14 July 2014

EXIT 2014: TRUTH HURTS (Dan četvrti)

Boan, Babs i ja. U kolima razgovaramo kao odrasli. Idemo na koncert kao tinejdžeri


Ispod tvrđave se čuje nešto sa Mejna.
Boan kaže - Babse, ovo oni tvoji.
Ja kažem - Ekatarina velika?!
Babs kaže - Plejboj.
Ja nastavljam o tome kako bi bilo bolje da su Ekatarina velika. I kako je neobjašnjivo da niko još nije investirao u hologramsku verziju ovog benda. Ili Azre. To bi rasprodalo. I spasilo par duša.
Babs će na Plejboj. Ja predlažem da se sklonim jer će me neko videti tu. Boan i ja ćemo u obilazak.
Ne nalazimo Boanovog druga Kristijana na Explosive stejdžu. Nažalost, ni Golubovića.


Na Huawei Fusion Stejdžu nastupa Vlado Darko Divljan Rundek sa svojim Buena Vista Mano Negra Les Art Gypsy Cargo Trio Vista Club Ljetno Kino bendom. Jedina pesma koja mi se dopala je ona u kojoj peva "Imala je veće. Sise nego ja". Odmah iza toga izveo je tu pesmu još jedno desetak puta na solidnu radost i solidnu okupljenost publike.
Tokom giga vikao sam ka sceni:
Ajd sad malo Gile!
Ua Šaper!
Ua Zdenko!
Aj sviraj Igra (rokenrol cela) Jugoslavija!
Pusti Margitu malo!
Ovo je muzika smišljeno napravljena da vas obavezuje da se tokom konzumacije osećate bolje. Poletna je, vesela, bend je boemski (trebalo je preživeti predstavljanje članova u Divljanovoj verziji), život je čudo i u režiji Emira Kusturice.
Srećan sam što moje pitanje- a što Đorđe Balašević nikada nije nastupio na Exitu, nailazi na razumevanje. On bi razvalio ovde, a i na njegovom salašu guske bi bile od mesa i perja za razliku od ovih multikulturalnih.
U krivu ste ako mislite da ja navijam za tako nešto. Ali samo kažem.


Stižemo na Hurts. Srećom, sa više od pola sata zakašnjenja.
Ne znam koga su više iznenadila reakcije publike- mene ili pevača benda. Horsko pevanje, razdragano mahanje rukama, upotreba mobilnih telefona u scenografske svrhe tokom balada... nepodnošljivo. Iskreno se nadam da je sve to krivica "Engleza". Ali, i ako jeste, tek onda nemam objašnjenje. Hurts su veliki otprilike koliko i Placebo kad više nisu bili popularni. Stojimo na začelju, ali začelje je ove godine bliže sceni nego inače. Ispred nas krcato. Ludilo. Suze. Na ekranima razdragana lica raspevanih cura. Zvuk na Hurts hebe kevu isto kao što je i na Stromae pre tri dana. A Hurts zvuče, od pesme do pesme, kao U2, Simple Minds, Erasure, Muse... Ponekad i u istoj pesmi. Ponekad i kao Sam Smith, samo što niko nije debeo i ćelav. Pevač Theo Hutchcraft stvarno ima dobar glas, ima stas i stajling kao da je ispao iz Spandau Ballet (e, da, liče i na njih i na Duran Duran) i ima toliko poverenja u svoj bend da u nekoliko navrata bukvalno ne može da ukloni sa lica zabezeknut izraz da toooliko ljudi može da voli njegov klon-pop.
Neobjašnjivo.
Kada sam video koliko se publike razišlo po završetku Hurts s pravom sam počeo da strahujem da je "pravi" hedlajner upravo sišao sa bine.

O mom odnosu sa Suede sam vam relativno skoro pisao.
Ovaj put bih samo o koncertu.
S obzirom na (moja) očekivanja bio je ovo jedan od najdosadnijih koncerata na kojima sam bio (svojom voljom). Da su Boan i Babs negde na pola došli i rekli mi- aj, palimo, ja bih otpalio bez trunke griže savesti.
Nije njihova (Suede) krivica što sam čekao 22 godine da ih prvi put vidim uživo.
Ali nije ni moja što oni posle toliko vremena ovako zvuče.

Zvuk je loš. Ali sumnjam da je do ozvučenja. Bend je u totalnoj disharmoniji interesovanja članova za ono što su došli da nam pruže. Brett Anderson se ubi da izdemonstrira energiju, poze i strast koju je imao tokom najboljih (i najranijih?) delova svoje karijere. On skače, vrcka, diže noge na monitore, vrti mikrofonom, žonglira sa njim, otima kameru snimatelju, pa ne zna šta će sa njom, pa onda s istom luta scenom kao sa korpom po supermarketu. On je sav u kontaktu sa publikom. Ali sve nekako deluje kao simulacija. Kao da je neko na njegovim leđima pritisnuo "on" dugme i nakon toga softver "Brett live" počinje da komanduje njegovim telom. Bez obzira na bend. Ili Neila. Ili publiku.
Bend je uredan, beživotan, rutinski, dosadan. Oakes izgleda kao onaj debeli bubnjar Preachersa. Njemu je mesto u Suede koliko i u Morrissey-evom krevetu (ali, ajde da ne diskriminišem). Osman i Gilbert "rade svoj posao", ali teško će Suede proći sa tom vrstom kurcobolje. Nestrašća.
Neil Codling je bog. Neil Codling je jevtićnenad. Neil Codling je najzanimljiviji momenat ovog koncerta. Evo prizora sa izvođenja So Young: Codling sedi, iza svoja dva leptopa i sintisajzera, sa laktom na butini i dlanom ispod brade, kao ispaljena prostitutka na koferima. Potom malo rukom popravi frizuru, očajan što nema ogledala u blizini. Pa malo gucne vodevode. Pa gleda okolo, pa u jednu tačku, i dalje tinejdžerski besan na Bretta što ga i dalje tera da svira u "ovom bendu". Codling je, inače, notorious po svojoj koncertnoj živosti, a svojevremeno je bio megapredmet sprdnje (na ovo me Babs podsetio) kada je "oboleo" od "sindroma hroničnog umora" (od koga očigledno i dalje pati) i zbog čega se na neko vreme povukao sa koncertnih nastupa. Par puta je stao i za gitaru, i čak i tu sam ga hvatao kako se vrti levo-desno i razmišlja kako bi svet bio lepše mesto kad on ne bi morao da bude tu gde je, ali sva sreća ima još pet pesama do kraja... Bog.
Set-lista možda obiluje najvećim hitovima, ali sve je poređano tako kao da je neko pritisnuo "rendom", i onda stvarno pritisnuo "rendom". Nema bildapa, nema vožnje, nema logike, nema anticipacije. Everything Will Flow je bila najlepše izvedena pesma, možda zato što je Andersenov glas konačno došao do pravog izražaja. Većina balada je bila grozna. Jedna od finalnih pesama, Beautiful Ones, je zahvaljujući svom "la-la" refrenu pokupila najviše simpatija, a meni se čini da je Metal Mickey najsnažnije razvalio. Utisak mi je da su pesme izvođene ujednačeno i monotono, u blago "žurećim" verzijama ne bi li nadoknadile energiju i strast koje (u bendu) očigledno nema, i kao kompenzacija za simulaciju kojoj  očigledno prisustvujemo.
Od kada dolazim nikada nisam video manje ljudi na početku nastupa jednog hedlajnera. A bilo ih je sve manje kako je koncert odmicao.
Stajao sam kao "drvena maria", sa prekrštenim rukama, neisprovociran, kao da gledam bend nekog ortaka čiji su mi demoi bili zanimljivi, ali ne znam šta im se desilo "uživo".
Nisam bio sam. Nisam bio usamljen. Nisam bio tužan. Bilo mi je svejedno.
Na kraju nastupa izveli su akustičn(ij)u verziju She's In Fashion što je samo potvrdilo moj osećaj da su "random button" i "auto-pilot" ključni spiritus movensi ovih Suede.

Exit će uvek nešto biti.
Nema ljutnje.

16 comments:

  1. koliko su svejd vremenom ostali bez hemije, toliko si i ti. ovo ne kažem ni sa namerom da operem svejd, ni da uvredim tebe. ozbiljno. samo mi je to neki lebdeći utisak u mnogim tekstovima. da kvantitetom interesovanja nadomešćuješ nedostatak zaista ličnog odnosa prema predmetima pisanja.

    ReplyDelete
  2. Pantelija Ćurguz14 July, 2014 19:58

    Bolje jedna sisa u ruci nego dve u bluzi.
    Plejboj legende rocka!!!

