Mali, briljantan film
Ovako (treba da) izgleda "mali" američki, nezavisni film.
Znate onaj u kome u par dana ili nedelja ispratimo neka sitna dešavanja par junaka, zbližimo se sa njihovim željama i strepnjama, vidimo zašto su "seljaci", kao i koliko ličimo na njih, složimo se oko toga da život i nije toliko loš. Hepiend nije nužan, ali je poželjan.
Kad ga nema, iz nekog razloga, to više nisu "mali" filmovi.
Nicole Holofcener, autorka filmova Please Give i Friends With Money, izgleda je nakon pojačanog rada sa zanimljivim ljudima, pre svega kao rediteljka epizoda Parks and Recreation i Enlightened, uspela da omiriše i usvoji koliko je humor bitan za pričanje bilo koje priče. Rezultat je njen najbolji film (uzimajući u obzir samo ove koje sam gledao) i verovatno jedan od naj-feelgood filmova u poslednjih godinu dana. Jedina tužna stvar u vezi sa njim jeste da je to pretposlednji film Jamesa Gandolfinija.
Iskreno, ne znam da li je Holofcenerova, koja je i autorka scenarija, računala sa tim da će Gandolfini i Julia Louis-Dreyfus igrati glavne uloge, pa je sa tim na umu i prilagodila svoje likove njima u startu ili je imala tu neviđenu sreću da namiriše u kojoj meri su ovi dvoje idealni za napisane uloge. Jer zaista jesu i prava je šteta što do sada nisu imali prilike da se sličnim ulogama ili filmovima pozabave više. Ovde bih naročito da napomenem, ne samo zato što o pokojnicima treba govoriti sve najlepše, da je Gandolfini fenomenalan i da je bez ikakvih teškoća pokazao svima da Tony Soprano nije najbolje i jedino što je mogao da igra.
Kao što rekoh, priča je skoro na nivou anegdote. Razvedena majka odrasle tinejdžerke (Julia) na istoj žurci upoznaje muškarca i ženu. On će joj postati ljubavnik, a ona prijateljica. Kad bude već kasno za sve, saznaće da su on i ona jednom bili muž i žena, a kada bude još kasnije za sve, shvatiće da je mnogo ranije oboma trebalo da prizna da je to i sama skapirala.
Enough Said, kao što ime kaže, je film o mnogo stvari- odraslim ljudima čiji životi su na korak da zakorače u drugu i poslednju polovinu života. O razvedenim ljudima i problemima njihove reintegracije u svet tragača za ljubavlju. O očevima, majkama i deci i ko tu šta, posle nekog vremena, traži jedno od drugih. O iskrenosti.
Enough Said je duhovit film u kome se glavni junaci nisu uplašili da relaksirani time da u životu već nešto nisu postigli pokažu ili priznaju neke svoje mane- ona da je malograđanka (a šta je drugo nego njeno druženje sa new age pesnikinjom (Holofcenerin "regular" Catherine Keener), a on da je pomalo inertan i pomalo lenj. Ti "sitni" momenti filma instantno nas zbližavaju sa junacima i puštaju nas da se osećamo relaksirano. Nema ni jednog jedinog pretencioznog trenutka, sve je podređeno priči (čak i pomalo "primera radi" svrsishodni par kojim gospodari Toni Collette) i sve sve vreme prija.
Ne treba biti negativan.
SELEKTAH: 9/ 10
Ovako (treba da) izgleda "mali" američki, nezavisni film.
Znate onaj u kome u par dana ili nedelja ispratimo neka sitna dešavanja par junaka, zbližimo se sa njihovim željama i strepnjama, vidimo zašto su "seljaci", kao i koliko ličimo na njih, složimo se oko toga da život i nije toliko loš. Hepiend nije nužan, ali je poželjan.
Kad ga nema, iz nekog razloga, to više nisu "mali" filmovi.
Nicole Holofcener, autorka filmova Please Give i Friends With Money, izgleda je nakon pojačanog rada sa zanimljivim ljudima, pre svega kao rediteljka epizoda Parks and Recreation i Enlightened, uspela da omiriše i usvoji koliko je humor bitan za pričanje bilo koje priče. Rezultat je njen najbolji film (uzimajući u obzir samo ove koje sam gledao) i verovatno jedan od naj-feelgood filmova u poslednjih godinu dana. Jedina tužna stvar u vezi sa njim jeste da je to pretposlednji film Jamesa Gandolfinija.
Iskreno, ne znam da li je Holofcenerova, koja je i autorka scenarija, računala sa tim da će Gandolfini i Julia Louis-Dreyfus igrati glavne uloge, pa je sa tim na umu i prilagodila svoje likove njima u startu ili je imala tu neviđenu sreću da namiriše u kojoj meri su ovi dvoje idealni za napisane uloge. Jer zaista jesu i prava je šteta što do sada nisu imali prilike da se sličnim ulogama ili filmovima pozabave više. Ovde bih naročito da napomenem, ne samo zato što o pokojnicima treba govoriti sve najlepše, da je Gandolfini fenomenalan i da je bez ikakvih teškoća pokazao svima da Tony Soprano nije najbolje i jedino što je mogao da igra.
Kao što rekoh, priča je skoro na nivou anegdote. Razvedena majka odrasle tinejdžerke (Julia) na istoj žurci upoznaje muškarca i ženu. On će joj postati ljubavnik, a ona prijateljica. Kad bude već kasno za sve, saznaće da su on i ona jednom bili muž i žena, a kada bude još kasnije za sve, shvatiće da je mnogo ranije oboma trebalo da prizna da je to i sama skapirala.
Enough Said, kao što ime kaže, je film o mnogo stvari- odraslim ljudima čiji životi su na korak da zakorače u drugu i poslednju polovinu života. O razvedenim ljudima i problemima njihove reintegracije u svet tragača za ljubavlju. O očevima, majkama i deci i ko tu šta, posle nekog vremena, traži jedno od drugih. O iskrenosti.
Enough Said je duhovit film u kome se glavni junaci nisu uplašili da relaksirani time da u životu već nešto nisu postigli pokažu ili priznaju neke svoje mane- ona da je malograđanka (a šta je drugo nego njeno druženje sa new age pesnikinjom (Holofcenerin "regular" Catherine Keener), a on da je pomalo inertan i pomalo lenj. Ti "sitni" momenti filma instantno nas zbližavaju sa junacima i puštaju nas da se osećamo relaksirano. Nema ni jednog jedinog pretencioznog trenutka, sve je podređeno priči (čak i pomalo "primera radi" svrsishodni par kojim gospodari Toni Collette) i sve sve vreme prija.
Ne treba biti negativan.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment