Drugi Silvin masterpis iz 2013.
To šta Silva ume sa malo glumaca na malo prostora malo ko ume. Majke mi.
Priča (ironično nazvanog) Magic Magic jednostavna je koliko i ona u Crystal Fairy i opet imamo vizuru stranca (opet Amerikanac) koji dolazi u Čile da poseti svoju rođaku. S tim što ovaj put pridošlicu ne igra Michael Cera (on je ovde već odomaćen nakon skoro tri godine boravka u zemlji), već fenomenalna Juno Temple. Ona dolazi da poseti rođaku Aliciju i da zajedno sa njom, njenim dečkom, njegovom sestrom i još jednim prijateljem (Cera) ode na obližnje ostrvo u vikendicu jednog od njih. Međutim, već na početku stvari se komplikuju i rođaka mora da se vrati u Santjago "da završi neke ispite", a Alicija sa potpuno nepoznatim ljudima nastavlja put.
Od tog trenutka pa sve do kraja, za Aliciju, put postaje jedna noćna mora koja je, paradoksalno, bazirana na njenoj sve fatalnijoj nesanici.
Silva od početka put obeležava momentima i detaljima koji dejstvuju kao zlosutni omeni (pleonazam?) i koji podjednako doprinose stvaranju vrlo neprijatne, preteće atmosfere, ali i formiranju "objektivnih okolnosti" koji će usmeravati i opravdavati narastajuće Alicijino ludilo. Alicija slučajno izabira "pogrešnu" muziku za putovanje nakon čega počinje njen hladan i zategnut odnos sa sestrom rođakinog dečka. Potom se elementi horora raspiruju kada društvo prvo uzme neko bolesno kučence u želji da mu pomogne, a potom ga ostavlja pored puta kad jaukanje ovoga postane nepodnošljivo. Okrutnosti i lakoća sa kojim se ljudi oko Alicije nose sa tim, kombinovana sa njenom anksioznošću i nedobrodošlicom koju joj priroda i ljudi Čilea pokazuju rezultira skoro Gaslight osećajem ludila.
Silva je HEBENI majstor postavljanja scene, hvatanja detalja iz prirode i ključnih fizičkih reakcija koje zajedno tvore perfektno preciznu krletku za ono što on želi da uhvati scenom. Veština njegovog baratanja psihologijama junaka odnosno dočaravanjem istih je nešto najimpresivnije što sam video na filmu poslednjih godina. Naročito lakoća sa kojom to postiže. Ken Russell, Weirov Picnic at the Hanging Rock, Winding Refn neki su od repera za kvalitet učinka glede atmosfere i psiholoških portreta likova.
Ipak, ono što najviše impresionira u ovom faux-hororu jeste Silvina okrutno hladna slika "moderne mladeži" koje nema trunku empatije, kako za druge, tako skoro ni za sebe. Na različite načine Silva pokazuje u kojoj meri njihova okrutnost testira sopstvene granice- bilo da bez razloga ubijaju životinje oko sebe, nemaju razumevanja za fizička i psihička stanja osoba koje su im bliske (dečko - rođaka), i to testiranje sebe i sveta oko sebe ide sve dok stvari ne završe, predvidljivo, fatalno. Magic Magic aludira na igru, zajebanciju, trik kome se ekipa prepustila i koji se završio neplanirano "neuspešno". Naravno, majstor to ne prikazuje elaborativno i prazno, Magic Magic vrvi od pažljivo postavljenih "klizavih terena" na kojima se naši sudovi o likovima legitimno mogu razići u opozitnim smerovima i čija asptraktnost samo dodatno doprinosi kreiranju osećaja, a ne poruke sa kojim ovaj film želi da nas ostavi.
Na svaki način impresivno.
SELEKTAH: 9plus/ 10
To šta Silva ume sa malo glumaca na malo prostora malo ko ume. Majke mi.
Priča (ironično nazvanog) Magic Magic jednostavna je koliko i ona u Crystal Fairy i opet imamo vizuru stranca (opet Amerikanac) koji dolazi u Čile da poseti svoju rođaku. S tim što ovaj put pridošlicu ne igra Michael Cera (on je ovde već odomaćen nakon skoro tri godine boravka u zemlji), već fenomenalna Juno Temple. Ona dolazi da poseti rođaku Aliciju i da zajedno sa njom, njenim dečkom, njegovom sestrom i još jednim prijateljem (Cera) ode na obližnje ostrvo u vikendicu jednog od njih. Međutim, već na početku stvari se komplikuju i rođaka mora da se vrati u Santjago "da završi neke ispite", a Alicija sa potpuno nepoznatim ljudima nastavlja put.
Od tog trenutka pa sve do kraja, za Aliciju, put postaje jedna noćna mora koja je, paradoksalno, bazirana na njenoj sve fatalnijoj nesanici.
Silva od početka put obeležava momentima i detaljima koji dejstvuju kao zlosutni omeni (pleonazam?) i koji podjednako doprinose stvaranju vrlo neprijatne, preteće atmosfere, ali i formiranju "objektivnih okolnosti" koji će usmeravati i opravdavati narastajuće Alicijino ludilo. Alicija slučajno izabira "pogrešnu" muziku za putovanje nakon čega počinje njen hladan i zategnut odnos sa sestrom rođakinog dečka. Potom se elementi horora raspiruju kada društvo prvo uzme neko bolesno kučence u želji da mu pomogne, a potom ga ostavlja pored puta kad jaukanje ovoga postane nepodnošljivo. Okrutnosti i lakoća sa kojim se ljudi oko Alicije nose sa tim, kombinovana sa njenom anksioznošću i nedobrodošlicom koju joj priroda i ljudi Čilea pokazuju rezultira skoro Gaslight osećajem ludila.
Silva je HEBENI majstor postavljanja scene, hvatanja detalja iz prirode i ključnih fizičkih reakcija koje zajedno tvore perfektno preciznu krletku za ono što on želi da uhvati scenom. Veština njegovog baratanja psihologijama junaka odnosno dočaravanjem istih je nešto najimpresivnije što sam video na filmu poslednjih godina. Naročito lakoća sa kojom to postiže. Ken Russell, Weirov Picnic at the Hanging Rock, Winding Refn neki su od repera za kvalitet učinka glede atmosfere i psiholoških portreta likova.
Ipak, ono što najviše impresionira u ovom faux-hororu jeste Silvina okrutno hladna slika "moderne mladeži" koje nema trunku empatije, kako za druge, tako skoro ni za sebe. Na različite načine Silva pokazuje u kojoj meri njihova okrutnost testira sopstvene granice- bilo da bez razloga ubijaju životinje oko sebe, nemaju razumevanja za fizička i psihička stanja osoba koje su im bliske (dečko - rođaka), i to testiranje sebe i sveta oko sebe ide sve dok stvari ne završe, predvidljivo, fatalno. Magic Magic aludira na igru, zajebanciju, trik kome se ekipa prepustila i koji se završio neplanirano "neuspešno". Naravno, majstor to ne prikazuje elaborativno i prazno, Magic Magic vrvi od pažljivo postavljenih "klizavih terena" na kojima se naši sudovi o likovima legitimno mogu razići u opozitnim smerovima i čija asptraktnost samo dodatno doprinosi kreiranju osećaja, a ne poruke sa kojim ovaj film želi da nas ostavi.
Na svaki način impresivno.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Jbt, ježio sam se čitajući drugi pasus... mora obrišem nešto da upišem ovo.
ReplyDeleteJbt, ježio sam se i drugi put čitajući drugi pasus, posle odgledanog filma, sad možda još i više...
ReplyDeletePass this on, 3dome, master piss! :Podseća me /kraj/ na onaj rumunski čemer, Iza brda, s tim što mi se čini da je transgresija žanra, neophodna da bi delo bilo remek, tamo umešnije izvedena.
Ipak, deluje kao i moj tip reditelja/fotografa, i svakako ću pogledati i ostale filmove... nije onaj čileanski kraut slučajan, a ni to što danas saznajem da su baš sinoć igrali fudbal s Australijom.
Hvala ti za Silvu... Kida.
ReplyDelete