Vi što maštate o sreći...
Camille Claudel 1915 je poslednji film Bruna Dumonta sa kojim imam love/hate odnos koji volim da imam. On pravi filmove koji nisu baš laki za gledanje (=umeju da budu opako dosadni), ali stimuliše moj snobovski intelektualizam.
Camille Claudel 1915 (ovo 1915 dodato da ga odvoji od jednog drugog filma koji se bavi istom temom), čini mi se, biva zanimljiviji onim što govori, nego onim što želi da kaže. I poprilično je nepodnošljiv za gledanje.
Ukoliko se odlučite da ga gledate moram da vam skrenem pažnju na uvodni i odjavni telop s obzirom da on daje vrlo bitne dimenzije slike koje gledate. Ukratko: Claudel je bila vajarka, sestra pisca Paula i, prvo, asistentkinja, a potom i ljubavnica Rodaina. Nakon što je počela da mentalno poboljeva (paranoja), porodica je smestila u jedan manastir koji se bavio, pre održavanjem, nego lečenjem psihijatrijskih slučajeva. Claudel je u tom manastiru ostala sve do svoje smrti- 29 godina. Zakopana je u javnoj "nonejm" grobnici. Njen brat, koji ju je jedini posećivao do smrti, nije prisustvovao sahrani.
U svom filmu Dumont pokazuje kako izgledaju tri dana u životu Camille Claudel, u susret jednoj od poseta njenog brata, kao i kako je izgledala ta poseta. Više nego ikada pre ono što nam je prikazano služi isključivo i samo da proba da nam se nametne kao naše, lično iskustvo. Tokom tih sat i po vremena mi smo Camille Claudel. Dumont nas pušta da vidimo šta je sve bilo "obični" i "neobični" deo njenih aktivnosti, šta je imala na raspolaganju, ko su joj bili drugari, šta joj je razgaljivalo dušu (švercovanje pisama i dolazak brata)... Sve to trebalo je da nam posluži da razumemo zašto nije gubila nadu da će otići sa tog mesta (u kome je bila tek 2 godine u trenutku koji film prikazuje), zašto ga je prezirala, a možda i zašto na kraju ima taj blagi, misteriozni osmeh svetice.
Dumont možda kaže da se tako kale sveci tj postiže duhovna nirvana tj duhovna ravnodušnost (oksimoron?!). U manastiru koji leži na dlanu boga, u kome su svi verujući, sa posetama njenog brata koji je do guše u katolicizmu, ona ne oseća toplotu (sem ponekad od pokojeg "ludaka"). Ona je strpljivo dobronamerna, ali vidi se da je cepa očaj. Ali, više od svega, Dumonta zanima ko je mogao 29 godina tako? Šta ga je pokretalo da izdrži? U tom trenutku Evropa gori (a goreće još jednom), a to je njen život. Njen ljubavni, usamljenički, strasni, pregaženi život.
Fotografija, kostimi i gluma Juliette Binoche su besprekorni.
SELEKTAH (za one koje bi ovako nešto zanimalo): 7/ 10
Camille Claudel 1915 je poslednji film Bruna Dumonta sa kojim imam love/hate odnos koji volim da imam. On pravi filmove koji nisu baš laki za gledanje (=umeju da budu opako dosadni), ali stimuliše moj snobovski intelektualizam.
Camille Claudel 1915 (ovo 1915 dodato da ga odvoji od jednog drugog filma koji se bavi istom temom), čini mi se, biva zanimljiviji onim što govori, nego onim što želi da kaže. I poprilično je nepodnošljiv za gledanje.
Ukoliko se odlučite da ga gledate moram da vam skrenem pažnju na uvodni i odjavni telop s obzirom da on daje vrlo bitne dimenzije slike koje gledate. Ukratko: Claudel je bila vajarka, sestra pisca Paula i, prvo, asistentkinja, a potom i ljubavnica Rodaina. Nakon što je počela da mentalno poboljeva (paranoja), porodica je smestila u jedan manastir koji se bavio, pre održavanjem, nego lečenjem psihijatrijskih slučajeva. Claudel je u tom manastiru ostala sve do svoje smrti- 29 godina. Zakopana je u javnoj "nonejm" grobnici. Njen brat, koji ju je jedini posećivao do smrti, nije prisustvovao sahrani.
U svom filmu Dumont pokazuje kako izgledaju tri dana u životu Camille Claudel, u susret jednoj od poseta njenog brata, kao i kako je izgledala ta poseta. Više nego ikada pre ono što nam je prikazano služi isključivo i samo da proba da nam se nametne kao naše, lično iskustvo. Tokom tih sat i po vremena mi smo Camille Claudel. Dumont nas pušta da vidimo šta je sve bilo "obični" i "neobični" deo njenih aktivnosti, šta je imala na raspolaganju, ko su joj bili drugari, šta joj je razgaljivalo dušu (švercovanje pisama i dolazak brata)... Sve to trebalo je da nam posluži da razumemo zašto nije gubila nadu da će otići sa tog mesta (u kome je bila tek 2 godine u trenutku koji film prikazuje), zašto ga je prezirala, a možda i zašto na kraju ima taj blagi, misteriozni osmeh svetice.
Dumont možda kaže da se tako kale sveci tj postiže duhovna nirvana tj duhovna ravnodušnost (oksimoron?!). U manastiru koji leži na dlanu boga, u kome su svi verujući, sa posetama njenog brata koji je do guše u katolicizmu, ona ne oseća toplotu (sem ponekad od pokojeg "ludaka"). Ona je strpljivo dobronamerna, ali vidi se da je cepa očaj. Ali, više od svega, Dumonta zanima ko je mogao 29 godina tako? Šta ga je pokretalo da izdrži? U tom trenutku Evropa gori (a goreće još jednom), a to je njen život. Njen ljubavni, usamljenički, strasni, pregaženi život.
Fotografija, kostimi i gluma Juliette Binoche su besprekorni.
SELEKTAH (za one koje bi ovako nešto zanimalo): 7/ 10
No comments:
Post a Comment