Portret nesrećnika u mladosti
On ima 23 godine. Zove se Niko Fischer. Na početku filma gubi pravo na ponovno izdavanje vozačke dozvole, jer je vozio u pijanom stanju. Živi u stanu, među neraspakovanim kutijama. Već dve godine ne studira pravo, ali i dalje od oca, koga laže, za studiranje dobija 1.000EUR mesečno da živi. Ima prijatelja koji je glumac, ne toliko uspešan. Niko pije i pre podne i popodne. Slučajno sreće drugaricu iz škole koju je brutalno zezao da je debela. Ona sada izgleda skoro anoreksično, i dalje je frustrirana sećanjima na školske dane. Sve se dešava u Berlinu.
Film Oh Boy je o tome kako Niko ceo dan ne uspeva da popije (prekopotrebnu) kafu, što mu polazi za rukom tek sutradan ujutru, kada je već preživeo skoro sve i skoro svašta, a nas gledaoce upoznao sa kurentnim duhom grada, koji uprkos izvikanom hedonizmu, i dalje može biti krletka za nežnu dušu.
Iako film počinje simpatično i nastavlja rutinskim hodom kroz indi egzistencijalizam, bojim se da kao i slučaju Oslo, 31 August nisam ciljna grupa koja je voljna da pokaže razumevanje tj da se zadovolji ravnim narativnim hodom u kome tek vetrovi privatne i nacionalne prošlosti prave nekakvu tenziju. Ozbiljni autori u tim situacijama počine zločin. Ne kažem...
Ono što bih svakako pohvalio jeste da crno-bela fotografija u kojoj je film urađen dugo nije legla bolje nekom filmu koji se bavi modernom tematikom. Moji komplimenti.
SELEKTAH: 5/ 10
On ima 23 godine. Zove se Niko Fischer. Na početku filma gubi pravo na ponovno izdavanje vozačke dozvole, jer je vozio u pijanom stanju. Živi u stanu, među neraspakovanim kutijama. Već dve godine ne studira pravo, ali i dalje od oca, koga laže, za studiranje dobija 1.000EUR mesečno da živi. Ima prijatelja koji je glumac, ne toliko uspešan. Niko pije i pre podne i popodne. Slučajno sreće drugaricu iz škole koju je brutalno zezao da je debela. Ona sada izgleda skoro anoreksično, i dalje je frustrirana sećanjima na školske dane. Sve se dešava u Berlinu.
Film Oh Boy je o tome kako Niko ceo dan ne uspeva da popije (prekopotrebnu) kafu, što mu polazi za rukom tek sutradan ujutru, kada je već preživeo skoro sve i skoro svašta, a nas gledaoce upoznao sa kurentnim duhom grada, koji uprkos izvikanom hedonizmu, i dalje može biti krletka za nežnu dušu.
Iako film počinje simpatično i nastavlja rutinskim hodom kroz indi egzistencijalizam, bojim se da kao i slučaju Oslo, 31 August nisam ciljna grupa koja je voljna da pokaže razumevanje tj da se zadovolji ravnim narativnim hodom u kome tek vetrovi privatne i nacionalne prošlosti prave nekakvu tenziju. Ozbiljni autori u tim situacijama počine zločin. Ne kažem...
Ono što bih svakako pohvalio jeste da crno-bela fotografija u kojoj je film urađen dugo nije legla bolje nekom filmu koji se bavi modernom tematikom. Moji komplimenti.
SELEKTAH: 5/ 10
Ću gledati.
ReplyDeleteTek da znaš.