzekucije istog.
Prvo, postoji taj slepi detektiv (više kao Sherlock, manje kao prljavi Harry), koji je nakon gubitka vida prinuđen da ode u penziju i sada samoincijativno rešava slučajeve pokušavajući da zaradi neki dinar od odgovarajućih policijskih nagrada. Tokom jedne akcije, hvatanja osobe koja na prolaznike sa zgrade baca sumpornu kiselinu (!), slepi detektiv se sprijateljuje sa zgodnom, ali neiskusnom detektivkom. On odlučuje da joj postane mentor i da joj pomogne da pronađe drugaricu Minnie koja je nestala kad su bile tinejdžerke, za odgovarajuću naknadu.
Od tog trenutka film sve ubrzanije ludi.
Slepi detektivn koristi detektivku za rešavanje sopstvenih "nerešenih" slučajeva, a njoj to predstavlja kao proces učenja. Zatim se u to upliće i njegova ljubavna priča, sa plesačicom koja se u međuvremenu udala za... (videćete). A između svega toga se provlači potraga za Minnie.
Kada ne koristi brutalne metode rekonstrukcije zločina kako bi pronikao u um zločinca (raspon ovih rekreacija ide od čistog slepstika do grotesknih i brutalnih iživljavanja), slepi detektiv uglavnom voli da jede i prizori njegovog gutanja, žvakanja, srkanja, grickanja, kao sočne metafore za tip njegove konzumacije života odnosno zločina dominiraju filmom.
Blind Detective nije nijedan žanr posebno, a jeste mešavina desetak njih sigurno (komedija, akcija, melodrama, ljubavni, krimi, triler...). Ako ostavimo po strani činjenicu da je ta vrsta "miksa" azijski specijalitet (sa Toovim tvistom), Blind Detective se zapanjujuće dobro drži kotrljajući se od početka do kraja i kupeći sve što pred njim izađe. Skoro kao život. To je ono što mi se dopalo. Žanrovsko čistunstvo ovde je zamenjeno žanrovskim orgijanjem u želji da se dosegnu vrlo specifične emocije, koje su neretko i najiskreniji odraz iznenađenosti apsurdima života. To svojim junacima ne dozvoljava da upadnu u nekakve emotivne niše ili kalupe i da budu definisani tom "jednom emocijom", on ih neprekidno konfrontira novim izazovima, okolnostima, terajući ih ne samo da budu tužni i razočarani, već im i otežavajući da budu tužni i razočarani, i da u toj muci zapravo nalaze da im je lakše da nastave život dalje. Ili ne.
Kada se na kraju triler, predvidljivo, izokrene u mega-melodramu sa sapunskim tvistom, To će stvoriti takav seting i potom u njega udahnuti toliko akcije da od najavljenog cunamija patetike neće ostati ni povetarac iste. Bojim se da je Hitchcock ovako nešto imao na umu kada je spominjao lišavanje od onih "dosadnih momenata".
A verujem da bi neko obrazovaniji na primeru Blind Detective mogao da se pozabavi i time u kojoj meri je ovaj film pametno poigravanje sa strukturom i elementima grčke tragedije. Samo sa hepiendom.
SELEKTAH: 8/ 10
Možda mi ovaj film ne bi toliko prijao da više i češće pratim azijsku (honkošku) kinematografiju.
Možda mi ovaj film i "ne bi bio nešto" da nisam odgledao sramno malo (2 i po) filmova Johnnieja Toa.
Možda. Ali šta je tu je.
Blind Detective je sumanut. Počevši od osnovne premise, preko zapleta do (detalja) egzekucije istog.
Prvo, postoji taj slepi detektiv (više kao Sherlock, manje kao prljavi Harry), koji je nakon gubitka vida prinuđen da ode u penziju i sada samoincijativno rešava slučajeve pokušavajući da zaradi neki dinar od odgovarajućih policijskih nagrada. Tokom jedne akcije, hvatanja osobe koja na prolaznike sa zgrade baca sumpornu kiselinu (!), slepi detektiv se sprijateljuje sa zgodnom, ali neiskusnom detektivkom. On odlučuje da joj postane mentor i da joj pomogne da pronađe drugaricu Minnie koja je nestala kad su bile tinejdžerke, za odgovarajuću naknadu.
Od tog trenutka film sve ubrzanije ludi.
Slepi detektivn koristi detektivku za rešavanje sopstvenih "nerešenih" slučajeva, a njoj to predstavlja kao proces učenja. Zatim se u to upliće i njegova ljubavna priča, sa plesačicom koja se u međuvremenu udala za... (videćete). A između svega toga se provlači potraga za Minnie.
Kada ne koristi brutalne metode rekonstrukcije zločina kako bi pronikao u um zločinca (raspon ovih rekreacija ide od čistog slepstika do grotesknih i brutalnih iživljavanja), slepi detektiv uglavnom voli da jede i prizori njegovog gutanja, žvakanja, srkanja, grickanja, kao sočne metafore za tip njegove konzumacije života odnosno zločina dominiraju filmom.
Blind Detective nije nijedan žanr posebno, a jeste mešavina desetak njih sigurno (komedija, akcija, melodrama, ljubavni, krimi, triler...). Ako ostavimo po strani činjenicu da je ta vrsta "miksa" azijski specijalitet (sa Toovim tvistom), Blind Detective se zapanjujuće dobro drži kotrljajući se od početka do kraja i kupeći sve što pred njim izađe. Skoro kao život. To je ono što mi se dopalo. Žanrovsko čistunstvo ovde je zamenjeno žanrovskim orgijanjem u želji da se dosegnu vrlo specifične emocije, koje su neretko i najiskreniji odraz iznenađenosti apsurdima života. To svojim junacima ne dozvoljava da upadnu u nekakve emotivne niše ili kalupe i da budu definisani tom "jednom emocijom", on ih neprekidno konfrontira novim izazovima, okolnostima, terajući ih ne samo da budu tužni i razočarani, već im i otežavajući da budu tužni i razočarani, i da u toj muci zapravo nalaze da im je lakše da nastave život dalje. Ili ne.
Kada se na kraju triler, predvidljivo, izokrene u mega-melodramu sa sapunskim tvistom, To će stvoriti takav seting i potom u njega udahnuti toliko akcije da od najavljenog cunamija patetike neće ostati ni povetarac iste. Bojim se da je Hitchcock ovako nešto imao na umu kada je spominjao lišavanje od onih "dosadnih momenata".
A verujem da bi neko obrazovaniji na primeru Blind Detective mogao da se pozabavi i time u kojoj meri je ovaj film pametno poigravanje sa strukturom i elementima grčke tragedije. Samo sa hepiendom.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment