Ovaj film je malo kao onaj Panahijev This Is Not A Film. Nije film. To jest nije bitno toliko kakav je film
Gledao sam rediteljku ovog filma, Haifaau Al-Mansour, kad je bila gost kod Billa Mahera. Cica je prva liga, prava zapadnjački orijentisana muslimanka koja nije zaboravila korene tj nije zaboravila da treba da ih počupa. Rasistički ili ne- ja tako mislim. Ali, pre nego što graknete, nije me time impresionirala. Haifaa je poreklom iz Saudijske Arabije, ali je svoj film snimala (i) u Jordanu (ako sam dobro upamtio) i to tako što je sve vreme morala da sedi zatvorena u kombiju i preko vokitokija i monitora supervizuje svoju ekipu na terenu. Skidam kapu na trudu, upornosti i hrabrosti. Mladi srpski reditelji koji stoje u redu ispred Filmskog centra Srbije imala bi šta od nje da nauče.
Nažalost, film iako plemenit, pati od tipičnih boljki "mladih kinematografija". Haifaain vizuelni stil ničim ne pretenduje na neku naročitu autentičnost i kad uspeva da pobegne od "istočnjačke" sapunice (malobrojni eksterijeri) deluje da bi sasvim bila zadovoljna da to liči na nekog "iranca", čijoj estetici je film i po temi i po obradi najbliži.
Wadjda je ime glavne junakinje, tinejdžerke, kojoj država/uređenje/bog ne dozvoljava da vozi bicikl, jer tako nešto ne priliči jednoj devojci koja želi da sačuva svoju čast (naročito u donjim delovima svog tela- njihove aluzije, ne moje!). Ova osnovna priča isprepletena je sa još par njih koje dodatno osvetljavaju poziciju žene u današnjoj Saudijskoj Arabiji (i drugim sličnim zemljama tog podneblja). Wadjda ide u školu koja pre liči na koncentracioni logor, u kojoj ne sme da spusti ruku ispod haljine i počeše se po nozi, u kojoj ne sme da bude u dvorištu ako neki građevinar sa okolnih zgrada nađe za shodno da bulji u isto, u kojoj ne sme da maže nokte, lista časopise, nosi starke... I dok neki (nadam se da ne) sve pobrojano vide kao "uobičajene stvari koje rade zapadnjačka deca" ja bih taj niz radije video kao "radi ono što joj prija u punoj slobodi svoga uzrasta". Njena majka živi u milosti i nemilosti svog (ne)venčanog supruga da li će baš ona postati njegova prva?/jedina? izabranica, ima problem da stigne do posla kada vozač koji je prevozi odbije da je vozi (jer žene ne smeju da voze kola). Krupan deo Wadjdinog školovanja svodi se na izučavanje Kurana i sve moguće (zapadnjačke) varijacije bavljenja istim (PlayStation kviz, školsko takmičenje sa nagradom...). Nisam baš siguran da je sve to za taj uzrast. A sasvim sam siguran da nijedna vera nije. Kad porastu neka sami odluče.
I dok je devojčica koja igra Wadjdu, Waad Mohammed, vrlo simpatična u svojim sitno-buntovničkim ponašanjima, poput islamske Pipi Duge Čarape, i njena gluma odiše modernim, spontanim stilom, njene starije koleginice (direktorka, mama) zarobljene su u prenaglašeni model TV sapunica u kojima obrve, trepavice i različiti oblici čuđenja i zamišljenosti predstavljaju sav glumački izraz. I ta neuravnoteženost ozbiljno stilski lomi film čineći ga manje opasnim nego što jeste.
Wadjda je umiljat film koji na nedovoljno oštar način progovara o civilizacijski neprihvatljivim stvarima. I ako će ga ta umiljatost učiniti prohodnijim (film je bio kandidat Saudijske Arabije za Oskara), on, s druge strane, iz istih razloga možda neće inicirati promenu koja je potrebna. A možda ja samo nemam strpljenja za tihu vodu...
SELEKTAH: 5minus/ 10
Gledao sam rediteljku ovog filma, Haifaau Al-Mansour, kad je bila gost kod Billa Mahera. Cica je prva liga, prava zapadnjački orijentisana muslimanka koja nije zaboravila korene tj nije zaboravila da treba da ih počupa. Rasistički ili ne- ja tako mislim. Ali, pre nego što graknete, nije me time impresionirala. Haifaa je poreklom iz Saudijske Arabije, ali je svoj film snimala (i) u Jordanu (ako sam dobro upamtio) i to tako što je sve vreme morala da sedi zatvorena u kombiju i preko vokitokija i monitora supervizuje svoju ekipu na terenu. Skidam kapu na trudu, upornosti i hrabrosti. Mladi srpski reditelji koji stoje u redu ispred Filmskog centra Srbije imala bi šta od nje da nauče.
Nažalost, film iako plemenit, pati od tipičnih boljki "mladih kinematografija". Haifaain vizuelni stil ničim ne pretenduje na neku naročitu autentičnost i kad uspeva da pobegne od "istočnjačke" sapunice (malobrojni eksterijeri) deluje da bi sasvim bila zadovoljna da to liči na nekog "iranca", čijoj estetici je film i po temi i po obradi najbliži.
Wadjda je ime glavne junakinje, tinejdžerke, kojoj država/uređenje/bog ne dozvoljava da vozi bicikl, jer tako nešto ne priliči jednoj devojci koja želi da sačuva svoju čast (naročito u donjim delovima svog tela- njihove aluzije, ne moje!). Ova osnovna priča isprepletena je sa još par njih koje dodatno osvetljavaju poziciju žene u današnjoj Saudijskoj Arabiji (i drugim sličnim zemljama tog podneblja). Wadjda ide u školu koja pre liči na koncentracioni logor, u kojoj ne sme da spusti ruku ispod haljine i počeše se po nozi, u kojoj ne sme da bude u dvorištu ako neki građevinar sa okolnih zgrada nađe za shodno da bulji u isto, u kojoj ne sme da maže nokte, lista časopise, nosi starke... I dok neki (nadam se da ne) sve pobrojano vide kao "uobičajene stvari koje rade zapadnjačka deca" ja bih taj niz radije video kao "radi ono što joj prija u punoj slobodi svoga uzrasta". Njena majka živi u milosti i nemilosti svog (ne)venčanog supruga da li će baš ona postati njegova prva?/jedina? izabranica, ima problem da stigne do posla kada vozač koji je prevozi odbije da je vozi (jer žene ne smeju da voze kola). Krupan deo Wadjdinog školovanja svodi se na izučavanje Kurana i sve moguće (zapadnjačke) varijacije bavljenja istim (PlayStation kviz, školsko takmičenje sa nagradom...). Nisam baš siguran da je sve to za taj uzrast. A sasvim sam siguran da nijedna vera nije. Kad porastu neka sami odluče.
I dok je devojčica koja igra Wadjdu, Waad Mohammed, vrlo simpatična u svojim sitno-buntovničkim ponašanjima, poput islamske Pipi Duge Čarape, i njena gluma odiše modernim, spontanim stilom, njene starije koleginice (direktorka, mama) zarobljene su u prenaglašeni model TV sapunica u kojima obrve, trepavice i različiti oblici čuđenja i zamišljenosti predstavljaju sav glumački izraz. I ta neuravnoteženost ozbiljno stilski lomi film čineći ga manje opasnim nego što jeste.
Wadjda je umiljat film koji na nedovoljno oštar način progovara o civilizacijski neprihvatljivim stvarima. I ako će ga ta umiljatost učiniti prohodnijim (film je bio kandidat Saudijske Arabije za Oskara), on, s druge strane, iz istih razloga možda neće inicirati promenu koja je potrebna. A možda ja samo nemam strpljenja za tihu vodu...
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment