Gledam, ne verujem
PRE SVEGA
Sad kada se završila četvrta sezona Shameless (USA, treba li naglašavati?) jasno je da se radi o jednoj od najpotcenjenijih serija poslednjih deset godina. Dileme Walta Whitmana su malo dete za ono sa čim se junaci ove serije suočavaju svaki dan. I svaki put kad pomislite da je stvarno najgore za njima, svane novi dan...
Najradije, rekao bih, gledani šou u našem domu, pored nedavno završenog Walking Dead, svakako je The Graham Norton Show. Jednom davno preporučen ili spominjan od strane drugarice iz Irske i/ili Beograda. Grahamov tokšou, za razliku od američkih, jeste tokšou od početka do kraja, gosti (malo Holivud, malo lokalni) pričaju što sa domaćinom, što između sebe, a Graham ume da raspriča stvari i da učini da se s obe strane ekrana ljudi valjaju od smeha. A na kraju neki popularni izvođač otpeva jednu pesmu.
PULP FICTION
Helix, koji je nedavno okončao svoju prvu sezonu (biće i druge!) na SyFy-u ispostavio se kao daleko zabavniji nego što je bilo ko očekivao. OK, produkcija je relativno skromna, glumci su pogrebani sa dna kace, ali denbraunovski raspletena priča o rasi besmrtnika koja ubitačnim virusom želi da smanji populaciju na planeti, a na putu joj stoji samo tim američkih boraca protiv epidemija & zaraza za sada ima sve elemente serije koja se ne plaši da kopira Lost. S obzirom da su na tom putu mnogi omanuli, treba ceniti sve koji su prešli cilj na prvoj trci.
Kad smo kod palpične zabave, moja druga najomiljenija serija trenutno (prvo mesto je od Shameless preuzela Veep) je Da Vinci's Demons. Kako ovo ide i na nekom od srpskih kablovskih kanala nemoguće je da ne znate o čemu pričam. Baš kao i u serijalu o Indiani Jones ili trilerima pomenutog Dana Browna, istorija je samo poligon za jeftinu i duhovitu avanturu (jedno od ova dva ne važi za Browna i filmske ekranizacije istog). Da Vinci je genij i plejboj, naučnik i avanturista, koji traga za famoznom "Knjigom listova", koja će srećnom čitaču omogućiti neverovatna znanja i moć. Paralelno sa tim imamo i konspiraciju u Vatikanu (a gde bi?). U drugoj sezoni, Da Vinci sa Vespuccijem jezdi ka novom kontinentu, dok u rodnoj Firenci gospodar Lorenzo pokušava da paktira sa napuljskim kraljem protivu pape. Zažmurite i već ste propustili golu sisu ili rulju kako motkom mlati obešeni leš.
Pretpostavljam da bi se pod gore navedene "estetske" odrednice moglo udenuti i novo čedo CW kanala, The 100. Premisa je fenomenalna, razvoj radnje lepo leže na moje simpatije prema Hunger Games franšizi, a temelji ovog kanala (cura i dva tipa ili tip i dve cure) nešto su manje očigledni. Elem, nakon što je Zemlja demolirana nuklearnim ratovima, ono malo preživele civilizacije skapava na svemirskoj stanici "Ark" koja lebdi iznad Zemlje. Nakon sto godina, stanica počinje da se raspada, uslovi života postaju sve gori, a sto mladih ljudi optuženih po vrlo strogim zakonima "Arka" kazneno-popravno se žrtvuje/ šalje na Zemlju da "proveri" da li tamo ima uslova za povratak i normalan život. Naravno, na zemlji ih pored sopstvenih sujeta i "igri gladi" očekuje i trista drugih čuda. Laka zabava na koju lako pristajem.
Na kanalu ElRey Roberto Rodriguez uveliko je raspričao TV verziju uspešne kolaboracije sa Quentinom Tarantinom, From Dusk Till Dawn, i od iste napravio flešbekovima nafilovan serijal čijih se prvih pet epizoda i dalje bavi, da kažem, "prvom polovinom filma". I apsolutno mi nije jasno šta bi ovde moglo da se dešava još pet epizoda. A nekmoli u drugoj sezoni. U nekoj oštrijoj konkurenciji (recimo da je leto i da me hladi beskrvni torzo Erica Northmana) ovo bi verovatno čekalo da mi neko pouzdan javi da je za ne propustiti.
The Americans su i dalje dobri. Ali i dalje u "Pulp Fiction" folderu. I možda je i dobro što nemaju snažnijih poriva da iz njega izađu.
FUNNY (HA. HA.)
Last Man Standing je i dalje najzabavniji sitkom. Od koga to ne bi očekivali.
The Millers i dalje preživljavaju, ali sve očiglednije postaje jasno da je to samo zbog nezasitosti likom i delom Margo Martindale. Sirens, Spun Out, Review with Forrest MacNeil, Working the Engels, Ali G Rezurection (duvaj ga sa ovim repriznim miksom, Sacha!) i Saint George su umrli na rođenju.
Treća sezona Girls nije bila loša. Potražite na netu Lenino gostovanje u podkastu Aleca Baldwina. Bio je to prvi put da je slušam, a da nisam pomislio "kakvo nepodnošljivo stvorerenje". Zapanjujuće elokventna, otvorena i precizna cura. Ali, kad smo kod Girls daaaaleko više uživam u muškoj, "zapadnooblaskoj" verziji iste- u Jim Jefferiesovom Legit. Njegovom disfunkcionalnom triju (on, njegov prijatelj, alkoholičar Steve i njegov paralizovani brat Billy) sada se pridružio i Steveov i Billy-jev otac. Jim nema pardona, slično Eastbound and Down, samo sa daleko čudesnijim osećajem da u svom tom krivodrinarenju pokupi istinske trenutke samoće, melanholije, depresije i "opšte izgubljenosti", koje (možda) karakterišu muškarce na prelazu iz tridesetih u četrdesete. Osećam da u ovaj pasus nekako spada i Inside Amy Schumer, čija je druga sezona upravo startovala. Uglavnom manje smešno nego prvi put, ali i dalje za klasu pametnije od svih šouova koji umeju da se šale na sopstveni račun.
Od novih sitkoma ne pratim nijedan koji je pokušao da bude novi Friends. Onaj, najvulgarniji u toj nameri, Friends With Better Lives batalili smo nakon bukvalno pet minuta. Mixology smo izdržali celu prvu epizodu. Surviving Jack, priča o ocu drkošu, deluje solidno. Žao mi je što su već u drugoj sezoni ublažili Jacka, a njegove surove poglede na svet izracionalizovali tako da budu lakše prihvatljivi. Growing Up Fisher, još jedan sitkom o ocu, ovaj put slepom, drži korak sa daleko voljenijim The Godlbergs. S tim u vezi da li ste znali da je Jenna Elfman (igra Fisherovu bivšu suprugu) sajentološkinja?! I Meg iz Mad Men!
U ponudi sitkoma, ipak, je daleko najsimpatičniji About A Boy. Delom zbog toga što su mi standardi izrazito niski, delom zato što serija koja ima sve elemente da bude patetični čabar uspeva da to ne bude, a da, ipak, pored fora plasira i podsećanje na istinske, ljudske vrednosti. Poput "ostavljanja čoveka na miru" i "neodrastanja".
Od britanskih serija W1A uspešno nastavlja (doslovno) isti tip satiričnosti kao i Twenty-Twenty samo što ovaj put žrtve nisu ljudi koji brinu o organizaciji Olimpijskih igara, već oni koji brinu o programu i ugledu BBC-ija. A nedavno je počela i druga sezona The Trip (to Italy, ovaj put), sa Stevom Cooganom i Robom Brydonom, koja sa nešto vedrije strane osvetljava iste ljudske/ muške zapitanosti kao Legit. Uz sjajne Winterbottomove snimke predivne Italije ovo je bukvalno polusatni iskorak iz života.
WTF?
Bates Motel i dalje gledamo u pokušaju da shvatimo o čemu je zapravo ta serija.
Isto važi i za Hannibala, čija druga sezona je podjednako ne-verovatna kao i prethodna, značajno fokusiranija, dok su svi pseudo-momenti dignuti na kvadrat. Kao što napisah kwapeel- gledam, ali nisam pametniji zbog toga.
Između Crisis i Resurrection je mrtva trka (Believe je umro na rođenju), u svakom pogledu. Obe imaju ogroman raskol između kasta i premise i obe deluju kao da će jednom kada obelodane u čemu je fora otići na smetlište prvosezonaca koji su probali isto što i Lost. S tim što Resurrection bez ikakvog blama probava isto što i Les Revenants. Kod Crisis me impresionira što je dobar deo kasta mlađi od 20 godina što ovu seriju čini atipičnim predloškom za zabavu "mame i tate", dok u ovoj drugoj i dalje nije rečeno koliko dugo jedan razvoznik imigranata može da se ponaša kao da je X-File agent FBI pre nego što to postane ozbiljno smešno.
Cosmos mi, s obzirom da dolazi od iskrenog entuzijazma Seth MacFarlanea (koji je bukvalno okupirao Foxovu nedelju uveče), deluje kao da ni sam ne zna- da li bi (tea-party-ste) podjebavao naukom ili bio samo apdejt Carl Saganovog predloška.
Turn, nova AMC-ijeva serija o špijunima u američkom oslobodilačkom ratu (od Engleza) mi deluje kao Hell On Wheels bez pruge. Za razliku od ranijih promašaja ovde možemo da pohvalimo to što prva epizoda ima više od 20 kadrova, dešava se na više od 2 lokacije i ljudi ne pričaju duže od 2 minuta tokom kadra, ali s druge strane AMC bi trebalo da zna (na primerima svojih hitova) da verno dočaravanje nečega nije sve što oko ljubi. Mora da bude nečega začudnog, misterioznog, neočekivanog... Čega u Turn nema. A još više plaši što deluje da neće ni biti. Er se seća neko Emmerichovog Patriote? E, pa to.
Nego, najveći WTF?! u glavi mi je napravio Amazon sa serijom svojih pilota (The After, Bosch, Mozart In The Jungle, Transparent i onim o silikonskoj dolini (za koji nisam siguran da je Amazonov) od koga je, vidim, sada HBO napravio Silicon Valley i to na ne naročito zabavan način)! Sem Bosch koja jaše olinjali model sjebanog detektiva sa trnom krivice u srcu, ove ostale tri su bile dosta zabavne, naročito Mozart in the Jungle (indi Glee sa klasičnom muzikom) i Transparent (indi film u epizodama). Sad čitam da će od svega toga ipak biti serije. A kad smo kod Amazona fanovima Ianuccija preporučujem Veep-asti Alpha House o američkim kongresmenima predvođenim Johnom Goodmanom.
A probao sam i italijanskog Inspectora Lucu. Još uvek nisam načisto da li treba da gledam nešto što izgleda kao malo bolji Vilo Misto, sa krimi slučajevima.
GoT
Da, gledam i dalje. Vežbam memoriju.
A kad god me neko pita šta koji tuki toliko radim ispred televizora, kažem mu da sedim i čekam da počne
24: Live Another Day.
PRE SVEGA
Sad kada se završila četvrta sezona Shameless (USA, treba li naglašavati?) jasno je da se radi o jednoj od najpotcenjenijih serija poslednjih deset godina. Dileme Walta Whitmana su malo dete za ono sa čim se junaci ove serije suočavaju svaki dan. I svaki put kad pomislite da je stvarno najgore za njima, svane novi dan...
Najradije, rekao bih, gledani šou u našem domu, pored nedavno završenog Walking Dead, svakako je The Graham Norton Show. Jednom davno preporučen ili spominjan od strane drugarice iz Irske i/ili Beograda. Grahamov tokšou, za razliku od američkih, jeste tokšou od početka do kraja, gosti (malo Holivud, malo lokalni) pričaju što sa domaćinom, što između sebe, a Graham ume da raspriča stvari i da učini da se s obe strane ekrana ljudi valjaju od smeha. A na kraju neki popularni izvođač otpeva jednu pesmu.
PULP FICTION
Helix, koji je nedavno okončao svoju prvu sezonu (biće i druge!) na SyFy-u ispostavio se kao daleko zabavniji nego što je bilo ko očekivao. OK, produkcija je relativno skromna, glumci su pogrebani sa dna kace, ali denbraunovski raspletena priča o rasi besmrtnika koja ubitačnim virusom želi da smanji populaciju na planeti, a na putu joj stoji samo tim američkih boraca protiv epidemija & zaraza za sada ima sve elemente serije koja se ne plaši da kopira Lost. S obzirom da su na tom putu mnogi omanuli, treba ceniti sve koji su prešli cilj na prvoj trci.
Kad smo kod palpične zabave, moja druga najomiljenija serija trenutno (prvo mesto je od Shameless preuzela Veep) je Da Vinci's Demons. Kako ovo ide i na nekom od srpskih kablovskih kanala nemoguće je da ne znate o čemu pričam. Baš kao i u serijalu o Indiani Jones ili trilerima pomenutog Dana Browna, istorija je samo poligon za jeftinu i duhovitu avanturu (jedno od ova dva ne važi za Browna i filmske ekranizacije istog). Da Vinci je genij i plejboj, naučnik i avanturista, koji traga za famoznom "Knjigom listova", koja će srećnom čitaču omogućiti neverovatna znanja i moć. Paralelno sa tim imamo i konspiraciju u Vatikanu (a gde bi?). U drugoj sezoni, Da Vinci sa Vespuccijem jezdi ka novom kontinentu, dok u rodnoj Firenci gospodar Lorenzo pokušava da paktira sa napuljskim kraljem protivu pape. Zažmurite i već ste propustili golu sisu ili rulju kako motkom mlati obešeni leš.
Pretpostavljam da bi se pod gore navedene "estetske" odrednice moglo udenuti i novo čedo CW kanala, The 100. Premisa je fenomenalna, razvoj radnje lepo leže na moje simpatije prema Hunger Games franšizi, a temelji ovog kanala (cura i dva tipa ili tip i dve cure) nešto su manje očigledni. Elem, nakon što je Zemlja demolirana nuklearnim ratovima, ono malo preživele civilizacije skapava na svemirskoj stanici "Ark" koja lebdi iznad Zemlje. Nakon sto godina, stanica počinje da se raspada, uslovi života postaju sve gori, a sto mladih ljudi optuženih po vrlo strogim zakonima "Arka" kazneno-popravno se žrtvuje/ šalje na Zemlju da "proveri" da li tamo ima uslova za povratak i normalan život. Naravno, na zemlji ih pored sopstvenih sujeta i "igri gladi" očekuje i trista drugih čuda. Laka zabava na koju lako pristajem.
Na kanalu ElRey Roberto Rodriguez uveliko je raspričao TV verziju uspešne kolaboracije sa Quentinom Tarantinom, From Dusk Till Dawn, i od iste napravio flešbekovima nafilovan serijal čijih se prvih pet epizoda i dalje bavi, da kažem, "prvom polovinom filma". I apsolutno mi nije jasno šta bi ovde moglo da se dešava još pet epizoda. A nekmoli u drugoj sezoni. U nekoj oštrijoj konkurenciji (recimo da je leto i da me hladi beskrvni torzo Erica Northmana) ovo bi verovatno čekalo da mi neko pouzdan javi da je za ne propustiti.
The Americans su i dalje dobri. Ali i dalje u "Pulp Fiction" folderu. I možda je i dobro što nemaju snažnijih poriva da iz njega izađu.
FUNNY (HA. HA.)
Last Man Standing je i dalje najzabavniji sitkom. Od koga to ne bi očekivali.
The Millers i dalje preživljavaju, ali sve očiglednije postaje jasno da je to samo zbog nezasitosti likom i delom Margo Martindale. Sirens, Spun Out, Review with Forrest MacNeil, Working the Engels, Ali G Rezurection (duvaj ga sa ovim repriznim miksom, Sacha!) i Saint George su umrli na rođenju.
Treća sezona Girls nije bila loša. Potražite na netu Lenino gostovanje u podkastu Aleca Baldwina. Bio je to prvi put da je slušam, a da nisam pomislio "kakvo nepodnošljivo stvorerenje". Zapanjujuće elokventna, otvorena i precizna cura. Ali, kad smo kod Girls daaaaleko više uživam u muškoj, "zapadnooblaskoj" verziji iste- u Jim Jefferiesovom Legit. Njegovom disfunkcionalnom triju (on, njegov prijatelj, alkoholičar Steve i njegov paralizovani brat Billy) sada se pridružio i Steveov i Billy-jev otac. Jim nema pardona, slično Eastbound and Down, samo sa daleko čudesnijim osećajem da u svom tom krivodrinarenju pokupi istinske trenutke samoće, melanholije, depresije i "opšte izgubljenosti", koje (možda) karakterišu muškarce na prelazu iz tridesetih u četrdesete. Osećam da u ovaj pasus nekako spada i Inside Amy Schumer, čija je druga sezona upravo startovala. Uglavnom manje smešno nego prvi put, ali i dalje za klasu pametnije od svih šouova koji umeju da se šale na sopstveni račun.
Od novih sitkoma ne pratim nijedan koji je pokušao da bude novi Friends. Onaj, najvulgarniji u toj nameri, Friends With Better Lives batalili smo nakon bukvalno pet minuta. Mixology smo izdržali celu prvu epizodu. Surviving Jack, priča o ocu drkošu, deluje solidno. Žao mi je što su već u drugoj sezoni ublažili Jacka, a njegove surove poglede na svet izracionalizovali tako da budu lakše prihvatljivi. Growing Up Fisher, još jedan sitkom o ocu, ovaj put slepom, drži korak sa daleko voljenijim The Godlbergs. S tim u vezi da li ste znali da je Jenna Elfman (igra Fisherovu bivšu suprugu) sajentološkinja?! I Meg iz Mad Men!
