HELMS ALEE – Sleepwalking Sailors (Sargent House)

Ova riba je za trpeze sladokusaca i ekscentrika

upecao: powerty

Sasvim je moguće da sam u blogomanijskoj poplavi tamo na koncu prethodne i početkom ove decenije ulovio i preslušao prethodne albume Helms Alee – avaj, ne sećam ih se. Mreže bacane po mreži su tih dana konstantno bile pune, posebno, ajajaj, nazovimo je tako, “postrockerštine”, te je sva prilika da je HA ponuda na svojim počecima bila generička, što je od tada do dana današnjeg bila sve učestalija pojava u sve kanonizovanovanijem i samim tim nezanimljivijem žanrovskom obrascu. Na sreću, treći album je neviđena sreća – američki trojac je pronašao striktno svoj teren.

Nakon što je grupa iz Sijetla ostala bez svog dotadašnjeg izdavača – cenjene etikete HydraHead (u vlasništvu Aarona Turnera iz upokojenih Isis), koja je u međuvremenu prestala sa aktivostima, ideja je bila da se krene u sve popularnije diskografsko samopreduzetništvo. Zatim je bačena i ključna kocka – apsolutnom većinom svih prisutnih odlučeno je da se novi album pohrani na analognoj traci, koja je završila u rukama ljudi s etikete Sargent House, koja se naposletku i prihvatila izdavanja Mornara mesečara.

Koliko god da je bliska istini ocena da Helms Alee ponuda ni u kom slučaju nije podesna za uobičajeni slušni pop aparat, svojim bri-kolažom suštinski ne-pop sastojaka (math, prog, psych, post, noise pa i metal, te posebno zanimljiva privatavanja svih prozvanih sa indiejem i američkom muzičkom tradicijom), opet ne bi bilo fer ne napomenuti frapantnost njene poperske uglačanosti i kristalne čistote. Da sve bude još luđe i iracionalnije, nema govora da je u tom transferu na oltaru išta žrtvovano. Agresije ne manjka, ideje prosto kuljaju izvirući jedna iz druge; čitava priča je konkretizovana i izoštrena do novog nivoa u kome je samo nebo granica. Na toj koti lako je izgubiti se u pretencioznosti, no trojac uspeva da zadrži fokus i novom dinamikom osveži uveliko ofucani tiho-glasno šablon.

“Nabacivanjem” mesa na suve tehnikalije tj. prijemčivanjem neprijemčivog u mnogo mekšoj verijanti nedavno su se više (debi)-manje(drugi album) uspešno bavili Foals. Sleepwalking Sailors svojom hipnotičnošću evociraju uspomene na raniji (mnogo plodniji) opus već pominjanih Isis (LP Oceanic (2002)), a dvoglasje podseća i (više) na Kylesu i (manje) na Circle Takes The Square i njihov besmrtni debi As The Roots Undo iz 2003/4.  Dok su prvopomenuti nesumnjivo najbliža muzička rodbina HA, potonji su namedroppovani ne toliko zbog stilske sličnosti već zbog toga što su, kao i Helms Alee, dokačili Sveti gral sviranja – našavši striktno svoj prepoznatljivi zvuk.

U slučaju Helms Alee, pogonsko gorivo je ritam sekcija. Surovo distorzirani bas Dane James okidač je za nebrojene naftne mrlje, dok bubanj Hozoji Margullis (još jedna devojka, kakvo ime!) krasi spretno nađena ravnoteža između zategnutih ego tripova Larsa Ulricha na Metaličinom ...And Justice For All i igre u službi tima u kome gitarošu Benu Verellenu nije teško da pored takvih saigrača ponese kapitensku traku. Nijedna pesma s razlogom nije izdvajana: koliko god da je format albuma u ovo digitalno doba sahranjivan i proglašavan za relikt prošlosti, za njega postoji budućnost dokle god se snimaju komadi kao što je ovaj.

SLKTH: 8.5/10