Nešto malo drugačije. Ne mnogo
NAPOMENA: Svi sudovi u vezi sa ovim filmom doneseni su na osnovu jednog relativno podnošljivog RTS ripa ovog filma.
Priča na imdb-u kaže da je Nicholas Ray, reditelj čuvenog Rebel Without a Cause, nakon srčanog udara 1963. upao u neku vrstu profesionalnog i privatnog vilajeta iz koga se polu-vratio deset godina kasnije. Ideja autora ovog filma očigledno je bila da da istinit (?), izmišljen (?) i u svakom slučaju provokativan odgovor na to šta je radio jedne (1964.) od tih godina, tj da ispriča kako je Nicholas završio u Jugoslaviji i to kao "neispaljeno" oružje komunističke partije koja je suvereno vladala svim ondašnjim filmskim studijima. Žešće bi bilo neukusno da kažem "da niko ne bi umro" da su nešto od ovih informacija autori stavili u formi telopa na početak filma. Jer nismo svi, kao sekretarica direktora Avala filma Ratka Draževića, Nada, sposobni da prepoznamo Nicholasa Raya ili adekvatno informisani o njegovom liku i delu.
Taj i takav Nicholas početkom šezdesetih nasukan je sa porodicom u Parizu i ozbiljno navučen na alkohol i pajdo (ili nešto slično). Potom bukvalno naleti na predstavnike Avala filma koji su poslom u Francuskoj, i zahvaljujući pomenutoj Nadi, Ray JAT-om završava u Beogradu. Tu mu biva ponuđen ugovor za snimanje filma (po njegovoj želji to će biti, inače nikada realizovani, film "Dr Ray and the Devils", prema romanu Dylana Thomasa), dok će "zemlja" njegovo prisustvo i afirmisani pro-komunistički stav iskoristiti za samo-promociju. Međutim, Ray dane uglavnom provodi obeznanjen ili kartajući se sa Mihizom i Ratkom, a potom, nakon što i nadležne u Jadran filmu, ispali za saradnju, nestaje "preko grane", kako je i došao...
Dinko Tucaković, reditelj ovog filma, verovatno je imao ogromne ambicije u vezi sa ovim filmom, jer ono što je ostvario najviše svedoči o tome. Dr Rej... trebalo je da bude metafilmska poslastica za filmofile i sve koji se tako osećaju, koja u isto vreme osvetaljava i Ray-ovu karijeru, ali i jedan od ključnih strateških perioda naše kinematografije ("idemo na Kan!"). U isto vreme, epizode iz Ray-ovog života (koji se ne tiče Jugoslavije), kao i onirični kadrovi Ray-ovih mora/ snova/ (ne)snimljenih filmova (nisam kompetentan) govore o tome da je Dinko, ipak, želeo da napravi neku vrstu ultimativnog filmskog eseja o Ray-u koji podjednako prodire i u njega i u njegove "đavole". O uspehu te namere ne mogu da sudim. Nakon gledanja ovog filma svakako znam više o Ray-u nego pre (daleko više zbog pročitanog članka na imdb-u koji mi je pomogao da razumem ovaj film), ali sem Dinkovog snažnog konstatovanja da je Ray uvek išao u pratnji svojih poroka, nisam siguran da je ponuđen neki poseban razlog i zašto su oni bili u njegovoj pratnji. Van onog uobičajenog- da je to društvo koje kad ti se jednom natovari...
Pretpostavljam da su ozbiljna budžetska ograničenja sprečila ovaj film da bude onoliko veliki koliko je mogao, i ekipa se povremeno vrlo efektno i duhovito dovijala da sakrije ono što ne može da prikaže. I na to odlazi većina mojih komplimenata. S druge strane, ne bih se bunio da sam video film u kome "drugovi direktori" nisu u isto vreme i "neugasivi" alfa-mužjaci (Ratko u "vidi, burazeru" interpretaciji Dragana Bjelogrlića). Nasuprot njima, Mihiz, Ćopić i dobar deo atmosfere "filmskog Beograda" delovao je kao da za uzor ima noar strip (pre nego film), a ne fiktivnu biografiju. A možda sam ja samo propustio da je i čitav film bio tako koncipiran. Ako jeste mogao bih da uperim prst na francuski "Novi talas" i kažem da je takav "noarovski" pristup bio popularan "tada", pa mu Dinko pravi omaž.
