Ruski Finci su tužniji od finskih Finaca
Silent Souls je turistička razglednica jedne sumorne geografske zone (severo-zapad Rusije) u kojoj se upoznajemo sa etno momentima jedne finske manjine koja lagano izumire, a sa njima i njihovi bizarni običaji i depresivna pomirenost sa tim da život nije ništa drugo nego dugo i mučno putovanje ka smrti. Sad bi bilo zgodno da kažem da je Silent Souls road-movie koji se završava... (ali to vam ispojluje već glavni junak na početku filma).
U toj prljavoj i blatnjavoj zabiti u nekoj fabrici papira nekom direktoru umre žena. Mlada, krupna i sisata. I on zamoli jednog od svojih zaposlenih (koji je možda očijukao sa ovom, a možda i više od toga, nije baš najjasnije) da krene sa njim, u mesto u kome su ovi dvoje proveli medeni mesec i da je tamo obredno spale, kako i nalažu običaji njihovih svemalobrojnijih naroda.
I oni kreću, u Puhu, u čijem zadnjem delu je gola žena umotana u ćebe, koju ruski saobraćajci propuštaju ka svom konačnom utočištu sa razumevanjem kao da je u pitanju božićno prase. Kako put odmiče kroz flešbekove upoznajemo se sa prirodom bolesnog odnosa koji su (dvadeset godina stariji) direktor i njegova žena imali (kupao je vodkom), uz ilustracije raznih običaja koje ta finska manjina praktikuje (stavljanje trakica na pubične dlake mladoj pre venčanja...). Film je trom, pun tišine i naracije. Dijalozi su uglavnom započeti, a potom bačeni u fejd i potom nam prepričani.
Silent Souls, vidite kako mu ime lepo kaže, je o neizgovorenom za života i neizgovorljivom nakon njegovog kraja. Jasno je da direktor tek sada shvata da je mogao da bude bolji čovek, jasno je da njegov pratilac demonstrira znatno više razumevanja za njegove muke nego što je to ljudski. Ali utisak gorčine i toga da je život čabar je ono što nam je stalno pred očima. I pritisnuti jednom tako jakom slikom bojim se da ni ne možemo da posegnemo za bilo kakvim smislom onoga što se u tom čabru odigrava.
Žozefina kaže da su svi ruski filmovi takvi.
SELEKTAH: 5/ 10
Silent Souls je turistička razglednica jedne sumorne geografske zone (severo-zapad Rusije) u kojoj se upoznajemo sa etno momentima jedne finske manjine koja lagano izumire, a sa njima i njihovi bizarni običaji i depresivna pomirenost sa tim da život nije ništa drugo nego dugo i mučno putovanje ka smrti. Sad bi bilo zgodno da kažem da je Silent Souls road-movie koji se završava... (ali to vam ispojluje već glavni junak na početku filma).
U toj prljavoj i blatnjavoj zabiti u nekoj fabrici papira nekom direktoru umre žena. Mlada, krupna i sisata. I on zamoli jednog od svojih zaposlenih (koji je možda očijukao sa ovom, a možda i više od toga, nije baš najjasnije) da krene sa njim, u mesto u kome su ovi dvoje proveli medeni mesec i da je tamo obredno spale, kako i nalažu običaji njihovih svemalobrojnijih naroda.
I oni kreću, u Puhu, u čijem zadnjem delu je gola žena umotana u ćebe, koju ruski saobraćajci propuštaju ka svom konačnom utočištu sa razumevanjem kao da je u pitanju božićno prase. Kako put odmiče kroz flešbekove upoznajemo se sa prirodom bolesnog odnosa koji su (dvadeset godina stariji) direktor i njegova žena imali (kupao je vodkom), uz ilustracije raznih običaja koje ta finska manjina praktikuje (stavljanje trakica na pubične dlake mladoj pre venčanja...). Film je trom, pun tišine i naracije. Dijalozi su uglavnom započeti, a potom bačeni u fejd i potom nam prepričani.
Silent Souls, vidite kako mu ime lepo kaže, je o neizgovorenom za života i neizgovorljivom nakon njegovog kraja. Jasno je da direktor tek sada shvata da je mogao da bude bolji čovek, jasno je da njegov pratilac demonstrira znatno više razumevanja za njegove muke nego što je to ljudski. Ali utisak gorčine i toga da je život čabar je ono što nam je stalno pred očima. I pritisnuti jednom tako jakom slikom bojim se da ni ne možemo da posegnemo za bilo kakvim smislom onoga što se u tom čabru odigrava.
Žozefina kaže da su svi ruski filmovi takvi.
SELEKTAH: 5/ 10
Hvala na "preporuci" za ovaj film.
ReplyDeleteNe kažem da je najbolje sastavljen, ali, priznaćeš, nekada to i nije važno. Mislim da je ovaj film napravljen upravo da bi se takve važnosti odrekao. (Možda je u dobroj meri Žozefina u pravu).
Takve, kao i neke druge drugačije, filmove treba drugačije gledati. Sa one strane, gde se odigrava ovaj film, mogu se stvari drugačije "ponašati".
Biću slobodan da ti preporučim da pročitaš, ako je nisi čitao, Saramagovu priču "Stvari" (ima je u zbirci "Priče s ovog i onog sveta"), a i ostale iz iste zbirke imaju sličan otklon - ali u ne na "ruski" način.
Pozdrav.