    ReplyDelete
  3. rocka mandoljine15 July, 2014 00:39

    za provod se ne boj kad izađe plejboj

    http://www.youtube.com/watch?v=WKNExbBcbow

    ReplyDelete
  4. Kakvi su ovo čudni komentari i čudni nickovi?

    ReplyDelete
  5. Da, stvarno, al mozda ja ne razumem dzivdzanski

    ReplyDelete
  6. Dragi Slobodane, moji utisci se (donekle) razlikuju!
    http://sergestrayspointofview.blogspot.com/

    ReplyDelete
  7. @Anonymousi:
    Šostekonzerve. Rahmetli Popboks je bio naživahnije borilište mišljenja koje je ''alternativna Srbija'' (već se grozim konstrukcije, hvala) ikada imala upravo zbog sumanutih komentara čitalaca. Izuzev možda Foruma B92 u nekim ranijim dobima, dok je Jack Bauer još išao ponedeljkom uveče na Pinku.

    Iako ne delim njegov pogled u potpunosti po pitanju našeg domaćina, Dživdžan se spotakao o dosta bitnu temu. Naime, većina ovdašnjih ''bavitelja popularnom kulturom'' (od kojih su neki verujem i Slobodanovi prijatelji, a moguće da su neki i anonymousi) se već godinama unazad stvarima koje voli bavi na toliko dosadan način da je to postalo nepodnošljivo. I nama, ali verovatno i njima. Kao da ih neko puškom tera da vode svoje radio emisije/pišu blogove. Legitimno je zapitati se da li ih to i dalje radi ili se kotrljaju po inerciji. Imam dobru volju, ali zaista ne uspevam da izdržim radijsku emisiju u deset uveče ili ponoć u kojoj je jedino što cenjeni autor plejliste ima da mi kaže - ime izvođača i pesme (uz par nebitnih biografskih podataka, ako je baaaš raspoložen). I tako dva sahata kule.

    ReplyDelete
    Replies
    1. iako se u najvecem delu slazem s iskazanim sentimentom, da obrnemo tu postavku tv radojice: mozda (ti) je sama popularna kultura postala dosadna?

      Delete
    2. Legitimna teorija, i što se mene tiče potpuno tačna. No, bojim se da njeno prihvatanje na opštem nivou blokira raspravu i perpetuira tu istu dosadnost. Na ovom lokalnom jedan od mojih utisaka je da se ova generacija domaćih (u najširem mogućem smislu) pop ''promatrača'' i gurua iz proteklih 15-ak godina užasno loše snalazi u srednjim godinama, te da kurcobolju, otaljavanje i hermetičnost mešaju sa integritetom. Njima je dovoljno da slušaju/čitaju jedni druge, a za ostale ih mahom zabole, pa što bi se smarali da im nešto od toga uopšte približe. Žikica Simić deluje entuzijastičnije od svojih upola mlađih kolega i ne znam kako to drugačije da objasnim, sem nedostojanstvenim starenjem (ovih drugih, naravno).

      Nešto sam se u svetlu ove rasprave setio nesrećnog Hupera nakon što ga je zajahala FDU+Studio B ekipa i umlatila do neprepoznatljivosti u vrlo kratkom roku. Pokušaj pop časopisa od strane ljudi koji pop umeju da konzumiraju samo fenomenološki, kempovski ili kroz reference (dakle dosadno i distancirano, a neko bi iz publike dobacio i u suštini kultur-rasistički) i onih koji kapiraju da je poznavanje fakin amerikane baš ono što je potrebno jednom tinejdžeru i onima koji (bi da) se tako osećaju.

      Delete
    3. :)
      da, huper je bio skroz nečitljiv. još me peku one 4 * ani stanić "zato što je u prvoj pesmi rekla "dupe"!", autor: večito mladi uroš milovanović.
      ali hejt na najopštijem nivou + teorije zavere exclusively, and for the theory's sake, nisu rešenje
      postoji ta napetost između viđenja popularne kulture kao manira pristojnosti i popularne kulture kao kontrakulture.
      ovo prvo je od gospode drugova ostalo decenijama u amanet krivo srasloj generaciji koja se nepravedno procenjuje aršinima iz '68, a gotovo svi še'setosmaši odavno su navikli svoja nepca na šampanj i kavijar.
      ovo drugo i dalje postoji po nekim ćoškovima i džepovima, ali je suštinski svedeno na prvo, globalno gledano... postvarenje, alijeniranost i fetiš robe, što bi rekao čupavi marks.
      i što bi tu onda postojao neki srpski izuzetak - dilema slava/žrtva ili pare odavno nije nikakva nedoumica - najuspešnije "indie" priče već neko vreme se najubedljivije prepričavaju "korporativnim" jezikom.
      da još malo dočaram ambijent: treba istaći da je u martu pola nekadašnjih otporaša glasalo za radulovića. revolucija se dogodila, ali je nosila kravatu
      a broj glasova koje je od vučića izmišljeni radula pokupio govori o relativnom opsegu te publike koji može da naraste do eldepeovskih/debeovskih pet&kusur posto. sića. zato su, nakon "pristojnog" cepanja pop kulture i ostali samo entuzijazam koji čine upornost i luksuz pop promatranja kao kvaliteti "poslenika" (od kojih su gotovo pola uljezi u nekro optici blaženopočivšeg građanskog fundamentalizma) što je slažem se, nedovoljno za autentični kvalitet, koji žikica kao neko ko je bio živ '68 nesumnjivo ima. ali, ne treba brkati posledice sa uzrokom, niti se treba čuditi što brojna pleća pucaju pod pritiskom bliže istorije
      u međuvremenu, tinejdžeri su prestali da imaju čitalačke potrebe. zato sve i liči na samodovoljni geto (mada nije proizvod nekog master plana, nema baš sve smisao, niti je on često proizvod namere). geto u kome vladaju bad copy (got it? "bezobrazluk" nasuprot gore registrovanoj pristojnosti, ali pristojnost kao vrhovni kriterijum po kome je ovaj "bezobrazluk" ispravno procenjen kao bezazlen), marčelo ("pametan & načitan", reper po ukusu roditelja) i sajsi (tačka gde "šokantno" ljubi besmisao koja (bi trebalo da) nas sve raduje), i njihovi bliski rođaci sars i dubioza ("angažovani"). prosto da se čovek moli za povratak ("angažovanog") sindikata u medijsku milost, iako ni ta priča u samom temelju nije legitimna.
      u posthumanizmu nema mesta aktivizmu kao smislenom delanju. nema mesta ni za publiku koja nije masa. najopštije danogle, nema mesta ni za čoveka koji nije potrošač. dosada, njeno naizmenično ciklično rađanje i ubijanje je jedini preostali, dinamički ideal pop kulture
      umesto zaključka: pošto se već zalažeš za to, ako sam te dobro razumeo, probaj s ličnom žrtvom, prvi bih se tome neviđeno radovao, najiskrenije. i stavi potpis ispod nje. ili ti treba ausvajs pristojnosti "fdu-studio b" ekipe?

      Delete
    4. dragi radojice,

      reći ću ti isto što je i al swearengen sr. rekao svom sinu- ja kad drkam u sobi, ja sam najbolji jebač na svetu.
      tako se, možda, stiče samopouzdanje.
      ali, iskustvo je nešto drugo.

      Delete
  8. Jao, Popboks! Leglo velikih talenata!
    http://www.youtube.com/watch?v=VBwsqWCaQDc

    ReplyDelete
    Replies
    1. ja sigurno gore sviram od artukovića

      Delete
    2. Artuković sabio, vredi hajpovati. A i malo je saradnika Popboksa koji su se u doba najveće sabornosti u guranju razne njesradi podrijetla domaćeg znali javnosti obratiti na ovakav način:

      ''Tussilago... Molim vas, imajte u vidu da ne samo da ovakav pristup muziciranju nije „moja šolja čaja“, nego i da ja uopšte ne pijem čaj. U tom svetlu, moj doživljaj ove muzike kao ne samo bezvezne, nego i aktivno iritantne (Pička Piaf!?) slobodno možete da protumačite kao subjektivan gotovo do irelevantnosti. O ukusima možemo da raspravljamo do prekosutra, ali ja ću (i) ovog puta, eto, dozvoliti sebi da ovaj ukus ni ne pokušam da svarim. Neki drugi put, evo obećavam. Vratimo se sada mladima.''

      Nažalost, može mu se prebaciti biranje dosta lakih meta, pošto bi jedan ovako žestoko odjebavački pasus bilo zanimljivo pročitati kada bi se odnosio na za njegova vakta na tron zacementirani Goribor, recimo.

      Delete
  9. Bg Velveti su vrh. Nemaju veze s mmg i popboksom. Ili? Od kritičara u pop biznisu cenim vokal PSB i Iru iz YLT. I naravno Paula Morleya.

    ReplyDelete