Mislim da su "arthausične" deonice više štetile nego koristile filmu i da je on sa nekim, malo raspojasanijim scenarijem mogao da bude mejnstrim materijal koliko i Montevideo, recimo, a po sličnom, "svetsko, a naše", ključu. Siguran sam da će (iole) bolje poznavaoci tadašnjih filmskih prilika u Jugoslaviji i/ili Ray-ove biografije prepoznati i uživati u meni skrivenim referencama, omažima i komentarima. Ali niko ne može da mi kaže da bi ovaj film bio lošiji da je tako nešto bilo omogućeno i meni, ili meni sličnima.
Dr Rej i đavoli je, slično Slučaj Harms (možda bih mogao da se setim još nekog sličnog filma), stvar potpuno otuđena od ostatka produkcije, produkt ličnih i dubokih interesovanja autora i kao takav, ipak, vredan srpski film, jer podseća da ne mora sve u Srbiji da bude njeno skidanje ili šišanje.
SELEKTAH: 6plus/ 10
NAPOMENA: Svi sudovi u vezi sa ovim filmom doneseni su na osnovu jednog relativno podnošljivog RTS ripa ovog filma.
Priča na imdb-u kaže da je Nicholas Ray, reditelj čuvenog Rebel Without a Cause, nakon srčanog udara 1963. upao u neku vrstu profesionalnog i privatnog vilajeta iz koga se polu-vratio deset godina kasnije. Ideja autora ovog filma očigledno je bila da da istinit (?), izmišljen (?) i u svakom slučaju provokativan odgovor na to šta je radio jedne (1964.) od tih godina, tj da ispriča kako je Nicholas završio u Jugoslaviji i to kao "neispaljeno" oružje komunističke partije koja je suvereno vladala svim ondašnjim filmskim studijima. Žešće bi bilo neukusno da kažem "da niko ne bi umro" da su nešto od ovih informacija autori stavili u formi telopa na početak filma. Jer nismo svi, kao sekretarica direktora Avala filma Ratka Draževića, Nada, sposobni da prepoznamo Nicholasa Raya ili adekvatno informisani o njegovom liku i delu.
Taj i takav Nicholas početkom šezdesetih nasukan je sa porodicom u Parizu i ozbiljno navučen na alkohol i pajdo (ili nešto slično). Potom bukvalno naleti na predstavnike Avala filma koji su poslom u Francuskoj, i zahvaljujući pomenutoj Nadi, Ray JAT-om završava u Beogradu. Tu mu biva ponuđen ugovor za snimanje filma (po njegovoj želji to će biti, inače nikada realizovani, film "Dr Ray and the Devils", prema romanu Dylana Thomasa), dok će "zemlja" njegovo prisustvo i afirmisani pro-komunistički stav iskoristiti za samo-promociju. Međutim, Ray dane uglavnom provodi obeznanjen ili kartajući se sa Mihizom i Ratkom, a potom, nakon što i nadležne u Jadran filmu, ispali za saradnju, nestaje "preko grane", kako je i došao...
Dinko Tucaković, reditelj ovog filma, verovatno je imao ogromne ambicije u vezi sa ovim filmom, jer ono što je ostvario najviše svedoči o tome. Dr Rej... trebalo je da bude metafilmska poslastica za filmofile i sve koji se tako osećaju, koja u isto vreme osvetaljava i Ray-ovu karijeru, ali i jedan od ključnih strateških perioda naše kinematografije ("idemo na Kan!"). U isto vreme, epizode iz Ray-ovog života (koji se ne tiče Jugoslavije), kao i onirični kadrovi Ray-ovih mora/ snova/ (ne)snimljenih filmova (nisam kompetentan) govore o tome da je Dinko, ipak, želeo da napravi neku vrstu ultimativnog filmskog eseja o Ray-u koji podjednako prodire i u njega i u njegove "đavole". O uspehu te namere ne mogu da sudim. Nakon gledanja ovog filma svakako znam više o Ray-u nego pre (daleko više zbog pročitanog članka na imdb-u koji mi je pomogao da razumem ovaj film), ali sem Dinkovog snažnog konstatovanja da je Ray uvek išao u pratnji svojih poroka, nisam siguran da je ponuđen neki poseban razlog i zašto su oni bili u njegovoj pratnji. Van onog uobičajenog- da je to društvo koje kad ti se jednom natovari...
Pretpostavljam da su ozbiljna budžetska ograničenja sprečila ovaj film da bude onoliko veliki koliko je mogao, i ekipa se povremeno vrlo efektno i duhovito dovijala da sakrije ono što ne može da prikaže. I na to odlazi većina mojih komplimenata. S druge strane, ne bih se bunio da sam video film u kome "drugovi direktori" nisu u isto vreme i "neugasivi" alfa-mužjaci (Ratko u "vidi, burazeru" interpretaciji Dragana Bjelogrlića). Nasuprot njima, Mihiz, Ćopić i dobar deo atmosfere "filmskog Beograda" delovao je kao da za uzor ima noar strip (pre nego film), a ne fiktivnu biografiju. A možda sam ja samo propustio da je i čitav film bio tako koncipiran. Ako jeste mogao bih da uperim prst na francuski "Novi talas" i kažem da je takav "noarovski" pristup bio popularan "tada", pa mu Dinko pravi omaž.
Mislim da su "arthausične" deonice više štetile nego koristile filmu i da je on sa nekim, malo raspojasanijim scenarijem mogao da bude mejnstrim materijal koliko i Montevideo, recimo, a po sličnom, "svetsko, a naše", ključu. Siguran sam da će (iole) bolje poznavaoci tadašnjih filmskih prilika u Jugoslaviji i/ili Ray-ove biografije prepoznati i uživati u meni skrivenim referencama, omažima i komentarima. Ali niko ne može da mi kaže da bi ovaj film bio lošiji da je tako nešto bilo omogućeno i meni, ili meni sličnima.
Dr Rej i đavoli je, slično Slučaj Harms (možda bih mogao da se setim još nekog sličnog filma), stvar potpuno otuđena od ostatka produkcije, produkt ličnih i dubokih interesovanja autora i kao takav, ipak, vredan srpski film, jer podseća da ne mora sve u Srbiji da bude njeno skidanje ili šišanje.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Fridome, pogledaj i makedonski film "Pankot ne e mrtov", ok je (za nase filmove naravno) , lici pomalo na Dragojevicevu Paradu, cak i neki isti glumci glume u oba filma. Pozdrav.
ReplyDeletene uspevam da pronađem link
Deleteništa ne propuštaš...
DeletePank nije mrtav je pristojan film, ništa posebno ali OK je videti u kom pravcu je produžio Blaževski...
ReplyDeleteHvala ti što si malo podsetio narod na ovaj film i prikazao ga vrlo skrupulozno, pošto mu se to do sada retko dešavalo...
ReplyDeleteGlupo je da ja sad analiziram sudbinu nečega u šta sam bio uključen, ali pošto sam u svemu bio ipak epizodista, možda mogu.
Mislim da je to jedan film koji je naišao na strašno nepovoljne reakcije kada je prikazan na FESTu, koje su bile lično usmerene protiv Dinka, setimo se recimo sledećih reči Dubravke Lakić - "Dinko Tucaković je snimio film prema sopstvenoj meri. „Doktor Rej i đavoli” bolji je od „Šest dana juna”, Tucakovićevog dugometražnog igranog prvenca iz 1985. godine. Ovim drugim dugometražnim igranim filmom, Tucaković je najzad „istutnjao” svoju tridesetogodišnju opsesiju američkim rediteljem Nikolasom Rejem i sada svi konačno možemo da odahnemo.
Po sistemu – snimio sam film kakav volim da gledam i koji bih, kao filmski kritičar lično odmah proglasio kultnim filmom i arhivirao ga za večna vremena u Kinoteci čijeg sam muzeja direktor"
Nešto slično je napisao i Milan Vlajčić, i onda je tek neke malo uravnoteženije prikaze film dobio kada je krenuo u bioskope. Recimo jna Popboksu.
Onda iduće godine, film nije bio u selekciji nacionalne kinematografije na Cinema City što je jedna od retko odvratnih stvari (opet gest Dubravke Lakić) ako imamo u vidu da je Šotrin "Profesor Vujić" bio. Doduše, taj Cinema City, tu nakazu od festivala, Dinko je osnovao pa možda ima neke poetske pravde u tome što mu je film udavljen u toj žabokrečini. I sad da ne nabrajam sve.
Ja sam bio krajnje ograničeno uključen u rad, došao sam kada je scenario bio već napisan da doradim scene sa Draževićem, i dopišem onu završnu scenu sastanka u Avala Filmu. I možda još jednu u sredini filma. U svakom slučaju, Uz sve nedostatke mislim da je to jedan simpatičan film koji se izdvaja, da u njemu ima nekoliko dobrih scena, nekoliko dobrih uloga i da ako imamo u vidu ostatak ponude nije zaslužio da bude potpuno gurnut u stranu i zaboravljen.