U ponudi sitkoma, ipak, je daleko najsimpatičniji About A Boy. Delom zbog toga što su mi standardi izrazito niski, delom zato što serija koja ima sve elemente da bude patetični čabar uspeva da to ne bude, a da, ipak, pored fora plasira i podsećanje na istinske, ljudske vrednosti. Poput "ostavljanja čoveka na miru" i "neodrastanja".
Od britanskih serija W1A uspešno nastavlja (doslovno) isti tip satiričnosti kao i Twenty-Twenty samo što ovaj put žrtve nisu ljudi koji brinu o organizaciji Olimpijskih igara, već oni koji brinu o programu i ugledu BBC-ija. A nedavno je počela i druga sezona The Trip (to Italy, ovaj put), sa Stevom Cooganom i Robom Brydonom, koja sa nešto vedrije strane osvetljava iste ljudske/ muške zapitanosti kao Legit. Uz sjajne Winterbottomove snimke predivne Italije ovo je bukvalno polusatni iskorak iz života.
WTF?
Bates Motel i dalje gledamo u pokušaju da shvatimo o čemu je zapravo ta serija.
Isto važi i za Hannibala, čija druga sezona je podjednako ne-verovatna kao i prethodna, značajno fokusiranija, dok su svi pseudo-momenti dignuti na kvadrat. Kao što napisah kwapeel- gledam, ali nisam pametniji zbog toga.
Između Crisis i Resurrection je mrtva trka (Believe je umro na rođenju), u svakom pogledu. Obe imaju ogroman raskol između kasta i premise i obe deluju kao da će jednom kada obelodane u čemu je fora otići na smetlište prvosezonaca koji su probali isto što i Lost. S tim što Resurrection bez ikakvog blama probava isto što i Les Revenants. Kod Crisis me impresionira što je dobar deo kasta mlađi od 20 godina što ovu seriju čini atipičnim predloškom za zabavu "mame i tate", dok u ovoj drugoj i dalje nije rečeno koliko dugo jedan razvoznik imigranata može da se ponaša kao da je X-File agent FBI pre nego što to postane ozbiljno smešno.
Cosmos mi, s obzirom da dolazi od iskrenog entuzijazma Seth MacFarlanea (koji je bukvalno okupirao Foxovu nedelju uveče), deluje kao da ni sam ne zna- da li bi (tea-party-ste) podjebavao naukom ili bio samo apdejt Carl Saganovog predloška.
Turn, nova AMC-ijeva serija o špijunima u američkom oslobodilačkom ratu (od Engleza) mi deluje kao Hell On Wheels bez pruge. Za razliku od ranijih promašaja ovde možemo da pohvalimo to što prva epizoda ima više od 20 kadrova, dešava se na više od 2 lokacije i ljudi ne pričaju duže od 2 minuta tokom kadra, ali s druge strane AMC bi trebalo da zna (na primerima svojih hitova) da verno dočaravanje nečega nije sve što oko ljubi. Mora da bude nečega začudnog, misterioznog, neočekivanog... Čega u Turn nema. A još više plaši što deluje da neće ni biti. Er se seća neko Emmerichovog Patriote? E, pa to.
Nego, najveći WTF?! u glavi mi je napravio Amazon sa serijom svojih pilota (The After, Bosch, Mozart In The Jungle, Transparent i onim o silikonskoj dolini (za koji nisam siguran da je Amazonov) od koga je, vidim, sada HBO napravio Silicon Valley i to na ne naročito zabavan način)! Sem Bosch koja jaše olinjali model sjebanog detektiva sa trnom krivice u srcu, ove ostale tri su bile dosta zabavne, naročito Mozart in the Jungle (indi Glee sa klasičnom muzikom) i Transparent (indi film u epizodama). Sad čitam da će od svega toga ipak biti serije. A kad smo kod Amazona fanovima Ianuccija preporučujem Veep-asti Alpha House o američkim kongresmenima predvođenim Johnom Goodmanom.
A probao sam i italijanskog Inspectora Lucu. Još uvek nisam načisto da li treba da gledam nešto što izgleda kao malo bolji Vilo Misto, sa krimi slučajevima.
GoT
Da, gledam i dalje. Vežbam memoriju.
A kad god me neko pita šta koji tuki toliko radim ispred televizora, kažem mu da sedim i čekam da počne
24: Live Another Day.
No comments:
Post a Comment