Isto to samo ozbiljnije. Nepotrebno
Asghar Farhadi je svoj filmski opus bazirao na malim, intimnim pričama u kojima se par stvari komično zamrsi i ostavi ne-toliko-komične posledice, a mi, gledaoci, dobijemo jedan pronicljiv prohod kroz ljudsku psihologiju i neperfektnosti iste. Sa Le Passe, prošlogodišnjim kanskim nepobednikom, rekao bih da Farhadi okreće leđa svojoj čehovljevsko-vudialenovskoj percepciji i pokušava da napravi ozbiljnu dramu. Pre reči "okreće" ubaciti "nepotrebno", a pre "ozbiljnu" reč "bergmanovsku" (pa što nisi?!, pitate se vi). U borbu za poziciju novog vladara evropskog filma (nema veze što je Iranac) Farhadi kreće francusko-italijanskom ko-produkcijom naoružan sa ozbiljnim francuskim zvezdama Berenice The Artist Bejo i Tahirom A Prophet Rahimom.
Priča je jednostavna, ali veoma komplikovana, da bi na samom kraju shvatili da se možda čak može propričati i o jednom apsurdnom trileru ovde. Sve se vrti oko Marie, tridesetineštogodišnje zgodne Francuskinje čiji muž Ahmad dolazi iz Irana kako bi se razveli. Marie je već uveliko u vezi sa Samirom čija je žena u komi nakon pokušaja samoubistva. Marie ima dve ćerke iz prvog braka, Ahmad joj je treći muž, a Samir treba da postane četvrti. Samir ima jedno dete sa ženom u komi. Tokom 3-4 dana koliko traje radnja filma Ahmad postaje katalizator raznoraznih reakcija koje doprinose imploziji nove Mariejine "porodice", a koja za posledicu ima stvari poprilično neprikladne za guranje pod tepih.
Farhadi je i dalje majstor neprijatnosti i u triju glavnih uloga on ima savršene "iznosioce" tih postavki i mi, gledaoci, stešnjeni u ambijent Mariejine kuće koja se (simbolično) renovira, vrlo često ne znamo kuda bi pobegli, samo da ne budemo tu.
Onaj triler momenat koji sam vam spomenuo, a koji neću više elaborariti da ne bih spojlovao, praktično služi kao mekgafinovska zavrzlama kojom se junaci bave samo da bi shvatili da pozamašni komadi prošlosti zakačeni za taj minorni ili fatalni događaj (zavisi kako gledate na stvari) neće nestati onog trenutka kada se on rasplete. Naprotiv, junaci samo još više postaju svesni prisustva te prošlosti (iako je deo nje, zajedno sa antonionijevski "istrebljenim" Ahmadom nestao pred kraj filma).
Na samom kraju filma, dosta eksplicitno, Farhadi koristi tezu da ništa brže ne vraća (u) prošlost od mirisa i pokazuje koji je jedini način da se nje zauvek ratosiljamo. Saznanje je bolno, nije da ga sami nismo bili svesni, ali čini mi se da glavni junaci pokazuju dosta samosvesti da prevaziđu probleme. I vreme će im, bez sumnje, u tome pomoći.
Le Passe uprkos obilju situacija malo više tapka u mestu, nekim nebitnim situacijama pridaje previše pažnje i vremena, nema onaj laki ritam na koji nas je Farhadi navikao i uprkos nespornoj težini priče ne uspeva da nas pritisne njome, kao što mu je to ranije polazilo za rukom sa znatno "blažim" životima drugih.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Asghar Farhadi je svoj filmski opus bazirao na malim, intimnim pričama u kojima se par stvari komično zamrsi i ostavi ne-toliko-komične posledice, a mi, gledaoci, dobijemo jedan pronicljiv prohod kroz ljudsku psihologiju i neperfektnosti iste. Sa Le Passe, prošlogodišnjim kanskim nepobednikom, rekao bih da Farhadi okreće leđa svojoj čehovljevsko-vudialenovskoj percepciji i pokušava da napravi ozbiljnu dramu. Pre reči "okreće" ubaciti "nepotrebno", a pre "ozbiljnu" reč "bergmanovsku" (pa što nisi?!, pitate se vi). U borbu za poziciju novog vladara evropskog filma (nema veze što je Iranac) Farhadi kreće francusko-italijanskom ko-produkcijom naoružan sa ozbiljnim francuskim zvezdama Berenice The Artist Bejo i Tahirom A Prophet Rahimom.
Priča je jednostavna, ali veoma komplikovana, da bi na samom kraju shvatili da se možda čak može propričati i o jednom apsurdnom trileru ovde. Sve se vrti oko Marie, tridesetineštogodišnje zgodne Francuskinje čiji muž Ahmad dolazi iz Irana kako bi se razveli. Marie je već uveliko u vezi sa Samirom čija je žena u komi nakon pokušaja samoubistva. Marie ima dve ćerke iz prvog braka, Ahmad joj je treći muž, a Samir treba da postane četvrti. Samir ima jedno dete sa ženom u komi. Tokom 3-4 dana koliko traje radnja filma Ahmad postaje katalizator raznoraznih reakcija koje doprinose imploziji nove Mariejine "porodice", a koja za posledicu ima stvari poprilično neprikladne za guranje pod tepih.
Farhadi je i dalje majstor neprijatnosti i u triju glavnih uloga on ima savršene "iznosioce" tih postavki i mi, gledaoci, stešnjeni u ambijent Mariejine kuće koja se (simbolično) renovira, vrlo često ne znamo kuda bi pobegli, samo da ne budemo tu.
Onaj triler momenat koji sam vam spomenuo, a koji neću više elaborariti da ne bih spojlovao, praktično služi kao mekgafinovska zavrzlama kojom se junaci bave samo da bi shvatili da pozamašni komadi prošlosti zakačeni za taj minorni ili fatalni događaj (zavisi kako gledate na stvari) neće nestati onog trenutka kada se on rasplete. Naprotiv, junaci samo još više postaju svesni prisustva te prošlosti (iako je deo nje, zajedno sa antonionijevski "istrebljenim" Ahmadom nestao pred kraj filma).
Na samom kraju filma, dosta eksplicitno, Farhadi koristi tezu da ništa brže ne vraća (u) prošlost od mirisa i pokazuje koji je jedini način da se nje zauvek ratosiljamo. Saznanje je bolno, nije da ga sami nismo bili svesni, ali čini mi se da glavni junaci pokazuju dosta samosvesti da prevaziđu probleme. I vreme će im, bez sumnje, u tome pomoći.
Le Passe uprkos obilju situacija malo više tapka u mestu, nekim nebitnim situacijama pridaje previše pažnje i vremena, nema onaj laki ritam na koji nas je Farhadi navikao i uprkos nespornoj težini priče ne uspeva da nas pritisne njome, kao što mu je to ranije polazilo za rukom sa znatno "blažim" životima drugih.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment