LANA DEL REY - Ultraviolence (Interscope)

Lana u doba kolere (prvi susret)

Počinje kao Sisters Of Mercy b-strana. Fičuring Christian Death. Na MTV-iju. Neki šou koji bi Sofia Coppola producirala.
Druga stvar je Come Undone. Od post-Gwyneth Coldplay.
Shades Of Cool je legitiman pokušaj Cocteau Twins. I mnogo manji fejl nego što bi zlobnici želeli.
Brooklyn Baby, od svih pesama koje su izbačene pre pojave celog albuma, ova mi je bila najjača. Klasik Lana, sa pomalo Fraserovsko/orijentalnog zapevanja. Svaki ozbiljan forplej počinjaće ovde.
Obratite pažnju na promene tempa u West Coast. Nema šanse da Some Velvet Morning nije bila inspiracija. Jedino što u Laninom masturbiranju ima više seksa nego između Leeja i Nancy. Seksa i sloumoušna.
Ne dopada mi se Sad Girl. Baš mnogo. Previše mi je AOR. Iako peva da je bad girl, a ne sad girl. Laže, previše očigledno.
I u Pretty When You Cry (eto još jedne pesme koja će obradovati feministkinje) Lana je devojčica. U strofama peva preko prebiranja po gitarskim žicama koje kao da su maznute sa Nothing Else Matters, Metallicae, pre nego što u refrenu sve bukne u nešto nalik Stairway To Heaven. Verujem da je remiks od nekog hipsterskog metal benda već poručen.
Money Power Glory je njen teren. I sve što joj prebacuju. Balada koja roni kroz sint baseve. U refrenu peva barem 67 Lana, da bi zvučalo kao jedna Lana. Poigravanje sa osamdesetim (čekajte kad zakrešti solo na gitari) se nastavlja. Bolje himna nego aktuelna američka himna, svakako.
Kad se pesma zove Fucked My Way To The Top (navodno o ljubavi njenog života koji je neki mr. Big u muzičkoj industriji) i kada je "zabava miliona" istetovirana kao Axl teško je prvo misliti na Madonnu, a ne na Amy. Pesma je barem sedam minuta kraća nego što bi trebalo.
Old Money. Klavirska balada, vrlo intimna, koja se u drugoj polovini nežno horski raširi, dok u daljini Tom Cruise i Kelly McGilllis na motoru jezde ka zalazećem suncu. A onda Tom izgubi kontrolu, motor se prevrne, tela se razlete pored puta, sunce zalazi, a točak motora se u sloumoušnu i dalje okreće...
U The Other Woman stavljen je drugi filter na Lanin glas. Zvuči kao da peva sa nekog ajpoda iz šezdesetih. A kontekst može da bude i Mad Men i "holivud".
Black Beauty je "Chris Isaak stvar" ovog albuma (inače nešto što bi moglo i češće da joj se prebaci, uvek kao kompliment, naravno). Tiha, linčovska jeza, bruji u pozadini.
Guns and Roses možda koketira sa Laninom ljubavlju prema heavy metalu, ali meni zvuči kao da neko trese tepih, a to mu se nimalo ne radi. Dok Lana u drugom delu pesme ne utanji kao Elizabeth Fraser i stvari malo živnu.
Poslednja stvar (jedan od dva bonusa u odnosu na regularno izdanje) najviše stilski štrči od ostatka materijala. Inspirisana Majamijem, Florida Kilos, trpa se u r'n'b vode i od svih pesama najbliža je tinejdžerskom sentimentu/lajfstajlu (er to na tom uzrastu jedno te isto?). Fali joj agresivniji refren da bude letnji hit, ali solidno radi posao.

(RANA) SELEKTAH: 8plus/ 10