A ja želim samo jedno, da živim još jedan dan...
Pročitajte prvo ovu recenziju pokojnog Rogera Eberta čiji fan nikada nisam bio, ali moram da vas upozorim, pošto on nije, da vam je u recenziji praktično prepričan ceo film. Roger je očigledno bio fin čovek, i to ova recenzija pokazuje- on ima razumevanje za junaka ovog filma i pronašao je jedan (očigledno i ne toliko skriveni) ugao gledanja na stvar koji u velikoj meri pomaže saosećanje sa njim- a to je da je glavni junak shvatio da je proćerdao život, vreme, ljude, osećanja, nepovratno. Kao i da (ovo sad možda dodajem ja) da sadašnjost, a naročito budućnost, ne mogu da postoje ako nisu fundirane u kakvoj takvoj prošlosti. Jer čovek pamti. I kada nema šta da pamti. I to je njegovo prokletstvo. Ta praznina koja ne sme da zvrlji prazna.
Glavni junak ovog filma je tridesetčetvorogodišnji Anders koji izlazi iz klinke za lečenje bolesti zavisnosti u kojoj je proveo neko vreme. On danas ima intervju za posao. Ali pre nego što krene na njega, reditelj Joachim Trier pušta nas da vidimo kako je izgledalo njegovo rano jutro. Anders se budi u sobi pored neke devojke koju više ne vidimo. Oblači se i šeta kroz šumu, silazi do jezera, trpa kamenje u džepove, jedan drži u ruci i ulazi u vodu, da bi ubrzo potom isplivao na obalu. Ako to nije najgluplji pokušaj samoubistva, onda je svakako vrlo čudan oblik fitnesa. A ako se po jutru dan poznaje...
U nastavku dana mi praktično upoznajemo elemente Andersovog "prošlog" života. Intervju nas upoznaje sa tim da je on bio "obećavajući" novinar (iz oblasti kulture), i ta ravan Trierovog filma- da Anders pripada onome što bi nazvali "elitni sloj" društva (ili su svi takvi u Norveškoj?) kreira specifičan doživljaj ovog filma, dajući njegovoj tragediji neki širi, egzistencijalističkiji, značaj. Vidimo da su njegovi prijatelji nastavili živote (koji nisu loši, ali nisu ni ružičasti), vidimo da mu se njegova devojka ne javlja na telefon uprkos upornim pozivima, vidimo da su otac i majka prinuđeni da kuću daju na doboš da bi otplatili njegove dugove, vidimo da sestra još uvek nije spremna na susret sa njim... Vidimo da je Anders baš žešće zajebao i sebe i druge.
Iz početnog kolaža slika "instagramovanih" tako da nam pojačaju nostalgiju, saznajemo kako je čedno i lepo izgledao Oslo njegovih roditelja u sedamdesetim i osamdesetim. Ovaj sada, Andersov, nije takav, ali kako Ebert prelepo primećuje, Anders nema ni sećanja na njega. Za njega je taj, "njegov" Oslo ostao u nekoj nedohvatljivoj magli.
Dan prolazi, kroz susrete sa tim kako bi život mogao da izgleda ako se sve nastavi "normalnim" putem, ali Anders lagano puca... Pije pivo na žurci, kupuje dop od dilera, odbija da se kupa sa curom koju je sreo u bazenu nakon žurke... I vraća se u kuću svojih roditelja u kojoj nema nikoga. Samo stvari spremne za selidbu. Svira klavir... I taj dan koji počinje je 31. august iz naslova.
Nažalost, ja nemam razumevanja za ljude poput Andersa.
SELEKTAH: 6/ 10
Pročitajte prvo ovu recenziju pokojnog Rogera Eberta čiji fan nikada nisam bio, ali moram da vas upozorim, pošto on nije, da vam je u recenziji praktično prepričan ceo film. Roger je očigledno bio fin čovek, i to ova recenzija pokazuje- on ima razumevanje za junaka ovog filma i pronašao je jedan (očigledno i ne toliko skriveni) ugao gledanja na stvar koji u velikoj meri pomaže saosećanje sa njim- a to je da je glavni junak shvatio da je proćerdao život, vreme, ljude, osećanja, nepovratno. Kao i da (ovo sad možda dodajem ja) da sadašnjost, a naročito budućnost, ne mogu da postoje ako nisu fundirane u kakvoj takvoj prošlosti. Jer čovek pamti. I kada nema šta da pamti. I to je njegovo prokletstvo. Ta praznina koja ne sme da zvrlji prazna.
Glavni junak ovog filma je tridesetčetvorogodišnji Anders koji izlazi iz klinke za lečenje bolesti zavisnosti u kojoj je proveo neko vreme. On danas ima intervju za posao. Ali pre nego što krene na njega, reditelj Joachim Trier pušta nas da vidimo kako je izgledalo njegovo rano jutro. Anders se budi u sobi pored neke devojke koju više ne vidimo. Oblači se i šeta kroz šumu, silazi do jezera, trpa kamenje u džepove, jedan drži u ruci i ulazi u vodu, da bi ubrzo potom isplivao na obalu. Ako to nije najgluplji pokušaj samoubistva, onda je svakako vrlo čudan oblik fitnesa. A ako se po jutru dan poznaje...
U nastavku dana mi praktično upoznajemo elemente Andersovog "prošlog" života. Intervju nas upoznaje sa tim da je on bio "obećavajući" novinar (iz oblasti kulture), i ta ravan Trierovog filma- da Anders pripada onome što bi nazvali "elitni sloj" društva (ili su svi takvi u Norveškoj?) kreira specifičan doživljaj ovog filma, dajući njegovoj tragediji neki širi, egzistencijalističkiji, značaj. Vidimo da su njegovi prijatelji nastavili živote (koji nisu loši, ali nisu ni ružičasti), vidimo da mu se njegova devojka ne javlja na telefon uprkos upornim pozivima, vidimo da su otac i majka prinuđeni da kuću daju na doboš da bi otplatili njegove dugove, vidimo da sestra još uvek nije spremna na susret sa njim... Vidimo da je Anders baš žešće zajebao i sebe i druge.
Iz početnog kolaža slika "instagramovanih" tako da nam pojačaju nostalgiju, saznajemo kako je čedno i lepo izgledao Oslo njegovih roditelja u sedamdesetim i osamdesetim. Ovaj sada, Andersov, nije takav, ali kako Ebert prelepo primećuje, Anders nema ni sećanja na njega. Za njega je taj, "njegov" Oslo ostao u nekoj nedohvatljivoj magli.
Dan prolazi, kroz susrete sa tim kako bi život mogao da izgleda ako se sve nastavi "normalnim" putem, ali Anders lagano puca... Pije pivo na žurci, kupuje dop od dilera, odbija da se kupa sa curom koju je sreo u bazenu nakon žurke... I vraća se u kuću svojih roditelja u kojoj nema nikoga. Samo stvari spremne za selidbu. Svira klavir... I taj dan koji počinje je 31. august iz naslova.
Nažalost, ja nemam razumevanja za ljude poput Andersa.
SELEKTAH: 6/ 10
Ni ja.
ReplyDeleteSetio sam se ovih dana ovog filma kad sam pomislio kako bih rediteljev prvenac(?) Reprise uvrstio među svoje omiljene filmove -- svaka identifikacija, a s Reprise je prilična, veća je od nepostojeće.