Jebada
Sedamdeset i dva dana, izgleda je, srpsko-hrvatska koprodukcija baš koliko je i Rade Šerbedžija srpsko-hrvatski glumac. Koincidentalno, on u ovom filmu igra glavnu ulogu, njegava ćerka, Lucija, jednu od sporednih, a njegov sin Danilo je režirao film. Nažalost, tu ne prestaju sličnosti sa Bajićima.
Radnja filma smeštena je u posleratnu Liku, a mi pratimo živote srpske porodice Paripović (pokojni pradeda zvao me je "paripe") koju čine: striko Mane, njegov slaboumni sin Todor, zatim striko Joja i njegov sin Branko i baba-tetka. Svi oni ništa ne rade i "lijepo" žive od penzije koju baba prima na ime svog pokojnog muža koji je bio kuvar u američkoj vojsci. A onda baba umre. I to mora da se reši.
Mane je šepavi diktator modeliran po Ričardu II koji voli samo sebe i pare. Joja je alkos, a njegov sin već godinama planira da sa svojom devojkom Ličom pobegne u Zagreb. Pored toga, još iz doba kada je porodica zajednički pred Olujom pobegla u Beograd, on je u nekakvoj finansijskoj "nevolji" sa nekim zajebanim tipovima koje predvodi Dragan Nikolić.
To da Paripovići nabave novu babu (koju također igra Mira Banjac) manje je bitno od toga da pošten gledalac ne zna da li da Sedamdeset i dva dana gleda kao crnu komediju, stilizovanu dramu ili suvi realizam. A sve je to zato što to izgleda nije znao ni Danilo scenarista, ni Danilo režiser. Sedamdesetdvojka švrlja po žanrovima kako joj je potrebno- kad se baba kupa to je komedija, kad se komšije prepucavaju (interesantno je da je Paripovićima kuću spasao komšija Hrvat, sa kojim su konstantno na ratnoj nozi) ume da bude i "realistički" neprijatno, a kad zađemo među stanovnike ovog mestašca često primećujemo da su karikaturalnim likovima povereni ozbiljniji dramski sadržaji.
No, i to sve bi se dalo preživeti nekako da Sedamdeset i dva dana izgleda malo bolje od lošeg pilota za neobećavajuću TV seriju. Baba umre, nabavi se nova baba, Branko želi da ode, Mane mu ne da, zavade se, odjednom počinju da se donose krupne i prilično radikalne odluke i kraj. Prenemaganja, praznog hoda, loših fora i loše glume, kao psovačine imate koliko i u prosečnoj srpskoj seriji koje se stidite (vi sami izberite). Još je gore, što na kraju imate utisak da skoro ničeg drugog nije ni bilo.
Zaboravio sam već čiji sam ono film gledao u kome je isto otac glumio kod sina i bilo je slično ovome nepodnošljivo, i kojom prilikom sam se pitao kako je moguće da ga otac nije posavetovao ili upozorio na to u kakvo se sranje uvaljuje. I on sa njim. To mi je i ovde neobjašnjivo.
SELEKTAH: 1/ 10
Sedamdeset i dva dana, izgleda je, srpsko-hrvatska koprodukcija baš koliko je i Rade Šerbedžija srpsko-hrvatski glumac. Koincidentalno, on u ovom filmu igra glavnu ulogu, njegava ćerka, Lucija, jednu od sporednih, a njegov sin Danilo je režirao film. Nažalost, tu ne prestaju sličnosti sa Bajićima.
Radnja filma smeštena je u posleratnu Liku, a mi pratimo živote srpske porodice Paripović (pokojni pradeda zvao me je "paripe") koju čine: striko Mane, njegov slaboumni sin Todor, zatim striko Joja i njegov sin Branko i baba-tetka. Svi oni ništa ne rade i "lijepo" žive od penzije koju baba prima na ime svog pokojnog muža koji je bio kuvar u američkoj vojsci. A onda baba umre. I to mora da se reši.
Mane je šepavi diktator modeliran po Ričardu II koji voli samo sebe i pare. Joja je alkos, a njegov sin već godinama planira da sa svojom devojkom Ličom pobegne u Zagreb. Pored toga, još iz doba kada je porodica zajednički pred Olujom pobegla u Beograd, on je u nekakvoj finansijskoj "nevolji" sa nekim zajebanim tipovima koje predvodi Dragan Nikolić.
To da Paripovići nabave novu babu (koju također igra Mira Banjac) manje je bitno od toga da pošten gledalac ne zna da li da Sedamdeset i dva dana gleda kao crnu komediju, stilizovanu dramu ili suvi realizam. A sve je to zato što to izgleda nije znao ni Danilo scenarista, ni Danilo režiser. Sedamdesetdvojka švrlja po žanrovima kako joj je potrebno- kad se baba kupa to je komedija, kad se komšije prepucavaju (interesantno je da je Paripovićima kuću spasao komšija Hrvat, sa kojim su konstantno na ratnoj nozi) ume da bude i "realistički" neprijatno, a kad zađemo među stanovnike ovog mestašca često primećujemo da su karikaturalnim likovima povereni ozbiljniji dramski sadržaji.
No, i to sve bi se dalo preživeti nekako da Sedamdeset i dva dana izgleda malo bolje od lošeg pilota za neobećavajuću TV seriju. Baba umre, nabavi se nova baba, Branko želi da ode, Mane mu ne da, zavade se, odjednom počinju da se donose krupne i prilično radikalne odluke i kraj. Prenemaganja, praznog hoda, loših fora i loše glume, kao psovačine imate koliko i u prosečnoj srpskoj seriji koje se stidite (vi sami izberite). Još je gore, što na kraju imate utisak da skoro ničeg drugog nije ni bilo.
Zaboravio sam već čiji sam ono film gledao u kome je isto otac glumio kod sina i bilo je slično ovome nepodnošljivo, i kojom prilikom sam se pitao kako je moguće da ga otac nije posavetovao ili upozorio na to u kakvo se sranje uvaljuje. I on sa njim. To mi je i ovde neobjašnjivo.
SELEKTAH: 1/ 10
72 DANA Danila Šerbedžije. jako je teško ukratko se postaviti prema ovom filmu. Na mahove, reč je o naslovu u kome se susreću Braća Coen i Krsto Papić iz svoje LISICE faze, ali na momente sve kliza u dobok besmisao i klopke ex-jugoslovenskog filmmejkinga. Tom "teškoodredivom" utisku svako doprinosi i to što sam film, po ceni bioskopske karte od 250 dinara, u bioskopu, gledao na užasnoj projekciji sa DVDa koja stvarno izgleda sramotno i počinjem da sumnjam da li autori uopšte znaju da im se film na takav način eksploatuiše i prezentira u Srbiji. Prosto ne mogu da verujem da publika, koja možda nije brojna ali takva je-kakva je, ne može da bude udostojena projekcijom sa filmske trake.
ReplyDeleteU svakom slučaju, barem se u najbazičnijem smislu mogu opisati neki utisci o ovom filmu. 72 DANA spada u red intrigantnih hvatskih filmova koji se bave životom u surovim ličkim ambijentima poput blokbastera ŠTO JE MUŠKARAC BEZ BRKOVA ili KINO LIKA. Sa oba ova filma ima dosta sličnosti. Premisu koja je direktno komična i žanrovski čitljiva deli sa MUŠKARCEM a deo podele (pre svih Krešimira Mikića) i offbeat-politički naelektrisanu atmosferu deli sa LIKOM.
Dakle, za razliku od Hribarevog pokušaja da preplete BRIDGET JONES i BRAĆU PO MATERI, Šerbedžihja ne preza od direktnije freak podele u kojoj najnormalnijeg junaka igra Krešimir Mikić, inače ekscentrik iz KINO LIKE.
ReplyDeletePostavka je neorelistična, čak je i korišćena ista premisa u filmovima iz neorealizma a to je priča o porodici kouja živi od porodične penzije koju prima ba i njenim problemima kada baba umre. Šerbedžija tu premisu dalje tretira u koenovskom neo-noir ključu i tu atmosferu pojaćava odlukom porodice da otme drugu babu kako bi zamenili staru, a zatim i sa potrebom da polako uklone svedoke koji predstavljaju pretnju po njihovu prevaru.
Ono što su neuralgične tačke pre svega možemo vezati za sam uvod i za određene viškove koji se javljaju u tom delu filma. Isto tako postoje motivi i likovi koji nude potencijal ali su nedovoljno ili dosta proizvoljno postavljeni. Isto tako, čitav segment sa bendom glavnog junaka je suvišan i zapravo ne zaigra na nivou celine izuzev što daje izvesni punk rock cred samom reditelju.
Sama muzika, pa i naslovna pesma koja stoji kao lajtmotiv celog filma, zapravo je vrlo dobro rešena kroz poigravanje jednostavnim lokalnim melodijama.
Ono što je zanimljivo međutim jeste to što su glavni junaci Srbi. Film se s jedne strane dotiče pitanja Srba proteranih iz Hrvatske i to radi usput, ali upravo to što je sve dato usput je i najbolje pošto ne asocira na bilo koju vrstu političke korektnosti. Naprosto, proterivanje se desilo i to je sad tako kako je. Međutim, kada je jedina porodica koja se stavlja pod lupu u filmu i tretirana je dosta groteskno, sa elementom zločina, vezana za naciju čije si pripadnike proterivao prilikom izgradnje svoje države - nacionalne države većine onda ne čudi da poneko može doživeti 72 DANA i kao osavremenjeni hrvatski JUD SUS.
Da se razumemo, ne mislim da je šerbedžijina namera bila da snimi hrvatski JUD SUS. Štaviše, uveren sam da je potpuno suprotno. Međutim, isto tako rekao bih da vezivanje freakshowa za jednu manjinu koja je "čišćena" iz Hrvatske može legitimisati takva politička otpisivanja filma pre svega sa srpske strane - jer, realno, ako imamo porodicu duboko amoralnih ljudi, od kojih i oni koji nisu amoralni jesu slabići a jedan je i duševno bolestan (možda čak i blago retardiran), zar to nije esencijalizovanje negativnih osobina u pripadnike jedne populacije. Naravno, u filmu ima i Hrvata, koji su manje-više frikovi iz istog žanra, ali oni su znatno benevolentniji i sama činjenica da nisu umešani u tako teška dela, izdvaja ih od glavnih junaka.
Naročito zanimljiv politički aspekt cele priče jeste lik veterana Domovinskog rata koji je Srbima, glavnim junacima, "spasao kuću" i koji im je generalno pomogao da ne budu odstranjeni a danas oni žive u klasičnoj komšijskoj love/hate dinamici. Lik komšije Mileta koji i dalje ide u maskirnoj uniformi sa kapom HV je nedovoljno razrađen da bi ubedljivo funkcionisao kao "izuzetak" u jednoj situaciji čiji nam je ishod dobro poznat.
S druge strane, taj politički aspekt nudi i motiv povratnika izbeglica iz Srbije a dotiče se i odnosa prema državi-matici (u jednoj sceni Šerbedžijin lik kritikuje "oslobodioce" koji su došli a posle kad sprema bekstvo kaže kako ima "i naš i hrvatski pasoš").
Mislim da 72 DANA nudi mogućnost za razna čitanja u politčkom smislu, mnoga od njih zbilja provokativna i zapravo pokazuje koliko film može biti politički intrigrantan upravo kada je nenametljivo političan.
Prava je šteta što Danilo Šerbedžija na svom debiju nije ostvario bolji balans između raznih uticaja i što nije malo pažljivije razdvajao važno od nevažnog. 72 DANA zaista ima blistavo duhovitih momenata, i čak je i sa ovom postavkom mogao eliminisati neke viškove u montaži.
za gledanje svakog filma sa radetom šerbetom bi trebalo deliti beneficirani radni staž.
ReplyDelete