Lepo je hteti, ali lepo je i umeti
Filmu Escape From Tomorrow privukao me je, kao muvu govnetu, baz da se radi o jednom od filmova koji je uzburkao ovogodišnji Sundance pre svega zbog činjenice da je većma snimljen i to bez odobrenja na teritoriji Walta Disneya, tj u Magičnom kraljevstvu i Diznilendu. I samo zbog toga ima moje poštovanje. Odvajkada maštam o viralu u kome sva deca koja su u Diznilendu iznenada počinju da povrćaju. I ne staju.
Rekao bih da Escape From Tomorrow želi da izrazi sličnu vrstu nezadovoljstva spram nečega što je vremenom sebe nametnulo kao role-model za pristojno/porodično/"za decu".
Escape From Tomorrow je crno-beli film i čini mi se da je taj momenat realizovan pre svega da rupe u budžetu, kao i koncept "gerilskog snimanja" kamuflira i koliko može pretvori ih u nekakvu "estetiku". Osim toga, crno-bela slika pomogla je i zono-sumračnoj atmosferi i temi filma.
Na početku filma zapravo smo na kraju letovanja tipične, američke četvoročlane porodice. Tata je na terasi i upravo mu šef javlja da je dobio otkaz. Čak i mi koji nikada nismo kročili u Ameriku znamo šta to znači. Deca se raduju odlasku u Diznilend, a tati nije ni do čega. Već na prvoj vožnji jednom od "pokrivenih" atrakcija tata počinje da halucinira, sin mu se pričinjava kao demon, lutke i elementi scenografije zlokobno mu prete... znate već- zonosumračno. Po izlasku, porodica se deli, tata kreće sa sinom, ali vrlo brzo cilj njihovog obilaska Diznilenda zapravo postaje praćenje dve zgodne francuske lolite, ne puno starije od originala. Reditelj Randy Moore spontano i psihološki uverljivo koristi ovo očevo odlaganje briga i prepuštanje zabranjenom voću kao kompenzaciji za zla koja, neumitno, slede.
Na dalje možemo da tumačimo da su tinejdžerke, baš kao i svi ostali (nad)realni i zli događaji posledica same satanističke osnove Diznilenda, iako bi zapravo bilo zanimljivije da ih je otac trigerovao svojim "interesovanjem" za tinejdžerke. U ne baš najjasnijim obrtima pojavljuje se zla vila, ćerka vrlo voljno učestvuje u postavci "uspavane lepotice", naslućujemo nemilosrdnu lasvegasku prirodu Diznilenda, a paralelno sa tim svedoci smo kraha odnosa između oca i majke, koji je zapravo samo eskalacija ranije zapečenih prebacivanja i neslaganja. Kao da mu sve to nije bilo dosta i kao da je ovo jedini film koji će snimiti u karijeri, a možda uplašen da će metafora koju je namerio da pravi ostati slaba, Moore i ubacuje priču o naučničkoj konspiraciji, kao i o epidemiji mačijeg gripa. Bojim se da ovi poslednji momenti solidno postavljen i realizovan film odvlače kao sci-fi trešu (kome se možda i pravi omaž, ne isključujem to) pedesetih.
Escape From Tomorrow, kao što rekoh, pozdravljam zbog svog gerilskog pristupa, radujem se kao malo dete što se našlo načina da se Disney-u malo iskenjamo ispred vrata, ali bih još više voleo da je sve to još i bilo u svrhu malo preciznije postavljenog filma (o glumi i da ne govorim).
SELEKTAH: 6/ 10
Filmu Escape From Tomorrow privukao me je, kao muvu govnetu, baz da se radi o jednom od filmova koji je uzburkao ovogodišnji Sundance pre svega zbog činjenice da je većma snimljen i to bez odobrenja na teritoriji Walta Disneya, tj u Magičnom kraljevstvu i Diznilendu. I samo zbog toga ima moje poštovanje. Odvajkada maštam o viralu u kome sva deca koja su u Diznilendu iznenada počinju da povrćaju. I ne staju.
Rekao bih da Escape From Tomorrow želi da izrazi sličnu vrstu nezadovoljstva spram nečega što je vremenom sebe nametnulo kao role-model za pristojno/porodično/"za decu".
Escape From Tomorrow je crno-beli film i čini mi se da je taj momenat realizovan pre svega da rupe u budžetu, kao i koncept "gerilskog snimanja" kamuflira i koliko može pretvori ih u nekakvu "estetiku". Osim toga, crno-bela slika pomogla je i zono-sumračnoj atmosferi i temi filma.
Na početku filma zapravo smo na kraju letovanja tipične, američke četvoročlane porodice. Tata je na terasi i upravo mu šef javlja da je dobio otkaz. Čak i mi koji nikada nismo kročili u Ameriku znamo šta to znači. Deca se raduju odlasku u Diznilend, a tati nije ni do čega. Već na prvoj vožnji jednom od "pokrivenih" atrakcija tata počinje da halucinira, sin mu se pričinjava kao demon, lutke i elementi scenografije zlokobno mu prete... znate već- zonosumračno. Po izlasku, porodica se deli, tata kreće sa sinom, ali vrlo brzo cilj njihovog obilaska Diznilenda zapravo postaje praćenje dve zgodne francuske lolite, ne puno starije od originala. Reditelj Randy Moore spontano i psihološki uverljivo koristi ovo očevo odlaganje briga i prepuštanje zabranjenom voću kao kompenzaciji za zla koja, neumitno, slede.
Na dalje možemo da tumačimo da su tinejdžerke, baš kao i svi ostali (nad)realni i zli događaji posledica same satanističke osnove Diznilenda, iako bi zapravo bilo zanimljivije da ih je otac trigerovao svojim "interesovanjem" za tinejdžerke. U ne baš najjasnijim obrtima pojavljuje se zla vila, ćerka vrlo voljno učestvuje u postavci "uspavane lepotice", naslućujemo nemilosrdnu lasvegasku prirodu Diznilenda, a paralelno sa tim svedoci smo kraha odnosa između oca i majke, koji je zapravo samo eskalacija ranije zapečenih prebacivanja i neslaganja. Kao da mu sve to nije bilo dosta i kao da je ovo jedini film koji će snimiti u karijeri, a možda uplašen da će metafora koju je namerio da pravi ostati slaba, Moore i ubacuje priču o naučničkoj konspiraciji, kao i o epidemiji mačijeg gripa. Bojim se da ovi poslednji momenti solidno postavljen i realizovan film odvlače kao sci-fi trešu (kome se možda i pravi omaž, ne isključujem to) pedesetih.
Escape From Tomorrow, kao što rekoh, pozdravljam zbog svog gerilskog pristupa, radujem se kao malo dete što se našlo načina da se Disney-u malo iskenjamo ispred vrata, ali bih još više voleo da je sve to još i bilo u svrhu malo preciznije postavljenog filma (o glumi i da ne govorim).
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment