treće uho: powerty
U jednom
od povremenih
napada griže savesti da sam možda
nepravedan prema nekim izvođačima, iako
me njihova estetika iskonski odbijala kao “not my cup of tea”, negde tamo na
prelazu između dva milenijuma od jednog bivšeg poznanika sam ćapio disk s najvećim
hitovima Bjork, držeći u malom mozgu jedno usiljeno RTS gostovanje Kaje Žutić u
kome je naša nekad mlada glumica Islanđanku hvalila na sva usta, što bi se
reklo. Eksperiment nažalost nije uspeo, na Bjork mogu samo da naletim na VH1,
ali nikako i da je sam pustim. Disk
stoji već decenijama na istoj polici, zgrčen u liniji sa svojom plastičnom
braćom i sestrama, strpljivo čekajući da se njihovi vlasnici jave (a znam da
neće) pre nego što završe pored kontejnera – kao većina kaseta koje su pre neku
godinu nestale za otprilike minut pošto su ostavljene u nekoliko kutija od
patika i zatim najverovatnije završile na nekom od buvljaka. Bilo je tu dobrih
stvari, ali ne žalim, princip posedovanja duhovnih dobara je, što se mene tiče,
digitalno poništen - više sam radoznao kakva im je sudbina.
Lekcija
je naučena – ne dovodi svoju slušalačku intuiciju u pitanje! Ta zapovest lako
je primenjena na slučaju Erike zvane EMA kada se pre neku godinu pojavio njen
album čiji je omot bio ukrašen njenom plesnom egzaltacijom, a vrat lančićem sa
kog je visilo njeno ime. Pomislio sam u sebi “bljak!” i preskočio skidanje, te
kao pravi digitalni lovac i sakupljač, digital redneck nigga (mada je crnja
rednek samo figurativna mogućnost, osim ako ga demokratski ne išibaju po vratu,
što je više demokratska praksa nego mogućnost), kliknuo dalje. FFWD. Present
time i ova naša interna zajebancija čiji je ishod bio da je baš meni EMA dopala
šaka.
Na
skoro nečuveno, uz samo jedan (OK, dva) jutjub klip(a) u memoreksu, EMA me
podseća na Peaches, Yeah Yeah Yeahs, Le Tigre i onu mučenicu u drhtavici kojoj
ni za dva veka trajanja spektakularno tipičnog britanskog smeća u obliku pesme
nisu uspeli da ubodu ime (i ja sam ga zaboravio) – sve odreda alt. mainstream
likove prema čijem sam opusu ili ambivalentan ili me blago iritira njihovo
upinjanje da se ostavi utisak “različitosti”, iako za to realno nema materijala
(nešto kao stavljanje pod znak pitanja vudialenovske premise Girls – o
čemu se ovde zapravo radi i zbog čega uopšte pratimo ove junake? Naravno, to ne
važi za sve sekunde koje svojim prisustvom uveličava Ray, najrealnija TV pojava
još od Alfa!). Jasno, kul je nemoguće definisati, ali u 19 od 20 slučajeva tu
ni nema nekog sadržaja vrednog pažnje. Kulu se diviš, ne promišljaš ga, pa
makar se do sutra tripovao da si kritički nastrojen, više bi voleo da si kul,
tj. prazan, “leader not follower” rezon. Istini za volju, nema tu Smileyeve “I
penetrate the shit that you love to hate” ambicije, već preliva “tursko
groblje” sentiment, uz blentavi smešak pri streljanju bezvrednih/virtuelnih
gomilica savremene umetnosti pogledom. Ekološki nes(a)vesno, ali jebiga...
Danak življenja u virtuelnoj državi, uz posledice proživljenje mladosti pod
sankcijama i NATO agresije.
Devojka
iz Južne Dakote je pre upuštanja u noise folk solo avanturu terala drone folk
(!) u jednom bendu. Kaže da se na ovoj ploči bavila digitalnom komodifikacijom.
Odlična ideja... Not! Čuj, neko komodifikovan se bavi komodifikacijom.
Buntovnički eskapizam ___________________ (prostor za debatu o tome šta je
punk). S druge strane, naslov albuma je realan, sviđa mi se, baš kao i naslov
debija Bjork... No...
...Uspeo
sam u naumu da napišem recenziju albuma a da ga nisam ni preslušao.
No comments:
Post a Comment