RADIO GAYBA Vol. 8 (Hip hop specijal)

Srbi, Hrvati & Srbi i Hrvati

rimuje: powerty

BVANDŽIJA – Dvojezična плоча EP (Samizdat, 2014)

Genezu i uspon balkanskog hip hopa posebno je ovih godina bilo interesantno posmatrati kroz međudržavnu prizmu, posebno što je ovaj proces koincidirao s počecima, trajanjem i posledicama građanskih ratova. Možda baš zato što nije imao truli nostalgičarski bagaž (nepostojanje tzv. zlatnog SFRJ doba), razvijao se u nekom svom pravcu, a verovatno i zato što to po mnogo čemu organsko susedsko spajanje nije bio jedini proces koji se u njemu dešavao – pa tako imamo i predstavnike pacifikovane postjugonostalgije (TBF, zlosrećni Priki...) i perjanice čvršćih nacionalnih stavova ("balije" su Edo Maajka i Admalish, za "četnike” važe Sindikat i THCF, a boje “ustaša” brani El Bahattee, da ne nabrajam do prekosutra). Dešavanja u susednim dvorištima su se vazda pratila, i mic po mic, prekogranična saradnja bivala sve učestalija (Juice + Target, Voke + Frenkie, valjda je i Marčelo radio s Edom, ne sećam se više), pa je bilo pitanje vremena kad će izleteti jedan čitav „kolabo“ album ovog tipa.

EP led probili su Kandžija i Bvana koji su već uspešno sarađivali u vrlo dobroj Svemirskoj misi sa prethodnog so-so albuma (Zlatne žbice) osiječkog repera, i tako je nastao Bvandžija. Već na papiru to je obećavajuća kombinacija jer imamo posla s dvojicom prekaljenih, vrednih i harizmatičnih repera koji i ranije nisu bežali od škakljivih tema i zajebancije. Na traci to lavovskim delom zvuči još bolje – već prva, naslovna pesma, ruga se (i) apsurdu antićirilične histerije u Hrvatskoj, a da se pri tom ne kaska za događajima (što je česta pojava u „domaćem“ hip hopu), već se oni humorom izobličavaju i svode na pravu meru. Slična, uspešna metoda primenjena je i u idućoj, vrhunskoj Hipster sa sela, koja na nišanu ne maši svakodnevno prisutni palanački kosmopolitizam (Ne spominji Šumadiju neće bit' na radiju/Bole me kurac, kusamo boraniju!) uz prigodan sempl gusala (odlična produkcija Osiječanina Toze) i Kandžijinu desnu ruku Toxaru.

Pošto je već poznato da u hip hop igri nema apsoluta, i iduća Ljubav prema Hip-hopu protiče u surovom detronizovanju... samog hip hopa, odnosno onog fah-idiotskog narativa koji čitave živote na silu pakuje u ovaj dobrano komodifikovani žanr. Ležeći poližimijajci uvode u igru i dva rado viđena gosta s ove strane Drine (Mikri Maus, Furio Đunta), dok je low-key Sirup (česti ubica repera i di-džejeva s američkog juga) sigurno najtanja traka u ponudi. Zaključno zakucavanje u vidu urnebesne minijature Univerzalno (s)laganje ostavlja sećanje na nju daleko u retrovizoru vremena, uz satiranje od refrena u feel good ruhu na sempl Sharon Jones & The Dap Kings, čineći od Dvojezične плочe poligon retko zabavnog šoumenskog umeća.

SLKTH: 7.15/10

THCF – THCF je više od repa (Samizdat, 2014)

Film Vidimo se u čitulji, knjiga Kriminal koji je izmenio Srbiju i hit intervjui sa šefovima podzemlja kratkog roka životnog trajanja koje je sredinom devedesetih u Nedeljnom Telegrafu naveliko štampao pokojni Ćuruvija, predstavljaju formativne koordinate za beogradski duet THC la Familija (THCF), koji i svojim trećim (ako ne računamo dodatnu saradnju sa Škabom) albumom veličaju ulicu, predstavljajući se kao njeni verni portparoli. No, kao i (u najvećoj meri) u slučaju Škabovog Sindikata, i THCF kao nastavljači jedne (središnje?) linije beogradske hip hop scene ima problem da udahne život u svoj credo, i pojmove kojima barata osnaži nečim opipljivijim i familijarnijim.

