Neću te čekati i ako dođeš
Od tri Momčilovićeva filma ovaj je najlošiji, najmanje ambiciozan, nalik većini novih srpskih filmova kakve ne podnosim, jer bauljaju u lošem psovačkom humoru, slekerskoj melodrami (jedino što likovi nisu slekeri, već pseudo-konzervativci poput naših "mama i tata"), a najgore je kad se bave ljubavlju.
Ovaj film se bavi ljubavlju.
Onom jedinom, sudbinskom, pravom, lažnom, tvojom, mojom.
Ovaj film se bavi ljubavlju kao nemci partizanima.
Nekoliko ljubavnih parova i jedan koji skoro da nije ni postojao izmešani su pred našim očima. Svi su nešto pogrešno zaljubljeni u neke druge koji su u neke druge koji su u ove prve. Zatvoren krug. Svi nesrećni. I kao smešni. Ali film nije o tome.
Jedan od njih ne pripada nijednom paru, a sa svima je u nekom odnosu. I svi ga ignorišu. I to počinje ozbiljno da ga tišti, ta mešavina nepripadanja i činjenice da nikome ne uspeva da postane par, čak ni razrednoj na koju se palio pre 15 godina. Ali film nije o tome.
Majka ovog koji nikome ne pripada nakon smrti svoga supruga kreće otvara srce i priznaje da nikada nije bila srećna, niti da je volela svog muža. Već jednog Milenka. I onda odlazi u njegovo rodno mesto da mu obiđe grob, pa saznaje da on izgleda nije ni umro, pa bi da ga traži. Ali film nije ni o tome.
Najveći problem Momčilovićevog filma je što u želji da ostvari neki total i sagleda (večnu/ običnu) ljubav iz svih uglova ne uspeva da to učini ni iz jednog jedinog. Svi likovi, sem ovog otuđenka, su nepodnošljivo antipatični, a glumci koji ih igraju su značajno doprineli tome ne želeći da ni jednom od likova ponude i malo života kakav nam već nije na nos izašao u srpskim filmovima. Pri tome, u razlivenom Momčilovićeom scenariju pažnja koja je poklonjena nekim likovima sugeriše da bi oni trebalo da budu noseći u filmu (Kičić i partnerka mu), ali onda se to ne desi. Na neke likove i zaboravimo (Trifunović- Ejdus) i oni odu iz filma kao da u njemu nisu ni bili. Niti trebalo da budu. A neki se pravo niotkuda pojave na kraju filma (Đokić) i spasu stvar.
Ali, najviše od svega me boli koliko je stvar besmislena. Ne mogu da zamislim zemlju kojoj bi takav film trebao. Ovako sjebane "generacije" pre sugerišu retardirajući gen, nego nekakav pogubni društveni okoliš. Ovi ljudi su dosadni kao smrt i prava je tuga što neki od njih nisu realizovali pokušaje samoubistva. Ali, ovaj film čak nije o tome. On ne zumira to kao problem, već pokušava da se humorom izbori zarad koncepta koji je sebi postavio. A likovi retardi. Oči su me bolele i uši i mozak. Kao uteha mi ostaje što je Momčilović posle ovoga snimio Smrt čoveka na Balkanu, pa se nadam da ima nade.
SELEKTAH: 1/ 10
Od tri Momčilovićeva filma ovaj je najlošiji, najmanje ambiciozan, nalik većini novih srpskih filmova kakve ne podnosim, jer bauljaju u lošem psovačkom humoru, slekerskoj melodrami (jedino što likovi nisu slekeri, već pseudo-konzervativci poput naših "mama i tata"), a najgore je kad se bave ljubavlju.
Ovaj film se bavi ljubavlju.
Onom jedinom, sudbinskom, pravom, lažnom, tvojom, mojom.
Ovaj film se bavi ljubavlju kao nemci partizanima.
Nekoliko ljubavnih parova i jedan koji skoro da nije ni postojao izmešani su pred našim očima. Svi su nešto pogrešno zaljubljeni u neke druge koji su u neke druge koji su u ove prve. Zatvoren krug. Svi nesrećni. I kao smešni. Ali film nije o tome.
Jedan od njih ne pripada nijednom paru, a sa svima je u nekom odnosu. I svi ga ignorišu. I to počinje ozbiljno da ga tišti, ta mešavina nepripadanja i činjenice da nikome ne uspeva da postane par, čak ni razrednoj na koju se palio pre 15 godina. Ali film nije o tome.
Majka ovog koji nikome ne pripada nakon smrti svoga supruga kreće otvara srce i priznaje da nikada nije bila srećna, niti da je volela svog muža. Već jednog Milenka. I onda odlazi u njegovo rodno mesto da mu obiđe grob, pa saznaje da on izgleda nije ni umro, pa bi da ga traži. Ali film nije ni o tome.
Najveći problem Momčilovićevog filma je što u želji da ostvari neki total i sagleda (večnu/ običnu) ljubav iz svih uglova ne uspeva da to učini ni iz jednog jedinog. Svi likovi, sem ovog otuđenka, su nepodnošljivo antipatični, a glumci koji ih igraju su značajno doprineli tome ne želeći da ni jednom od likova ponude i malo života kakav nam već nije na nos izašao u srpskim filmovima. Pri tome, u razlivenom Momčilovićeom scenariju pažnja koja je poklonjena nekim likovima sugeriše da bi oni trebalo da budu noseći u filmu (Kičić i partnerka mu), ali onda se to ne desi. Na neke likove i zaboravimo (Trifunović- Ejdus) i oni odu iz filma kao da u njemu nisu ni bili. Niti trebalo da budu. A neki se pravo niotkuda pojave na kraju filma (Đokić) i spasu stvar.
Ali, najviše od svega me boli koliko je stvar besmislena. Ne mogu da zamislim zemlju kojoj bi takav film trebao. Ovako sjebane "generacije" pre sugerišu retardirajući gen, nego nekakav pogubni društveni okoliš. Ovi ljudi su dosadni kao smrt i prava je tuga što neki od njih nisu realizovali pokušaje samoubistva. Ali, ovaj film čak nije o tome. On ne zumira to kao problem, već pokušava da se humorom izbori zarad koncepta koji je sebi postavio. A likovi retardi. Oči su me bolele i uši i mozak. Kao uteha mi ostaje što je Momčilović posle ovoga snimio Smrt čoveka na Balkanu, pa se nadam da ima nade.
SELEKTAH: 1/ 10
Jeziv film.
ReplyDeleteKako bi voleo da RTS objavljuje s vremena na vreme ovo sto citam ovde.
ReplyDelete