Neću te čekati i ako dođeš
Od tri Momčilovićeva filma ovaj je najlošiji, najmanje ambiciozan, nalik većini novih srpskih filmova kakve ne podnosim, jer bauljaju u lošem psovačkom humoru, slekerskoj melodrami (jedino što likovi nisu slekeri, već pseudo-konzervativci poput naših "mama i tata"), a najgore je kad se bave ljubavlju.
Ovaj film se bavi ljubavlju.
Onom jedinom, sudbinskom, pravom, lažnom, tvojom, mojom.
Ovaj film se bavi ljubavlju kao nemci partizanima.
Nekoliko ljubavnih parova i jedan koji skoro da nije ni postojao izmešani su pred našim očima. Svi su nešto pogrešno zaljubljeni u neke druge koji su u neke druge koji su u ove prve. Zatvoren krug. Svi nesrećni. I kao smešni. Ali film nije o tome.
Jedan od njih ne pripada nijednom paru, a sa svima je u nekom odnosu. I svi ga ignorišu. I to počinje ozbiljno da ga tišti, ta mešavina nepripadanja i činjenice da nikome ne uspeva da postane par, čak ni razrednoj na koju se palio pre 15 godina. Ali film nije o tome.
Majka ovog koji nikome ne pripada nakon smrti svoga supruga kreće otvara srce i priznaje da nikada nije bila srećna, niti da je volela svog muža. Već jednog Milenka. I onda odlazi u njegovo rodno mesto da mu obiđe grob, pa saznaje da on izgleda nije ni umro, pa bi da ga traži. Ali film nije ni o tome.
Najveći problem Momčilovićevog filma je što u želji da ostvari neki total i sagleda (večnu/ običnu) ljubav iz svih uglova ne uspeva da to učini ni iz jednog jedinog. Svi likovi, sem ovog otuđenka, su nepodnošljivo antipatični, a glumci koji ih igraju su značajno doprineli tome ne želeći da ni jednom od likova ponude i malo života kakav nam već nije na nos izašao u srpskim filmovima. Pri tome, u razlivenom Momčilovićeom scenariju pažnja koja je poklonjena nekim likovima sugeriše da bi oni trebalo da budu noseći u filmu (Kičić i partnerka mu), ali onda se to ne desi. Na neke likove i zaboravimo (Trifunović- Ejdus) i oni odu iz filma kao da u njemu nisu ni bili. Niti trebalo da budu. A neki se pravo niotkuda pojave na kraju filma (Đokić) i spasu stvar.
Ali, najviše od svega me boli koliko je stvar besmislena. Ne mogu da zamislim zemlju kojoj bi takav film trebao. Ovako sjebane "generacije" pre sugerišu retardirajući gen, nego nekakav pogubni društveni okoliš. Ovi ljudi su dosadni kao smrt i prava je tuga što neki od njih nisu realizovali pokušaje samoubistva. Ali, ovaj film čak nije o tome. On ne zumira to kao problem, već pokušava da se humorom izbori zarad koncepta koji je sebi postavio. A likovi retardi. Oči su me bolele i uši i mozak. Kao uteha mi ostaje što je Momčilović posle ovoga snimio Smrt čoveka na Balkanu, pa se nadam da ima nade.
SELEKTAH: 1/ 10
Od tri Momčilovićeva filma ovaj je najlošiji, najmanje ambiciozan, nalik većini novih srpskih filmova kakve ne podnosim, jer bauljaju u lošem psovačkom humoru, slekerskoj melodrami (jedino što likovi nisu slekeri, već pseudo-konzervativci poput naših "mama i tata"), a najgore je kad se bave ljubavlju.
Ovaj film se bavi ljubavlju.
Onom jedinom, sudbinskom, pravom, lažnom, tvojom, mojom.
Ovaj film se bavi ljubavlju kao nemci partizanima.
Nekoliko ljubavnih parova i jedan koji skoro da nije ni postojao izmešani su pred našim očima. Svi su nešto pogrešno zaljubljeni u neke druge koji su u neke druge koji su u ove prve. Zatvoren krug. Svi nesrećni. I kao smešni. Ali film nije o tome.
Jedan od njih ne pripada nijednom paru, a sa svima je u nekom odnosu. I svi ga ignorišu. I to počinje ozbiljno da ga tišti, ta mešavina nepripadanja i činjenice da nikome ne uspeva da postane par, čak ni razrednoj na koju se palio pre 15 godina. Ali film nije o tome.
Majka ovog koji nikome ne pripada nakon smrti svoga supruga kreće otvara srce i priznaje da nikada nije bila srećna, niti da je volela svog muža. Već jednog Milenka. I onda odlazi u njegovo rodno mesto da mu obiđe grob, pa saznaje da on izgleda nije ni umro, pa bi da ga traži. Ali film nije ni o tome.
Najveći problem Momčilovićevog filma je što u želji da ostvari neki total i sagleda (večnu/ običnu) ljubav iz svih uglova ne uspeva da to učini ni iz jednog jedinog. Svi likovi, sem ovog otuđenka, su nepodnošljivo antipatični, a glumci koji ih igraju su značajno doprineli tome ne želeći da ni jednom od likova ponude i malo života kakav nam već nije na nos izašao u srpskim filmovima. Pri tome, u razlivenom Momčilovićeom scenariju pažnja koja je poklonjena nekim likovima sugeriše da bi oni trebalo da budu noseći u filmu (Kičić i partnerka mu), ali onda se to ne desi. Na neke likove i zaboravimo (Trifunović- Ejdus) i oni odu iz filma kao da u njemu nisu ni bili. Niti trebalo da budu. A neki se pravo niotkuda pojave na kraju filma (Đokić) i spasu stvar.
Ali, najviše od svega me boli koliko je stvar besmislena. Ne mogu da zamislim zemlju kojoj bi takav film trebao. Ovako sjebane "generacije" pre sugerišu retardirajući gen, nego nekakav pogubni društveni okoliš. Ovi ljudi su dosadni kao smrt i prava je tuga što neki od njih nisu realizovali pokušaje samoubistva. Ali, ovaj film čak nije o tome. On ne zumira to kao problem, već pokušava da se humorom izbori zarad koncepta koji je sebi postavio. A likovi retardi. Oči su me bolele i uši i mozak. Kao uteha mi ostaje što je Momčilović posle ovoga snimio Smrt čoveka na Balkanu, pa se nadam da ima nade.
SELEKTAH: 1/ 10
Jeziv film.
ReplyDeleteKako bi voleo da RTS objavljuje s vremena na vreme ovo sto citam ovde.
ReplyDeleteFilm moze razumeti samo onaj ko je to doziveo. Meni majka ispricala njenu pricu tek kada sam imao 48 godina jer da mi je ispricala pre nego sto sam ja to doziveo ne bi je razumeo. Imao sam svalerku sa kojom sam bio 2g, jako sam je voleo i ona mene. Kakva je to bila hemija, uvek mi je govorila kako se prema njoj niko nikada nije tako ophodio i cesto me pitala sto me tako gledas jer sam je gledao kao hipnotisan a ja bi odgovorio: "Pa volim te.". I ona je meni govorila da me voli i kako me nikada nece ostaviti i samo je jednog dana posle 2g veze rekla da vise ne zeli da se vidja sa mnom. Molio sam je porukama, posle par dana uzivo banuo pa smo otisli poslednji put na kafu ali to nije bila vise ta osoba, gledala me kao da sam neki klosar i samo zelela da sto pre odem. Kada sam je pitao da li se neko pojavio lagala me da nije i rekla: "Sta fali da budem sama, valjda zasluzujem i ja da budem srecna a ne samo ti.". Kada sam joj rekao: "Mislio sam da me volis.", odgovorila je: "Zaljubila pa odljubila.", postala je neprijatna, govorila mi: "Shvati da je gotovo kraj, ja sam resila da zatvorim jedno poglavlje u mom zivotu i sada nista nece promeniti moju odluku.". Pitao sam da li postoji sansa da mozda jednog dana ponovo budemo zajedno a ona je odgovorila: "Ko zna gde cemo biti jednog dana, nemoj biti patetican.". Dok smo sedeli taj poslednji put u kaficu bledo je gledala ispred sebe u daljinu, krivila mene za to sto me ostavlja, vredjala me, npr kada sam pitao kako cu ja sada bez nje odgovorila je: "Kupi vestacku vaginu.". Oci su mi bile pune suza i tada sam eksirao pice rekao da ne vredi vise da razgovaramo i ispratio je do njenog ulaza, poslednji put zagrlio i poljubio na vrat a kada ona nije uzvratila zamolio sam: "Poljubi me.", prvo je oklevala sekund, zatim je htela nesto da kaze, usne su se otvorile da izuste nesto i osetio sam da ne zeli da me poljubi, ali onda je odlucila da to ipak uradi i onako brzinski me poljubila na obraz kao kada deca igraju masne fote i neka devojcica mora poljubiti nekoga ko joj se ne svidja u tada sam i osetio da njeno srce pripada vec nekom drugom. Otisao sam mrtav, slomljen. Odlazio bi na groblje i plakao jer tamo te niko ne pita zasto places. Poceo sam trenirati toliko jako da sam jednom pao u nesvest ali nije pomagalo. Nocima me budio odjek njenog imena i bol u stomaku. Probao sam i da pijem nije pomagalo, tablete za smirenje, ni to nista nije pomoglo. Da nemam porodicu i sina verovatno bi hteo i da se ubijem. Placao sam kurve, mislio klin se klinom izbija i bice mi lakse da je zaboravim, nije ni to pomoglo. Gledao sam svaku njenu objavu i stori a ona je bila zaljubljena i srecna. Nije dugo trajalo, taj s kim je bila posle par nedelja ju je ostavio. Jos jednom sam se javio porukama i ponizio ali nije htela pa sam joj napisao: "Zbogom." i blokirao je na svim mrezama. Posle godinu dana sreo sam je u trznom centru, ja sa zenom i sinom a ona sa sinom. Javio sam joj se, mahnuo i rekao: "Cao." a ona je bila kisela i iskrivljenim glasom odgovorila "Zdravo.". Posle tog susreta, znaci posle godinu dana sam je odblokirao i imao sam sta da vidim. Mesec dana od kako sam joj napisao zbogom i blokirao je na zidu svog fejsa pocela je da stavlja objave kajanja i radi to i dalje a evo vec proslo 3g od kako me ostavila. Znam da je posle onoga zbog koga me ostavila do sada bila sa vise likova. Sada od prvog februara do dvadeset drugog jula (danas), znaci oko 6 meseci apsolutno nista nije objavila na drustvenim mrezama, utihnula totalno... Nema muda da mi se javi posle onoga sto mi je uradila, posle laganja i krivljenja mene za to sto me ostavlja, vredjanja, posle drugih likova kojima nije uspela da me zameni... Njen brak je trajao 2g a sve ostale veze jako kratko tako da je nasa veza mozda njoj znacila vise nego brak jer muz je nju ostavio, nasao drugu ozenio se i ima sa njom decu. Javice se jednog dana siguran sam, i mojoj majci se lik koji je ostavio u mladosti javio pod stare dane ali...
ReplyDelete