Film kao dnevnik ideja
Miguela Gomesa sam/ smo upoznao prvi put sa filmom Tabu. Film o kome ovde pišem je njegov prvi igrani film, iz 2004. I taj film počinje fenomenalno. Prvih dvadesetinešto minuta filma su potpuno briljantni do nivoa mog "a la Eli" fizičkog ushićenja.
Jedan tip kao obučen kao Toy Story kauboj dolazi na dečiji rođendan koji je organizovan u nekom muzeju. Tamo ga sačekuje žena obučena kao vila. Ona mu je možda devojka. Ako nije, sigurno ga voli više nego što zaslužuje. On juri neku drugu curu. Danas mu je rođendan. Deca igraju predstavu "Snežana i sedam patuljaka". Kauboj je pojeo jabuku koju je trebalo da pojede Snežana. Stiče se utisak da su Kauboj, Vila i Treća žena i učitelji toj istoj deci kad nisu u kostimima. Kauboj je baš drkadžija. Toooliko me podseća na mene. I ništa mu ne ide od ruke. Sve se završava katastrofalno po njega i on ostaje sam. U (možda) kući u kojoj je odrastao. A onda dobija i boginje. Solondz meets Almodavar, skoro.
Na početku filma Gomes nam napiše da do tridesete godine imamo lice koje nam je bog dao, a nakon toga ono koje zaslužujemo.
Za taj deo, bez problema: 10/ 10 (da li sam pomenuo da dok ide špica vila spontano počne sa pesmom i sve izgleda kao naličje dobrog mjuzikla?!)
Međutim onda počne drugi film za koji neki gledaoci na imdb-u misle da je genijalan, da se gleda bez daha itd itd... Ali, ne. Ono što sledi može se tumačiti na mnogo načina, ali pet minuta "toga" bilo bi dovoljno za gledanje. A ne sat i pet minuta.
Gomes vešto i na blic pokazuje da smo u istoj kući u kojoj smo ostavili kauboja Franciska. Jedino što je on sada zatvoren u sobu sa crvenim svetlom iz koje nikada ne izlazi i mi ga nikada ne vidimo, a o njemu brine šest patulj... pardon- njegovih drugara. Koji vreme provode (ne) poštujući brojna pravila zajedničkog suživota/ igre sa kojima nas upoznaje narator (kome je Gomes, izgleda, sklon koliko i tome da film podeli na dva nejednaka dela) i praveći raznorazne zvrčke, poput dece, ili muškaraca koji odbijaju da odrastu. Ovaj deo filma se zove "Boginje" (prvi se zvao "Pozorište", kad već pitate).
Iako su junaci simpatični, dešavanja među njima ima toliko i sva ona prikazana su u elipsama, kodifikovana nekim pravilima ponašanja u koja mi ne možemo da uđemo (ali možemo da naslutimo ideju iza njih). I repetativnost, iako sve traje samo tri dana, lagano muči gledaoca koji sve ubrzanije postaje sve manje zainteresovan da prati šta će dalje biti. I iščekuje kraj.
Lepo je i jasno je šta Gomes želi da nam pokaže. Kako tu nevoljnost da se odraste razotkriva kroz tako snažne veze sa detinjstvom i srećom, odanošću (prva stvar bez koje ostajemo odrastanjem). Čitav drugi deo filma jeste taj lepružan košmar koji ga je zadesio sa zakasnelim "boginjama" (simbolično dobijenim kroz "otrovanu" jabuku koju je pojeo umesto Snežane), ali bez glavnog junaka koji nam se toliko (nije) dopao, mi niti želimo niti stižemo da odaberemo nekog drugog.
Pretpostavljam da njihova imena nose simboliku (najmlađi se zove Teksas), baš kao i njihove igre, baš kao i to što na kraju jedan po jedan nestaju...ali radnja je prezasićena referencama, simbolikom, metaforama praktično do nivoa apstraktnosti i to je čini iritantno hermetičnom čak i za entuzijazam koji je pobudio prvi deo filma.
Huh.
I zato za taj deo: 2/ 10.
Pa vi saberite i podelite.
Miguela Gomesa sam/ smo upoznao prvi put sa filmom Tabu. Film o kome ovde pišem je njegov prvi igrani film, iz 2004. I taj film počinje fenomenalno. Prvih dvadesetinešto minuta filma su potpuno briljantni do nivoa mog "a la Eli" fizičkog ushićenja.
Jedan tip kao obučen kao Toy Story kauboj dolazi na dečiji rođendan koji je organizovan u nekom muzeju. Tamo ga sačekuje žena obučena kao vila. Ona mu je možda devojka. Ako nije, sigurno ga voli više nego što zaslužuje. On juri neku drugu curu. Danas mu je rođendan. Deca igraju predstavu "Snežana i sedam patuljaka". Kauboj je pojeo jabuku koju je trebalo da pojede Snežana. Stiče se utisak da su Kauboj, Vila i Treća žena i učitelji toj istoj deci kad nisu u kostimima. Kauboj je baš drkadžija. Toooliko me podseća na mene. I ništa mu ne ide od ruke. Sve se završava katastrofalno po njega i on ostaje sam. U (možda) kući u kojoj je odrastao. A onda dobija i boginje. Solondz meets Almodavar, skoro.
Na početku filma Gomes nam napiše da do tridesete godine imamo lice koje nam je bog dao, a nakon toga ono koje zaslužujemo.
Za taj deo, bez problema: 10/ 10 (da li sam pomenuo da dok ide špica vila spontano počne sa pesmom i sve izgleda kao naličje dobrog mjuzikla?!)
Međutim onda počne drugi film za koji neki gledaoci na imdb-u misle da je genijalan, da se gleda bez daha itd itd... Ali, ne. Ono što sledi može se tumačiti na mnogo načina, ali pet minuta "toga" bilo bi dovoljno za gledanje. A ne sat i pet minuta.
Gomes vešto i na blic pokazuje da smo u istoj kući u kojoj smo ostavili kauboja Franciska. Jedino što je on sada zatvoren u sobu sa crvenim svetlom iz koje nikada ne izlazi i mi ga nikada ne vidimo, a o njemu brine šest patulj... pardon- njegovih drugara. Koji vreme provode (ne) poštujući brojna pravila zajedničkog suživota/ igre sa kojima nas upoznaje narator (kome je Gomes, izgleda, sklon koliko i tome da film podeli na dva nejednaka dela) i praveći raznorazne zvrčke, poput dece, ili muškaraca koji odbijaju da odrastu. Ovaj deo filma se zove "Boginje" (prvi se zvao "Pozorište", kad već pitate).
Iako su junaci simpatični, dešavanja među njima ima toliko i sva ona prikazana su u elipsama, kodifikovana nekim pravilima ponašanja u koja mi ne možemo da uđemo (ali možemo da naslutimo ideju iza njih). I repetativnost, iako sve traje samo tri dana, lagano muči gledaoca koji sve ubrzanije postaje sve manje zainteresovan da prati šta će dalje biti. I iščekuje kraj.
Lepo je i jasno je šta Gomes želi da nam pokaže. Kako tu nevoljnost da se odraste razotkriva kroz tako snažne veze sa detinjstvom i srećom, odanošću (prva stvar bez koje ostajemo odrastanjem). Čitav drugi deo filma jeste taj lepružan košmar koji ga je zadesio sa zakasnelim "boginjama" (simbolično dobijenim kroz "otrovanu" jabuku koju je pojeo umesto Snežane), ali bez glavnog junaka koji nam se toliko (nije) dopao, mi niti želimo niti stižemo da odaberemo nekog drugog.
Pretpostavljam da njihova imena nose simboliku (najmlađi se zove Teksas), baš kao i njihove igre, baš kao i to što na kraju jedan po jedan nestaju...ali radnja je prezasićena referencama, simbolikom, metaforama praktično do nivoa apstraktnosti i to je čini iritantno hermetičnom čak i za entuzijazam koji je pobudio prvi deo filma.
Huh.
I zato za taj deo: 2/ 10.
Pa vi saberite i podelite.
No comments:
Post a Comment