Prvi deo albuma tako gotovo da striktno protiče u represent pesmama u kojima je THCF apsolut, mada ostaje nejasno šta se konkretno slavi (što je za duet koji čine Bore i Stefan manir još od rane i simbolički slično maglovite pesme Za ulicu, ortake). U opticaju su mahom hibridne floskule presađene iz nepresušne dizel-dogme i od ranije poznati mitologizovani asfaltni obrasci povezani s ložačkom materijom (naravno, i ovde je za potrebe jednog skita rabljen Poslednji krug u Monci), dok je premalo (ako uopšte) živopisnih ličnih iskustava i novih, svežijih uglova gledanja. Kad je predmet teksta jasno definisan, kao što je to slučaj s patriotskom Ne mrzim nikog al' ne dam ni na svoje, krajnji rezultat je mlak jer teško da će ikome ova pesma nešto posebno otvoriti oči – one su ili već otvorene ili će nastaviti da spavaju, a apologetski uvod otkrivao je mnogo veće ambicije. THCF patriotizam (nesvesno) pristaje na zadatu inferiornu ulogu unutar vladajućeg antinacionalističkog diskursa, u kome za njega zapravo ni nema mesta, pa je i zbog toga krajnji ishod takav kakav je. Strukturno, pesme u ponudi su ko jaje jajetu – otvara ih Bore, sledi zapaljivo navijački refren (eh...), a zatim Stefan privodi stvar kraju. Od ekipe sa sada već decenijskim stažom, koja je umela ulično da poentira (Trenerka stil, Život nije samo jedan), a ponekad i da sastavi sa zemljom (Borac, ubedljivo najjača traka u opusu grupe), bilo je opravdano očekivati više od kanonskog utvrđivanja opštih mesta i šablonske egzekucije.

To ipak ne znači da je čitav album operisan od uzbuđenja – prvi adut je primerno minimalistička HC saradnja s Goldijem, reperom iz Trstenika u traci Priča sa terena (posebno se ističe linija: Sredina nije urbana, već usrana/ Crna hronika vam lepo zvuči s mojih usana), a osveženje su i opuštenija Halkidiki je kurac, te najslobodnije izvedena Najjača pesma, sa spretno umetnutim Vengaboys semplom. Ipak, krajnji utisak je da je na THCF je više od repa moglo biti kudikamo više kvalitetnijeg repa.

SLKTH: 5/10

HIP HOP RIJEKA – Kompilacija 2013. (Hip Hop Rijeka)

Sa dovršavanjem procesa globalnog omasovljenja hip hopa, reperi ovih dana stižu i iz najudaljenijih zabiti, a gradovi imaju već formirane scene. Upravo to je slučaj i s Rijekom, koja se ranije mogla podičiti i više nego solidnom rokerskom reputacijom, a sada, uz Slavonski Brod (odnosno neokomunističku Brlog ekipu) ima najjaču hip hop scenu u Hrvatskoj, naravno, ako izuzmemo Zagreb i Split, koje prati jača medijska pompa i resursi muzičke industrije, svakako najveći na našem poluostrvu.

Gotovo 80 minuta muzike na ovoj kompilaciji objavljenoj pred kraj prošle godine dovoljno je jasan argument u prilog tvrdnji s kraja prošlog pasusa. Hip hop Rijeka stilski je raznovrsna i kvalitativno ujednačena kolekcija gradskih repera koje predvode etabliraniji Gane RImatore, Repoman, Suicide i Denno Carvaglio. Od novijih snaga, najviše obećavaju Hyena Lyrics, Psychotechs i Master. U naglašeno tvrđem, purističkijem pristupu repu uz očekivani ublažavajući primorski šmek (katkad uz reggae uplive), pokriva se pregršt tema u pesmama koje variraju od politički angažovanih preko stilskih vežbi do opuštenih zajebancija.

Kao i na svakoj kompilaciji, i ova ima svoje vrhunce i padove, ali prvi su, srećom, mnogo zastupljeniji, čineći od nje dragocen putokaz za sve hip hop avanturiste željne nešto drugačijih underground zvukova. Uz ubistveni Suicideov mixtape iz 2012. Tu i Tamo (pomrli svi linkovi, inače bih podelio), za početak sasvim dovoljno.

SLKTH: 6.5/10