CARLA BOZULICH - Boy (Constellation)

Trn u mom mlečnom putu

Gledam tu seriju Cosmos.
A zurim i u kosmos.
(I nosim kosmos u svom srcu)

Ne znam kako nostalgija nije još tiranskiji gospodar naših života. Pa mi bukvalno živimo u prošlosti. Čim skrenemo pogled sa sebe samih, mobilnih ekrana ili planete Zemlje, sve ostalo oko nas već se desilo i mi smo prepušteni tom sporom stizanju "vesti" o tome. Kao što reče (kosmonaut Cosmosa) Neil deGrasse Tyson- put ka ivici kosmosa nije ništa drugo do put u prošlost, u njegov sam početak. U odnosu na sve što postoji oko nas- mi smo se već desili.

I kako je nastao kosmos?
I šta ima van kosmosa?
I kako je moguće da za ovih 2000 godina našeg "ozbiljnijeg" postojanja nismo bili "ozbiljnije" saletani od drugih živih bića iz našeg Mlečnog puta ili biliona drugih, samo u ovom delu kosmosa!
I šta je naš život spram svega toga?!
I šta je smrt spram svega toga?/ I šta je smrt spram svega toga!
Svi smo mi komadi sunca (neko reče).
Danas telo, sutra gas, preksutra stena.

Digao sam nos visoooooooooooooooooooooooooooko ka nebu. Not interested za ovo banalno.

Sve sam ovo planirao da kažem lepše u nekoj priči ili romanu. Ali ne treba gubiti vreme. Kad su Johnu Lennonu uspeli da pokvare plan što ne bi i vama.

Lako je reći da je umetnost ono od kosmosa što možemo na Zemlji.
Ali, eto, kažem vam.

Carlu Bozulich pamtim još iz dana kada je o (njenom prvom bendu) The Geraldine Fibbers pasionirano pisala Zorica Kojić, mentorski supervizovana od strane, istotakođer njihovih promotera, Žikice Simića. Carla i Thalia Zadek su kontinuirano bile Zoricine literarne opsesije. U "to" vreme možda sam više imao razumevanja za Tarnation i Paulu Frazer, i dalje u pokušajima da sebi približim hvaljene Come. Ne znam kako Carla izgleda (i dalje!), ali sam je uvek zamišljao kao pomalo "buč" (to je došlo iz paketa sa Thaliom). Projekta Scarnella sam se setio tek kad sam čitao pres koji je Constellation uradio za ovaj poslednji album. Evangelistu sam najviše voleo. Jer sa tim (solo?) projektom Carla mi se otvorila i kao žena i kao kosmos. Na jednom mestu autor je iskoristio reč "industrial" da opiše ovu muziku. O, da. Evangelista je bila Grateful Dead bend za X generaciju stasalu na Young Gods, Nine Inch Nails i Tool.

Njena solo-solo karijera je pre serija vrlo ličnih iskoraka iz iste nego solo-karijera. Prvi album pod firmom "Carla Bozulich" bio je obrada (kompletnog) albuma Willie Nelsona, Red Headed Stranger. Drugi i treći stvorili su Evangelistu. I, da budem iskren, za bolje sagledavanje tog dela karijere morao bih da se "ozbiljnije" vratim tim albumima. A to mi nije namera. Jer danas, pod ovim zvezdama i pod ovom prošlošću koja nam se približava (koliko je ironično gledati na kosmos kao na budućnost, a?), mene zanima samo ovaj Boy.

Kao što rekoh u emisiji Patti Smith nikada nije snimila ovakav album. Ali Carla jeste. Koščatost, isušenost, oporost, emocije kao modre vene, podsećaju na (meni najbolji Pattin album) Gone Again. Jedino što je bend nepritisnut rock harizmom autorke, već kao da muzicira u nekom kosmičkom baru.

Žene su (do ovog trenutka) ove godine snimile (naj)bolje albume, a Carlin Boy je jedan od najboljih među njima.

Najlepša stvar. Glas Carle Bozulich zvuči kao neko koga je život stotinu puta pregazio. A on i dalje stoji. A onaj orkestar iz kosmičkog bara muzicira kao da ne mari mnogo za to. A i što bi? Kosmos ne mari za nas. Carlin glas je kao ta prošlost koja stiže do nas. Kao vapaj davno dešenog juče. Svaka sličnost ovih redova sa Zoricinim je slučajna, nadam se da mi verujete na reč za to.

Pitam se šta je u meni tako otvoreno za ovaj album, ali, nažalost, to ne mogu da podelim sa vama. Ali, siguran sam da i vi imate šta da podelite sa ovim bluzom večnosti. Ja sve nešto mislim da su Rolling Stones ovako zvučali kad su bili najbolji, ali plašim se da proverim. S druge strane, Leonard Cohen je ovim istim osećanjima ispunio pesme koje su imale takav glanc da su mnogo lakše postale "zabava miliona". Iste stvari su i tamo i ovde- očaranost kosmosom i srce ispražnjeno od ljubavi. Dance me to the end of love... Jedino što ispod Carle, na Boy-u, imate utisak da se ukrštaju radio stanice, da se muzika onog pomenutog barsko-kosmičkog orkestra prepliće sa drugim zvucima. U One Hard Man taj orkestar čak postaje Einsturzende Neubauten.
Ili Matmos, reći će hipsteri.

Lutanje. je još jedna reč kojom bih opisao Boy. Besciljno, pod zvezdama, život. Taj zon. Gonna Stop Killing baš ima taj "nomadski" tempo. Kao Sigur Ros od krvi i mesa.

Krv. je ono što isto takođe teče Boy-em, pored muzike i Carlinog glasa. Prolivena krv, ne ona upakovana u sudove i vene. Zamišljam da su Cowboy Junkies snimili onaj svoj Trinity Session na "crvenom venčanju" u Game Of Thrones.

Lazy Crossbones je možda najlepša pesma koju sam čuo ove godine.
To je taj bluz sa kojim je počeo kosmos. I koji već milijardama godinama putuje ka nama.
Pogledajte samo omot albuma. Sve je tu.
Moć i nemoć.

SELEKTAH: 9.5/ 10