Rat u mom komšiluku
The Book Thief prati predratno i ratno detinjstvo devojčice Liesel koja "namenski" biva usvojena od strane jedne nemačke porodice nakon što njen mali brat usput umre, a majka, komunistkinja odustane od mogućnosti da sama podiže ćerku. U novoj sredini devojčica, za koju i nije baš najjasnije u kojim uslovima je prethodno živela, kreće u školu, iako ne zna ni da čita, ni da piše, kao njeni vršnjaci. Komšija Rudy, koji već prilikom prvog susreta iskazao svoje simpatije, postaje njen najbolji prijatelj, a u Lieselinom životu se sem povremenih susreta sa narastajućim zlom nacional-socijalističke partije ne dešava mnogo toga zanimljivog sve dok, bežeći pred nacistima, u kuću ne stigne porodični prijatelj, mladić Max. Međutim, s obzirom da je Max osuđen da svo vreme provodi u podrumu i/ ili krevetu, ni sa njim život, a ni film, ne postaje dramatično dinamičniji. Na kraju neki, kao Leisel, prežive rat, a neki ne.
Interesantan momenat u postavci ovog film jeste taj da je narator filma, a bez predstavljanja, zapravo smrt. Ovaj crnohumorni momenat isprva deluje subverzivno na žanr ovog ratnog-dečijeg filma, ali umesto da još zluradije kontrira "umivenosti" ratnih dešavanja, on na kraju zamire u neku vrstu Meet Joe Black meta-filozofiranja koje uopšte ne priliči uzrastu The Book Thief. A ni uloga smrti nije baš najjasnije- da li je ona pasivni posmatrač tj oruđe ili izvršni producent?
Utisku da gledamo dečiji film dosta doprinosi i izgled glavne glumice, Sophie Nelisse, koja bukvalno izgleda kao Britney kada je imala 12 godina zbog čega ionako umiveni i ublaženi događaji u filmu još više deluju kao nešto gde samo što se nisu pojavili Miki i Šilja, i spasli sve.
Sam film je dosta loše struktuiran sa, čini se, ključnim epizodama (krađom knjiga) skrajnutim u samo jednu od epizoda filma. Možda je roman Markusa Zusaka funkcionisao kao neka vrsta "memoara ratnih godina" unutar koje se motiv knjiga odnosno njihovog značaja za život lepše i smislenije provlačio, ali ovde njihovo prisustvo nije ni kontinuirano, niti uvek smisleno. A sam kraj filma ostavlja otvorenim kakvu su ulogu imali naci Burgermaisteri od kojih je Leisel "pozajmljivala" knjige, s obzirom da devojčica nakon bombardovanja završava baš u njihovom naručju, da bi je nakon dve godine zatekli kako radi za Rudy-jevog oca. Nijedna epizoda, uključujući i onu sa Maxom ("skrivajućim Jevrejom") ne uspeva da se nametne kao centralna, a, valjda, zamišljena ideja da svaka od njih doprinese sagledavanju života kao (ne)ispisane knjige nije uvek uspela podjednako dobro ili jasno.
Rezultat je film koji svoj šarm pronalazi u razumevanju koje smrt iskazuje za svoj posao, povremenim neočekivanim brutalnim slikama ekspanzije nacizma, ali koji uglavnom tavori u sladunjavoj melodrami, siromašan i (ne)zaštićen koliko i sama junakinja od kandži rata.
SELEKTAH: 3plus/ 10
The Book Thief prati predratno i ratno detinjstvo devojčice Liesel koja "namenski" biva usvojena od strane jedne nemačke porodice nakon što njen mali brat usput umre, a majka, komunistkinja odustane od mogućnosti da sama podiže ćerku. U novoj sredini devojčica, za koju i nije baš najjasnije u kojim uslovima je prethodno živela, kreće u školu, iako ne zna ni da čita, ni da piše, kao njeni vršnjaci. Komšija Rudy, koji već prilikom prvog susreta iskazao svoje simpatije, postaje njen najbolji prijatelj, a u Lieselinom životu se sem povremenih susreta sa narastajućim zlom nacional-socijalističke partije ne dešava mnogo toga zanimljivog sve dok, bežeći pred nacistima, u kuću ne stigne porodični prijatelj, mladić Max. Međutim, s obzirom da je Max osuđen da svo vreme provodi u podrumu i/ ili krevetu, ni sa njim život, a ni film, ne postaje dramatično dinamičniji. Na kraju neki, kao Leisel, prežive rat, a neki ne.
Interesantan momenat u postavci ovog film jeste taj da je narator filma, a bez predstavljanja, zapravo smrt. Ovaj crnohumorni momenat isprva deluje subverzivno na žanr ovog ratnog-dečijeg filma, ali umesto da još zluradije kontrira "umivenosti" ratnih dešavanja, on na kraju zamire u neku vrstu Meet Joe Black meta-filozofiranja koje uopšte ne priliči uzrastu The Book Thief. A ni uloga smrti nije baš najjasnije- da li je ona pasivni posmatrač tj oruđe ili izvršni producent?
Utisku da gledamo dečiji film dosta doprinosi i izgled glavne glumice, Sophie Nelisse, koja bukvalno izgleda kao Britney kada je imala 12 godina zbog čega ionako umiveni i ublaženi događaji u filmu još više deluju kao nešto gde samo što se nisu pojavili Miki i Šilja, i spasli sve.
Sam film je dosta loše struktuiran sa, čini se, ključnim epizodama (krađom knjiga) skrajnutim u samo jednu od epizoda filma. Možda je roman Markusa Zusaka funkcionisao kao neka vrsta "memoara ratnih godina" unutar koje se motiv knjiga odnosno njihovog značaja za život lepše i smislenije provlačio, ali ovde njihovo prisustvo nije ni kontinuirano, niti uvek smisleno. A sam kraj filma ostavlja otvorenim kakvu su ulogu imali naci Burgermaisteri od kojih je Leisel "pozajmljivala" knjige, s obzirom da devojčica nakon bombardovanja završava baš u njihovom naručju, da bi je nakon dve godine zatekli kako radi za Rudy-jevog oca. Nijedna epizoda, uključujući i onu sa Maxom ("skrivajućim Jevrejom") ne uspeva da se nametne kao centralna, a, valjda, zamišljena ideja da svaka od njih doprinese sagledavanju života kao (ne)ispisane knjige nije uvek uspela podjednako dobro ili jasno.
Rezultat je film koji svoj šarm pronalazi u razumevanju koje smrt iskazuje za svoj posao, povremenim neočekivanim brutalnim slikama ekspanzije nacizma, ali koji uglavnom tavori u sladunjavoj melodrami, siromašan i (ne)zaštićen koliko i sama junakinja od kandži rata.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment