Umesto da nam ga utera, on mu svira
U par navrata u filmu Atomski zdesna ponavlja se scena u kojoj jedan od glavnih junaka, Mladen, nuždi, a u jednoj čak vidimo i njegov mlohavi penis kako nemoćno pokušava da se u par, prostatom izmučenih, mlazeva konačno isprazni. U velikoj meri kolaž ovih scena služi i kao metafora za to kakav je Atomski zdesna film. Umesto da nam ga moćno zada, on kilavo pišucka po nama, odajući pre aktuelnu kreativnu (ne)moć svog autora, nego našu aktuelnu (zapišanu) poziciju.
Gledao sam nedavno Srđana Dragojevića u Kažiprstu B92. Govorilo se i o ovom filmu. Isti, ako sam dobro razumeo njegove reči, treba da nam pokaže u kojoj meri je kapitalizam u ova tranziciona vremena brutalan jebač naših života. Srđan nije želeo da ostavi dilemu u vezi sa tim, pa je skromno priznao kako on misli da su "ratna" vremena ("devedesete") bile bolje (po nas), nego ovo što je došlo posle njih. Nažalost, ta izjava me nije isprovocirala. Bila je pre, nekako, partijski dosadna. A s obzirom da Srđan "partijski krug" deli sa neosuđenim ratnim zločincima i dokazanim neprijateljima srpskog naroda, moram da priznam da me je iskreno zaboleo kurac da Atomskom zdesna, po njegovoj preporuci, priđem "s leva" tj kao nekakvom "moralnom video-štivu".
Dragojević me, naravno, svojim TV nastupom nije odgovorio od toga da odem i pogledam njegov novi film. Ali, da budem iskren, i pre ove TV promocije, nešto mi je smrdelo u vezi sa njegovim dolaskom i poručivalo da ne bi trebalo puno da očekujem. Prvo, stigao je nekako bez pompe i brujanja "da stiže novi Dragojevićev film". Drugo, u filmu igra Mima Karadžić, a to mi je poslednjih trideset godina dobar znak da je nešto na pjenu od sranja. Treće, sve mi je u vezi sa filmom delovalo neočekivano "malo", kao da se radi o nekom usputnom projektu, projektu između projekata, džeparcu.
I pokazaće se- osećaj me nije izneverio.
Atomski zdesna je smešten u jedan jadranski hotel (i nije toliko bitno na čijoj obali), a radnja se odvija tokom samo par sati u jednom danu. Mladen (igra ga Emir Kusturica koji izgleda kao Srđan Todorović) je frontmen prevarantske/ kapitalističke/ biznis ekipe koja trguje "time-sharing" apartmanima rezorta "Flamingos". I s jedne i s druge strane (prodavci i potencijalni kupci) čeka nas internacionalna ekipa ("od Vardara pa do Triglava") s tim što ovoj prodajnoj sudbinu kroji "zli Švaba" (nemi i odlični Uroš Đurić) koji će dvostruko nagraditi sve koji ovog puta obave prodaju, ali i otpustiti sve koji to ne uspeju da učine. Dakle, s "njihove" strane je uobičajena kapitalistička jednačina za preživljavanje. Sa ove druge, očekuje nas, za Dragojevića, uobičajena galerija tragi-komičnih junaka koji sa svojim mini-sudbinicama nisu ništa više do polu-ošamućenih kokoški koje će neko uskoro da očerupa. Međutim, problem je što posle nekoliko filmova svi ti junaci deluju već viđeno, otaljano, sa predvidljivim i opako neuverljivim setom gorko-slatkih momenata. Deluje mi da je Dragojević u želji da što više ujugonostalgiči, pardon, internacionalizuje svoj film napravio previše ustupaka koji su materijal za solidnu tragi-komediju (kako on sam vidi svoj film) pretvorili u televizičnu farsu tipa Hajde da se volimo 3, samo bez Brene.
Osmišljen kao kolaž minijatura, najčešće konstruisanih na relaciji prodavac-kupci, koji prolaze kroz nekoliko faza prodaje, Atomski zdesna pokazuje da su i prodavci i kupci u sličnim čabrima. Međutim, fino krojenje likova koje smo imali u najboljim Dragojevićevim filmovima ovde je svedeno na kurcoboljni manirizam, a čak su i uobičajeno simpatične autoreferentne fore bedne i dosadne. Likovi s obe strane prodaje su "mali" na svake načine, a kako su ovce za šišanje, ne vidim što bih se ja tome protivio, niti kako bi ovaj film baš na ponuđenom modelu kapitalističkog dejstvovanja trebalo da bude reprezentativan za buđenje naroda i narodnosti. Prilike u kojima je Dragojević pre umeo da u sred balkanske šale ušeta ozbiljne i tragične trenutke (i obrnuto) sada, kao po nekom prećutnom dogovoru, Bosance vide kao najveće gubitnike, a Hrvate i Srbe podjednako šibaju za sve što se desilo, dok Slovenci ostaju podli mastermajndovi iz pozadine. S tim što ovaj put "reprezent Bosanaca", Omer Bašlagić (igra ga Branko Đurić k'o i sve što igra), dovodi i sebe i autora filma u vrlo nezgodnu poziciju praktičnim parodiranjem sopstvene tragedije. Pa tako ispada da su Bosanci najviše najebali zato što su bili "najgluplji" tj zato što su najviše voleli Jugoslaviju i Tita. Bojim se da će neukusno po jugonostalgičare (film, inače, nastupa "u ime svih nas iz 50-60-70 i neke") delovati i njegovo "nadmetanje" sa (Srbinom) Mladenom u tome ko je više stradao tokom rata. A u kontekstu prethodno rečenog još je problematičnije kasnije produbljivanje tragičnosti i gluposti Bašlagića. Dok ja nikako ne vidim kako će Srđan da objasni (i) Bosancima da je za vreme rata bilo bolje. Čak i u odnosu na ovo sada.
Ipak, kao najnezaobilazniji problem Dragojevićevog filma vidim to što Atomski zdesna uopšte ne izgleda kao osmi film jednog respektabilnog autora, već kao nevešt pokušaj nekoga do kolena zaglibljenog u Olega Novkovića ko netalentovano pokušava da uradi "ono što Dragojeviću ide od ruke". Humor je na momente uvredljiv čak i za najveće fanove Sela koje gori..., gluma šmiranje ravno osmom nastavku Žikine dinastije, dok dramski momenti (kao uspeliji aspekt filma) stilski i na svaki drugi način štrče za par kopalja iznad svega ostalog što nam je prikazano (do naročitog rediteljskog masturbiranja u tom pogledu došlo se u dočaravanju muka "time-sharing" prodavačice Olge (Ana Kostovska)). U isto vreme Atomski zdesna je ozbiljno lišen Dragojevićeve samo-dopadljive baroknosti i potrebe da se overdozom efektnih detalja pozabavi čak i u najmarginalnijim epizodicama svojih filmova. Bojim se da Dragojeviću ovako oštro fokusiranje na priču, naročito zbijeno i vremenom i mestom (u ostalom pogledajte samo kako je to razbijeno u Lepa sela lepo gore) nikako ne prija. Atraktivni flešbekovi su meso njegovih junaka i neretko dobrog dela priče. Ovde imate samo kost i izgorelu kožu.
Pretpostavljam da bi i Atomski zdesna voleo sebe da vidi kao ružičastu verziju Crnog talasa (što u najvećoj meri najbolji Dragojevićevi filmovi i jesu), ali ekskluzivnost osnovne premise i banalnost junaka odvukli su priču u različitim smerovima i napravili film sa kojim, bojim se, publika neće imati ništa zajedničko. Neprijatelj ne deluje blisko i prepoznatljivo, a svi koji bi sebe trebalo da vide u ogledalu nimalo nisu raspoloženi da to čine u društvu sa "ostalima". Naši narodi i narodnosti navikli su da imaju svoje, autentične muke i ne pristaje im se više ni na kakav zajednički lonac.
SELEKTAH: 2/ 10
U par navrata u filmu Atomski zdesna ponavlja se scena u kojoj jedan od glavnih junaka, Mladen, nuždi, a u jednoj čak vidimo i njegov mlohavi penis kako nemoćno pokušava da se u par, prostatom izmučenih, mlazeva konačno isprazni. U velikoj meri kolaž ovih scena služi i kao metafora za to kakav je Atomski zdesna film. Umesto da nam ga moćno zada, on kilavo pišucka po nama, odajući pre aktuelnu kreativnu (ne)moć svog autora, nego našu aktuelnu (zapišanu) poziciju.
Gledao sam nedavno Srđana Dragojevića u Kažiprstu B92. Govorilo se i o ovom filmu. Isti, ako sam dobro razumeo njegove reči, treba da nam pokaže u kojoj meri je kapitalizam u ova tranziciona vremena brutalan jebač naših života. Srđan nije želeo da ostavi dilemu u vezi sa tim, pa je skromno priznao kako on misli da su "ratna" vremena ("devedesete") bile bolje (po nas), nego ovo što je došlo posle njih. Nažalost, ta izjava me nije isprovocirala. Bila je pre, nekako, partijski dosadna. A s obzirom da Srđan "partijski krug" deli sa neosuđenim ratnim zločincima i dokazanim neprijateljima srpskog naroda, moram da priznam da me je iskreno zaboleo kurac da Atomskom zdesna, po njegovoj preporuci, priđem "s leva" tj kao nekakvom "moralnom video-štivu".
Dragojević me, naravno, svojim TV nastupom nije odgovorio od toga da odem i pogledam njegov novi film. Ali, da budem iskren, i pre ove TV promocije, nešto mi je smrdelo u vezi sa njegovim dolaskom i poručivalo da ne bi trebalo puno da očekujem. Prvo, stigao je nekako bez pompe i brujanja "da stiže novi Dragojevićev film". Drugo, u filmu igra Mima Karadžić, a to mi je poslednjih trideset godina dobar znak da je nešto na pjenu od sranja. Treće, sve mi je u vezi sa filmom delovalo neočekivano "malo", kao da se radi o nekom usputnom projektu, projektu između projekata, džeparcu.
I pokazaće se- osećaj me nije izneverio.
Atomski zdesna je smešten u jedan jadranski hotel (i nije toliko bitno na čijoj obali), a radnja se odvija tokom samo par sati u jednom danu. Mladen (igra ga Emir Kusturica koji izgleda kao Srđan Todorović) je frontmen prevarantske/ kapitalističke/ biznis ekipe koja trguje "time-sharing" apartmanima rezorta "Flamingos". I s jedne i s druge strane (prodavci i potencijalni kupci) čeka nas internacionalna ekipa ("od Vardara pa do Triglava") s tim što ovoj prodajnoj sudbinu kroji "zli Švaba" (nemi i odlični Uroš Đurić) koji će dvostruko nagraditi sve koji ovog puta obave prodaju, ali i otpustiti sve koji to ne uspeju da učine. Dakle, s "njihove" strane je uobičajena kapitalistička jednačina za preživljavanje. Sa ove druge, očekuje nas, za Dragojevića, uobičajena galerija tragi-komičnih junaka koji sa svojim mini-sudbinicama nisu ništa više do polu-ošamućenih kokoški koje će neko uskoro da očerupa. Međutim, problem je što posle nekoliko filmova svi ti junaci deluju već viđeno, otaljano, sa predvidljivim i opako neuverljivim setom gorko-slatkih momenata. Deluje mi da je Dragojević u želji da što više ujugonostalgiči, pardon, internacionalizuje svoj film napravio previše ustupaka koji su materijal za solidnu tragi-komediju (kako on sam vidi svoj film) pretvorili u televizičnu farsu tipa Hajde da se volimo 3, samo bez Brene.
Osmišljen kao kolaž minijatura, najčešće konstruisanih na relaciji prodavac-kupci, koji prolaze kroz nekoliko faza prodaje, Atomski zdesna pokazuje da su i prodavci i kupci u sličnim čabrima. Međutim, fino krojenje likova koje smo imali u najboljim Dragojevićevim filmovima ovde je svedeno na kurcoboljni manirizam, a čak su i uobičajeno simpatične autoreferentne fore bedne i dosadne. Likovi s obe strane prodaje su "mali" na svake načine, a kako su ovce za šišanje, ne vidim što bih se ja tome protivio, niti kako bi ovaj film baš na ponuđenom modelu kapitalističkog dejstvovanja trebalo da bude reprezentativan za buđenje naroda i narodnosti. Prilike u kojima je Dragojević pre umeo da u sred balkanske šale ušeta ozbiljne i tragične trenutke (i obrnuto) sada, kao po nekom prećutnom dogovoru, Bosance vide kao najveće gubitnike, a Hrvate i Srbe podjednako šibaju za sve što se desilo, dok Slovenci ostaju podli mastermajndovi iz pozadine. S tim što ovaj put "reprezent Bosanaca", Omer Bašlagić (igra ga Branko Đurić k'o i sve što igra), dovodi i sebe i autora filma u vrlo nezgodnu poziciju praktičnim parodiranjem sopstvene tragedije. Pa tako ispada da su Bosanci najviše najebali zato što su bili "najgluplji" tj zato što su najviše voleli Jugoslaviju i Tita. Bojim se da će neukusno po jugonostalgičare (film, inače, nastupa "u ime svih nas iz 50-60-70 i neke") delovati i njegovo "nadmetanje" sa (Srbinom) Mladenom u tome ko je više stradao tokom rata. A u kontekstu prethodno rečenog još je problematičnije kasnije produbljivanje tragičnosti i gluposti Bašlagića. Dok ja nikako ne vidim kako će Srđan da objasni (i) Bosancima da je za vreme rata bilo bolje. Čak i u odnosu na ovo sada.
Ipak, kao najnezaobilazniji problem Dragojevićevog filma vidim to što Atomski zdesna uopšte ne izgleda kao osmi film jednog respektabilnog autora, već kao nevešt pokušaj nekoga do kolena zaglibljenog u Olega Novkovića ko netalentovano pokušava da uradi "ono što Dragojeviću ide od ruke". Humor je na momente uvredljiv čak i za najveće fanove Sela koje gori..., gluma šmiranje ravno osmom nastavku Žikine dinastije, dok dramski momenti (kao uspeliji aspekt filma) stilski i na svaki drugi način štrče za par kopalja iznad svega ostalog što nam je prikazano (do naročitog rediteljskog masturbiranja u tom pogledu došlo se u dočaravanju muka "time-sharing" prodavačice Olge (Ana Kostovska)). U isto vreme Atomski zdesna je ozbiljno lišen Dragojevićeve samo-dopadljive baroknosti i potrebe da se overdozom efektnih detalja pozabavi čak i u najmarginalnijim epizodicama svojih filmova. Bojim se da Dragojeviću ovako oštro fokusiranje na priču, naročito zbijeno i vremenom i mestom (u ostalom pogledajte samo kako je to razbijeno u Lepa sela lepo gore) nikako ne prija. Atraktivni flešbekovi su meso njegovih junaka i neretko dobrog dela priče. Ovde imate samo kost i izgorelu kožu.
Pretpostavljam da bi i Atomski zdesna voleo sebe da vidi kao ružičastu verziju Crnog talasa (što u najvećoj meri najbolji Dragojevićevi filmovi i jesu), ali ekskluzivnost osnovne premise i banalnost junaka odvukli su priču u različitim smerovima i napravili film sa kojim, bojim se, publika neće imati ništa zajedničko. Neprijatelj ne deluje blisko i prepoznatljivo, a svi koji bi sebe trebalo da vide u ogledalu nimalo nisu raspoloženi da to čine u društvu sa "ostalima". Naši narodi i narodnosti navikli su da imaju svoje, autentične muke i ne pristaje im se više ni na kakav zajednički lonac.
SELEKTAH: 2/ 10
U ovom filmu ima Srđana, ima Srdana, a bogami kada Đura održi monolog o masakru omladine u Tuzli 25. maja 1995. a ne pomene masakr vojnika JNA 15. maja 1992. ima i Sidrana.
ReplyDeleteSmatram da je ovo film čiji su kvaliteti vrlo značajni, od njih je jedan u prvom a jedan u drugom planu. U prvom planu je kvalitet same ideje, teme, angažmana, dakle mislim da je Srđan Dragojević odlično prepoznao temu i uprkos tome što je ona globalna, dao joj odličnu lokalnu crtu, i rekao bih čak, vrlo dobro opravdao njen regionalni ex-SFRJ karakter koji bi u protivnom samo ostao produkciona poštapalica.
Dakle, opet su "svi Srbi u jednoj nevolji", ovog puta su sve ex-SFRJ zemlje suočene sa kapitalizmom u svojim najoportunijim formama kao što su time share aranžmani. Finansijsko-potrošačko smeće sa Zapada dolazi na velika vrata i produbljuje već ozbiljnu prezaduženost i iscrpljenost lokalnog stanovništva. To je dobra tema i Dragojević je obrađuje iz mametovskog ugla, direktno parafrazirajući GLENGARRY GLEN ROSS.
Ovo je, slobodno se može reći - iako četvrti Srđanov film u 21. veku - zapravo njegov prvi film koji o tom veku zapravo govori. U tom smislu, ATOMSKI je meni bio zreliji i estetski i ideološki zanimljiviji i od GEORGIJA i od PARADE. Mislim da je u tom pogledu izuzetno važno da Srđan kao naš značajan reditelj ukorači u novo vreme i nove izazove.
Drugi, manje vidljiv kvalitet filma jeste veliki rediteljski izazov držanja junaka na jednom mestu, tokom jedne ceremonije, što je uvek težak zadatak, u čemu Srđan takođe uspeva, pokazujući da je i dalje na nivou čistog pripovedačkog zanata među najboljima u regionu. No, ovaj drugi kvalitet je nešto što publici možda nije toliko vidljivo niti čitljivo, ali sasvim sigurno joj pomaže da lakše isprati film.
ReplyDeleteNo, ono što je problem jeste zapravo što film najbolje funkcioniše onda kada uđe u karaktere, a toga ima vrlo malo jer su likovi većinom tipski, i ne samo jednodimenzionalni već i prilično ograničeni u svojim htenjima i osobinama. Izuzev Mladena, Omera i Maje, ostali likovi praktično ne prođu nikakvu transformaciju već sviraju taj jedan ton ceo film što u spoju sa "kursadžijskim" poigravanjem etničkim stereotipima na kraju prilično smeta ovim nespornim kvalitetima filma. Međutim, mislim da je u tom problemu skriven recidiv prošlih filmova. Možda grešim ali mi se čini da se Srđan opredelio za "mali film" ali da se sa time nije pomirio i da je onda poželeo da ga "poveća" uvodeći stare metode koji su donosili rezultate u ranijim filmovima, pre svega PARADI. I onda otud imamo taj nelagodan miks inteligentnog i namerno stupidizovanog, vrlo senzibilnog i kulturrasističkog. U jednoj kritici sam pročitao odličnu formulaciju "winningly stupid" i to je bila karakteristika junaka u PARADI koja je u zadatim okvirima funkcionisala. U ATOMSKOM ona ne funkcioniše. Otud i gaf sa Đurom više vidim kao znak da je ovo film 21. veka u kome više zapravo nema dileme da su srpski zločini jedini zločini u proteklom ratu, to je postalo deo našeg filmskog izraza, kao upotreba određenog pokreta kamere.
No, taj disbalans između "kursadžijskog" pokušaja da se film "naduva" do statusa hita i male intimističke priče, sa tezom koja se ukucava čekićem, što bi recimo bilo svojstvenije Srdanu Goluboviću, predstavlja prilično ozbiljan problem. Naime, ovog puta film skreće u kulturrasizam, naročito u prikazu opsceno karikiranog para iz Niša koji je drastičan čak i za "kursadžijske" standarde. Međutim, pored tog para, problem je što generalno taj humor u ovom filmu upadljivo nije smešan. Naprosto, kada Hrvat kaže "ako su oni Hrvati onda sam ja Srbin" je logika koju smo već previše puta videli i lako je anticipiramo. Za humor je jako važno da u sebi nosi i nešto neočekivano a ovde naprosto kad god krene da se gradi neka duhovitost nema ničega neočekivanog.
Otud ne čudi da je ATOMSKI doživeo fijasko na blagajnama. Iako je cenzus za stimulaciju gledanosti kod nas postavljen nisko, na 30 000 gledalaca, a ovaj film je izgurao oko 40 000, to je ipak katastrofalan pad za Dragojevića. To samo znači da je pokušaj da se film "okomercijali" bio jasan autogol, koliko god negde bio konzistentan sa poetikom.
Mislim da je film ATOMSKI ZDESNA delo koje će puni smisao imati tek na malom ekranu, iako u odnosu na PARADU deluje mnogo manje kao "specijal posvećen temi", a paradoksalno, mnogo je više posvećen temi i snažnije je angažovan. U svakom slučaju, iako ovo nije značajan Dragojevićev film a nije ni uspešan, posle dužeg vremena imam optimizam kad je reč o njegovom daljem radu i prilagođavanju novim izazovima.
S druge strane, ATOMSKI ZDESNA u svojoj nemogućnosti da bude "grandiozan" repertoarski film pokazuje da u novom milenijumu tek treba da artikulišemo estetiku "srpskog imperijalnog filma" koji neće biti kao narodna pesma (MONTEVIDEO) već će donositi i određeni moderan rediteljski postupak. Dragojević je bio nosilac te ideje sa LEPIM SELIMA i RANAMA, a po godinama bi on trebalo da to radi i dalje. Ipak, ima li on snage?